Vladan Krečković, književnik, za “Glas Srpske”: Iluzija o beskonačnosti ograničava rast

Moj lirski subjekat našao se u sličnoj životnoj situaciji kao i Trevis Henderson, glavni lik u Vendersovom filmu, te je preplitanje tema zbirke i filma prirodno dolazilo.

Rekao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” književnik Vladan Krečković, govoreći o nastanku zbirke poezije “Pariz, Teksas”. Krečković je jedan od učesnika ovogodišnjeg, 4. regionalnog festivala književnosti “Imperativ”, koji će od 30. maja do 3. juna biti održan u Banskom dvoru u Banjaluci.

- Postoji još nešto. Dok sam pisao zbirku, našao sam fotografije moga oca kada je putovao u Sakramento 1978. godine. Imao je isto godina koliko i ja u trenutku pisanja. Te fotografije i očeva usamljenost na njima imaju neverovatne sličnosti sa Trevisovim fotografijama u filmu. Jarke boje, pusti predeli Amerike, dalekovodi… To je za mene bio dodatni dokaz da sam krenuo u dobrom smeru i da je proces ispreplitan simbolikom koju ne mogu do kraja da razumem, ali koja je dobro rezonovala sa mnom.  

GLAS: Šta biste rekli da je sve objedinjeno zbirkom “Pariz, Teksas”? I koja i kakva nit povezuje pjesme unutar zbirke?

KREČKOVIĆ: Glavna tema su rastanci kao jedan od elemenata procesa individualizacije. Lirski subjekt se u inicijalnoj fazi zbirke suočava sa destruktivnim elementima sopstvene anime, posle čega je spreman na seriju rastanaka, počevši od porodičnih, ljubavnih, prijateljskih, pa do poslovnih odnosa. Zbirka referira na film Vima Vendersa “Pariz, Teksas”, ali sam koristio i nekoliko pop-kulturnih referenci kako bih pojačao postojeću atmosferu usamljenosti, lutanja i želje za kreiranjem unutrašnjeg mentalnog prostora koji će lirskom subjektu omogućiti nov pogled na svet.

GLAS: Motivi koji prožimaju Vaše pjesme vezani su za rastanke, sjećanja, sagledavanja života i svijeta oko nas i u nama, za emocije i dešavanja u našim životima. Kako preživjeti sve, i na kraju pisati o tome?

KREČKOVIĆ: Kada je reč o prenosu ličnog na plan književnog, trudim se da u tom procesu zadržim izvesnu distancu. Ako se to dogodi, važno mi je da to bude u formi autentičnog osećaja ili atmosfere, a tek u sledećem koraku radim na formalnim rešenjima, u smislu jezika i slika koje ću koristiti. Nije nužno da su se stvari o kojima pišem baš tako desile, koliko mi je važno da uhvatim autentičan osećaj. Rastanci su životna neminovnost i jedini način posredstvom kojeg ih možemo prevazići jeste njihovo prihvatanje. Možda zvuči paradoksalno, ali prihvatanje krajeva u najrazličitijim oblicima, od otkaza na poslu, preko raskida ljubavne veze, pa do smrti bližnjih, predstavlja važan aspekt egzistencije. Iz tog trenutka, kada čovek smogne snage da se obračuna sa bolnim osećanjima, proističe veliki deo energije neophodne za stvaranje. Dokle god je strah od smrti ili kraja parališući, ne možemo govoriti o životu, samim tim nema ni prostora za kreativnost.

GLAS: Da li je pisanje, u tom kontekstu, ljekovito?

KREČKOVIĆ: Samo kada je postignuta celina, a za to je neophodno mnogo vremena i upornosti. Dok proces traje, pisanje je u velikoj meri ne samo lekovit već, naprotiv, autodestruktivan čin. Nikada do kraja ne znamo šta smo sakrili od sebe i šta će pesma izmamiti iz naše senke. Mislim da je zato Tomas Man jednom prilikom rekao da piscu pisanje pada teže nego bilo kojoj drugoj osobi.

GLAS: Da li istinski dobro djelo može da nastane bez upliva autorovog iskrenog “ja” prilikom pisanja? Postoje li granice u pisanju, u smislu otkrivanja autobiografskog? Da li se Vi ograničavate?

