Jovan B. Dušanić za "Glas Srpske": Srbi ne moraju izmišljati prošlost

Kaže to u intervjuu za "Glas Srpske" redovni univerzitetski profesor u penziji Jovan B. Dušanić objašnjavajući zašto je odlučio da napiše knjigu "Utemeljivači Republike Srpske na prelazu iz HIH u HH vek", koja će biti predstavljena 18. aprila u 18 časova u velikoj sali Akademije nauka i umjetnosti u Banjaluci.

Knjiga govori o borbi srpskog naroda u BiH za crkveno-školsku autonomiju u vrijeme austrougarske vladavine, a autor daje detaljne biografije srpskih narodnih vođa (uključujući i njihove pretke i potomke) koji su tu borbu predvodili - Gligorija M. Jeftanovića, Vojislava V. Šole, Koste G. Dušanića, Jevrema S. Stankovića, Nikole M. Škorića, Koste L. Kujundžića, Petra - Pere M. Drljače, Hadži Teodora J. Ilića, Sime P. Tanasića, Bogdana R. Milanovića, Dušana I. Kecmanovića i Stojana D. Vranješevića. 

Knjiga, koja ima 382 strane, objavljena je u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva iz Istočnog Novog Sarajeva i luksuzno opremljena, te ilustrovana sa više od 100 razglednica, iz preko 50 mjesta u BiH, urađenih u vrijeme austrougarske vladavine.

GLAS: Studenti prvih deset generacija Ekonomskog fakulteta Vas pamte kao profesora monetarne ekonomije. Kako je došlo do toga da se ekonomista bavi istorijskom tematikom? 

DUŠANIĆ: Na prelomu vekova proces globalizacije se ubrzava što, između ostalog, dovodi do masivnije pokretljivosti stanovništva, pa mnogi žive u sredinama iz kojih ne potiču, a što dovodi do sve veće krize identiteta. Svestan da to može da se desi sa mojim i potomstvom moje braće, odlučio sam da napišem za njih kratku porodičnu istoriju, koju sam mislio da umnožim u četiri primerka - za moga sina i trojicu sinova  moje braće. Smatram da je uvek, a pogotovo u sadašnja vremena, dobro  da se zna odakle potičemo, koji su nam koreni, kako su živeli i sa kakvim iskušenjima su se susretali naši preci. Na takvim saznajnim osnovama lakše se može razumeti i proživeti sadašnjost, a budućnost učiniti predvidljivijom. Tokom  radnog veka objavio sam tridesetak knjiga iz oblasti ekonomije i u njima zaokružio istraživanja koja sam planirao da uradim pre odlaska (2015) u penziju i posle toga sam se posvetio pisanju na istorijske teme. Napisavši početni materijal za porodičnu istoriju, video sam da u njemu spominjem mnoge pojmove (tursko ropstvo, austrougarska okupacija…) o kojima će budući potomci kroz zvanični školski sistem malo (ili uopšte neće) učiti, te da bi bilo dobro da i na te teme pišem. Napisao sam nekoliko knjiga među kojima su: "Srbi Bosne i Hercegovine u XIX veku - borba za slobodu i ujedinjenje" (707 strana) objavljena 2018, a već 2022. doživela je svoje deseto (dopunjeno i prošireno) izdanje, te "Utemeljivači Republike Srpske - na prelazu iz XIX u XX vek" (382 strane), koju je izdavač odlučio da objavi (2023) kao luksuzno izdanje i čiji je tiraž za nekoliko meseci skoro rasprodat.

GLAS: U uvodu knjige "Utemeljivači Republike Srpske - na prelazu iz XIX u XX vek" navodite razne današnje probleme kao što su "pokušaji promjene svijesti" kod Srba, revizija (prevrednovanje) cjelokupne srpske istorije… Kako se boriti (i izboriti) protiv toga? 

DUŠANIĆ: Rušenje Berlinskog zida i okončanje hladnog rata, evroatlantske zemlje protumačile su kao potvrdu superiornosti sopstvenog sistema vrednosti i odmah se angažovale da i drugi narodi (milom ili silom) prihvate njihov sistem vrednosti, kao i tumačenje stvarnosti, pa i istorije. Nažalost, u vreme globalizacije i postmoderne ubeđuju nas da su tradicionalne vrednosti (vera, porodica, moral, istina, pravda, sloboda, čast, samopožrtvovanje, odanost i poštovanje tradicije, korena i istorije) zastarele i prevaziđene, te da ništa, osim novca i materijalnih stvari, nema vrednost. Poremećeni su i osnovni odnosi čoveka: prema Bogu, prirodi, precima, bližnjima i samom sebi. Sve veći broj ljudi smatra da Bog ne postoji, za očuvanje prirode ne mari, o precima malo šta zna, bližnje zaboravlja, a vremena nema ni za samog sebe. Gubi se svest o vlastitom identitetu, slabi socijalna kohezija, te dolazi do duhovnog raskorenjivanja pojedinaca. Za svako društvo, i u svim vremenima, od izuzetne važnosti je dobro poznavanje sopstvene istorije, a to se posebno odnosi na manje narode u sadašnje vreme, kada postaju sve glasnije agresivne tvrdnje da treba da zaboravimo našu istoriju i da rešavamo probleme sadašnjosti i gledamo u budućnost. Od naših evroatlantskih partnera dobijamo "prijateljske" poruke kako Srbi moraju da "promene svoju svest". Da bi do "promene svesti" došlo, potrebno je da se iz nje odstrane tradicionalne vrednosti i sećanje na sopstvenu istoriju kako bi se ona popunila pohlepom za materijalnim sredstvima i statusnim simbolima, te nesputanim moralnim razvratom. Mada nas ubeđuju da to čine za naše dobro, oni upravo insistiraju na "promeni svesti", jer iz istorijskog iskustva znaju kako je teško kolonizovati narode koji imaju dugo i bogato istorijsko nasleđe i razvijenu nacionalnu svest.