KREČKOVIĆ: To je teško odredivo. Koliko je Dostojevski bio iskren kada je opisivao ubistvo starice Lizavete ili Tolkin, kada je u onolikoj meri zakomplikovao život Frodu? Stvar postaje još intrigantnija ako (auto)biografsko propitivanje pokaže da pisac nije lično prošao kroz stvari o kojima piše. Ako pod iskrenošću podrazumevamo predstavljanje istinitih događaja, u smislu da pisac prenosi stvari iz privatnog života na papir, to može da bude odlična baza za gradnju priče i primer za to je roman “Klanica pet” Kurta Vonegata. Tu se i nameće priča o ispovednoj poeziji. Meni je važnija iskrenost kao fenomenološki posrednik u prenosu osećanja koja stoje iza određene slike. Čini mi se da autor tako uspostavlja koherentnost teksta i troši manje energije, jer dozvoljava nesvesnom delu sebe da učestvuje u procesu. Tako se stvara poverenje u ishod, zbog kojeg će se pesma ili priča povezati u tačkama koje nije mogao da predvidi na početku procesa. Kao kontrapunkt ovom pristupu nalazi se trud da se događaji ili osećanja iskonstruišu, koji često vodi u blokade, prepravke i osećaj da pesmi ili priči nešto uporno nedostaje. 

GLAS: Šta je za Vas sloboda?

KREČKOVIĆ: Sloboda je za mene stupanje u odnose koji vas ograničavaju prostorno-vremenski-telesno i implicitno stvaraju određenu vrstu odgovornosti. Obavezu koju ćete ispunjavati kako bi bila omogućena dalja manifestacija života. Kapitalističko-konzumeristička mašinerija je usmerena na stvaranje privida da kada govorimo o prostoru, vremenu i telu, govorimo o beskonačnim, amorfnim kategorijama. Takva iluzija je zavodljiva i opasna, jer podstiče razumevanje vremena, prostora i tela kao fenomena koji bi trebalo da budu beskonačni, a u takvoj konstelaciji stvari malo je potrebe za bilo kakvim rastom, promenama ili održavanjem postojeće slike sveta, jedine koju imamo na raspolaganju. Naravno, malo eskapizma, s vremena na vreme, nije na odmet.

GLAS: Koliko su nagrade značajne, posebno za mlade autore i koliko mogu da pomognu njihovom eksponiranju?

KREČKOVIĆ: Nagrade povećavaju vidljivost vašeg rada i verovatnoću da neometano nastavite sa kreativnim stvaralaštvom, učešćem na rezidencijama ili festivalima, gde možete saznati šta se dešava na književnoj sceni. Nikad ne treba da postanu cilj po sebi, ali je svaka vrsta potvrde i prepoznavanja dobar znak za autora, dokaz da uloženi trud i energija nisu bili uzaludni, da je delo živo i da komunicira. Najbolja stvar u vezi sa (pojedinim) nagradama je prevođenje zbirke na druge jezike. Prošlog meseca je nekoliko mojih pesama prevedeno na engleski, nemački i francuski i imao sam osećaj kao da se njihova priroda multiplikovala. Ima nečeg uzbudljivog u činjenici da će i drugi ljudi imati mogućnost da čitaju moje pesme, otelotvorene u jeziku koji ni sâm ne razumem.

GLAS: Koliko je danas moguće iskočiti iz sjenke i naći svoju publiku?

KREČKOVIĆ: Moguće je, jer iako su društvene mreže mač sa dve oštrice, omogućavaju da vaš rad dopre do većeg broja ljudi. Prve priče i pesme sam objavio na “Fejsbuku”, dobijao komentare od prijatelja i ljudi koje nikada nisam sreo u vezi sa tim kako da poboljšam pisanje. Na društvenim mrežama sam prvi put saznao za konkurs pančevačkih “Rukopisa”, gde sam potom prvi put objavljen. Ono što je najvažnije jeste rad. Kada ste spomenuli senku, palo mi je na pamet da ma koliko to zvučalo kao kliše, prvo je neophodno ući u sopstvenu senku, kako biste u spoljašnjoj realnosti iz nje izašli. Ovaj proces smatram i najtežim, ali upravo u toj igri svetlosti ponajviše zavisi piščeva vidljivost.

GLAS: Da li je hiperprodukcija u umjetnosti dobra ili loša? Da li veći broj djela pruža različitim ljudima da dođu do sadržaja, ili kvantitet olako može da uguši kvalitet, te obezvrijedi umjetnost?