GLAS: Odakle ideja da se bavite ovom tematikom? Koliko je važno da znamo o tim događajima i ljudima?

DUŠANIĆ: Upravo je pisanje ovakvih knjiga jedan od odgovora na pitanje koje ste malopre postavili: kako se boriti (i izboriti) protiv "pokušaja promene svesti" kod Srba, te revizije (prevrednovanja) celokupne srpske istorije? Srpski narod ima bogatu i slavnu prošlost, za razliku od mnogih drugih koji tu prošlost treba da izmišljaju, i zbog toga mi treba samo da izlažemo naš narativ koji je argumentovan i utemeljen na čvrstim činjenicama. Ogromni napori i uložena sredstva moćnika u pokušajima da izvrše reviziju celokupne srpske istorije sa ciljem da se ona prikaže kao jedno zločinačko nasleđe naroda na "poludivljem evropskom Orijentu", ostaće bezuspešni ukoliko naš narod dobro poznaje sopstvenu istoriju.

GLAS: U čemu se sve ogleda uticaj događaja/ljudi o kojima govorite u knjizi na današnje vrijeme? 

DUŠANIĆ: U jednom osvrtu na moju najnoviju knjigu napisano je kako čitaocu "neće biti teško da u događajima od poslednjih tridesetak godina prepozna isti metod i iste obrasce koje i danas strani centri moći nameću u BiH". Mnogi čitaoci su mi takođe govorili da im je posle čitanja mojih knjiga (koje opisuju događaje od pre više od jednog stoleća) postala jasnija događanja na našim prostorima poslednjih decenija.

GLAS: Ko je od ljudi o kojima pišete u ovoj knjizi na Vas ostavio najveći utisak i zašto?

DUŠANIĆ: Bio bi to Gligorije M. Jeftanović, neosporni vođa srpskog naroda u to vreme, koji je bio na čelu srpskih narodnih predstavnika u borbi za crkveno-školsku autonomiju u vreme austrougarske vladavine. Bili su to ljudi nacionalno samosvesni, čvrstog karaktera, spremni na veliko samopožrtvovanje za opšte dobro i uvereni da će, boreći se za pravednu stvar, u tome uspeti - ako ne oni, onda njihovi potomci. U toj borbi nisu ih mogle pokolebati ni represivne mere koje je protiv njih preduzimala austrougarska okupaciona vlast. Bila je to istinska nacionalna elita, a između nje i naroda postojala je prirodna harmonija. Ti naši preci, sa skromnim formalnim obrazovanjem, u pregovorima sa elitnim predstavnicima moćne Austrougarske monarhije pokazuju neverovatan diplomatski takt, umešnost, zrelost, odgovornost i odlučnost. U borbi za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda opredelili su se za dosledan pasivan, miran i zakonit otpor, te strpljiv i uporan "sitan rad" koji daje, "korak po korak", rezultat na dugi rok. Njihova borba je pokazala da je srpski narod i pored viševekovnog robovanja pod Turcima sačuvao nacionalni identitet (u osnovi koga su svetosavska pravoslavna duhovnost, nemanjićka državotvorna tradicija i slobodarski kosovski zavet), te ostao veran svome kulturnom obrascu. 

GLAS: U "Glasu Srpske" ste neposredno pred osveštanje temelja banjalučkog srpsko-ruskog hrama (2018) objavili veoma zapažen tekst. Očigledno da ste povezani sa podizanjem ovog hrama. Šta za Vas znači njegova izgradnja? 