KREČKOVIĆ: Nije moguće govoriti o hiperprodukciji u maloj sredini kao što je naša (region bivše Jugoslavije). Nemamo dovoljno umetnika, što je i logično jer naše države ne prepoznaju važnost kulture. Ako pođemo od pretpostavke da hiperprodukcija postoji i da je omogućena izlaganjem sopstvenog rada na društvenim mrežama, iskustvo mi je pokazalo da je ljudska svest odličan filter. Uvek se stvari putem neke mentalne osmoze u komunikaciji nivelišu i čiste. Iz mora ponude pronaći ćemo autore koji nas interesuju, koji će referisati na druge autore i kreirati optimalan nivo praćenja (hiper)produkcije, u skladu sa našim ukusom i namerama.

GLAS: Kakve promjene u društvu je donijela pandemija? Da li smo se više udaljili jedni od drugih ili, na neki drugi način, zbližili?

KREČKOVIĆ: Osim izolacije i osećaja strepnje i neizvesnosti, pandemija je doprinela pojačanoj digitalizaciji stvarnosti, što u meni uvek budi osećaj nemira. Ponašanje ljudi tokom pandemije, posebno skepsa kada je reč o nauci i vakcinama, govori u prilog tome da nismo mnogo naučili iz istorije i da uvek pred mnoštvom izbora biramo pogrešna, iracionalna rešenja. Ipak, događaju se i dobre stvari. Kao da je suženost kretanja u fizičkom prostoru uticala na pojačano poniranje u sferu duha, osvajanje novog, mentalnog prostora, tako da mi se čini da su ljudi tokom pandemije takođe postali kreativniji.

GLAS: Kakve promjene su se desile umjetnosti i kulturi?

KREČKOVIĆ: Digitalizacija. Tu posebno mislim na pojavljivanje NFT-a (non-fungible token) i platformi koje se bave bitkoin-zacijom umetnosti. U budućnosti ćemo biti svedoci prenosa umetničkog dela u metaprostor digitalnog. U meni to budi osećaj nelagode, jer sam kao pisac zainteresovan za pitanje prostora, telesnosti i predmetnosti, koje će, ako se ovaj trend nastavi, prestati da budu osnovni aspekti umetničkog dela. Ako je veliki broj ljudi spreman da plati velike količine novca za digitalni crtež, GIF ili 3D model, ravnodušni što isti ne mogu da osete čulom dodira, na tragu smo novog civilizacijskog trenutka u poimanju umetnosti, ali i sopstvene svesti i tela.

GLAS: Da li trenutno radite na nečem novom?

KREČKOVIĆ: Radim na novom romanu. Ljubavnoj i psihološkoj priči u svetu koji se nalazi na prelazu iz analognog u digitalno doba. Posle iskustva poezije, konačno sam mogao da se vratim u prozu sa više samopouzdanja. Za razliku od rada na prvom romanu “Aleksa ili kroz snegove i sirene”, sigurnije se osećam u procesu pisanja, sa manje reči govorim više stvari, brže prelazim sa scene na scenu, a čini mi se da će i likovi biti višeslojniji, dijalozi dinamičniji i zanimljiviji.

“Enklava”

GLAS: Šta možete da nam kažete o radu u izdavačkoj kući “PPM Enklava”?

KREČKOVIĆ: U “Enklavi” sam sreo veliki broj izuzetno talentovanih ljudi sa kojima sam prošao sličan razvojni put, od radionica kreativnog pisanja, preko čitanja na večerima poezije, do izdavanja prve pesničke zbirke. Tu je neophodno istaći rad našeg urednika Zvonka Karanovića, koji nas je od početka savetovao i naporno radio da naše zbirke budu objavljene u najboljem obliku. Osim što zajedno sa kolegama održavam “Enklavine” profile na društvenim mrežama, kada za to dođe vreme, sadržaj koji redakcija pripremi za nova izdanja onlajn književnog časopisa ubacujem na sajt. To mi omogućava da uvek budem na izvoru, pratim šta se dešava na regionalnoj i svetskoj književnoj sceni. Najdraže  mi je kada pronađemo način da pod pritiskom vremena ili ograničenosti kretanja u prostoru knjiga dopre do čitalaca koji su je poručili. Prava gerilska borba.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.