DUŠANIĆ: Gospodu sam blagodaran što je i moja malenkost deo ovoga veličanstvenog poduhvata koji će sigurno doprineti učvršćivanju veza između dva bratska naroda i dve sestrinske crkve. Moje učešće je samo u meri koju njegovo preosveštenstvo gospodin Jefrem smatra potrebnom.  Očekuje se da bi krajem ove ili početkom naredne godine trebalo da se održi i prva liturgija u zakrovljenom hramu - za koji su već stigla zvona i krstovi. Hram predstavlja repliku Hrama Čuda Arhangela Mihaila iz moskovskog Kremlja  - petokupolni hram (pet ruskih kupola - lukovica) sa zvonikom u vidu šatora, koji je sagrađen 1358, od komunista razrušen 1929. godine. Za osnovu banjalučkog hrama uzet je njegov izgled iz XVII veka, nakon rekonstrukcije posle požara u kome je stradao. Verujem da će hram, koji iz moskovskog Kremlja vaskrsava u banjalučkoj Aleji centar, imati veoma važnu duhovnu i kulturnu misiju i predstavljati arhitektonski ukras Banjaluke. 

Hapšenje

GLAS: Nebojša Katić u knjizi "Surovi novi svet" piše da je vjerovatno ključni događaj u Vašoj karijeri bilo hapšenje, a potom i izbacivanje sa Ekonomskog fakulteta u Banjaluci (sredinom osamdesetih godina prošlog vijeka) zbog "moralno-političke nepodobnosti i djelovanja sa pozicija građanske desnice i srpskog nacionalizma". Uz to on ističe: "Samo neko ko je prošao sličan put može razumeti svu dramu takvog iskustva. Koliko sam mogao da primetim, muke i traume tog perioda nisu na Dušaniću ostavile vidljivog traga. Ni rezignacija, ni cinizam, ni gorčina, ni paranoični oprez koji obično prati takva iskustva, nisu promenili niti oblikovali njegovu ličnost. Pri tome, svoju disidentsku istoriju on nikada nije potencirao, niti je imao potrebu da se njome hvali ili da sebe prikazuje kao žrtvu. I njegov pogled na prošlost je odmeren, objektivan i nije pomućen lošim iskustvima." Kako na taj događaj od prije četrdesetak godina gledate danas?

DUŠANIĆ: Kao na cenu koju preuzimamo, i nekad moramo da platimo za pošten javni intelektualni angažman. Tada sam zvanično optužen da sam počinio krivična dela iz člana 133/1 i 157 Krivičnog zakona SFRJ - verbalni delikt ili delikt mišljenja (za što je bila propisana kazna do 10 godina zatvora), odnosno da sam (kako je pisalo u zvaničnom saopštenju): izražavao zabrinutost nad sudbinom srpske nacije, pogotovo intelektualaca koji su u BiH progonjeni, da sam govorio da je Ustav iz 1974. donet pod pritiskom hrvatskih nacionalista, da je njime Srbija oslabljena, rasparčana i dezintegrisana - u raspadu, da uža Srbija nema nikakvog uticaja na odlučivanje na nivou Federacije i da zato sve više zaostaje u razvoju, da sam glorifikovao zapadnu demokratiju i višepartijski sistem, te negirao demokratiju u našem sistemu, isticao ugroženost slobode govora i misli u socijalizmu, da sam grubo klevetao, napadao i vređao ličnost i delo druga Tita navodeći preteranu raskoš, trošenje ogromnih sredstava, zaduživanje zemlje, kult ličnosti, da sam za Predsedništvo SFRJ govorio da je veće staraca koje će zbog nesposobnosti zemlju dovesti do propasti i rata. Ono što nije zvanično objavljeno, a pisalo je u izveštaju Službe državne bezbednosti (koji je čitan na sastancima kada sam izbacivan sa Fakulteta) bilo je potenciranje činjenica: da potičem iz svešteničke i četničke porodice; da sam sinu dao ime Arsenije; da su sva  obaveštenja za studente na vratima moga kabineta, kao i ispitna pitanja, otkucana ćirilicom; da se potpisujem ćirilicom uz obavezno stavljanje srednjeg slova između imena i prezimena; da čitam NIN i list "Politika" i slično.

"Dobar" nikome

GLAS: U istoj knjizi Katić piše da ste „jedan od retkih srpskih ekonomista koji nije bio „dobar“ ni starom ni novom sistemu, i koga kritikuju oni koji su bili dobri svakom sistemu“, te mu se „često učini, da kada bi im okolnosti išle na ruku, novi ideolozi bi voleli da naprave neki novi Goli otok, ako ne baš fizički onda intelektualni, i da tamo smeste svoje neistomišljenike. Dušanić bi tada verovatno bio u prvom transportu“.

DUŠANIĆ: Zaista je to zanimljivo, ali samo na prvi pogled. Sredinom 1980-ih godina sam od komunista optužen da sam „desničar koji je protiv socijalizma i samoupravljanja“, a početkom ovog veka, na naučnom skupu u Akademiji ekonomskih nauka, jedan od kolega neoliberala u svome referatu tvrdio je da sam levičar i da sam „protiv kapitalizma i globalizacije“. To pokazuje kako je neoliberalizam, pre svega ideologija, kao i komunizam, te ne treba da nas čudi da su mnogi najvatreniji neoliberali bivši komunisti ili njihovi biološki potomci, koji su jednostavno jezik jednoumlja i isključivosti prekodirali sa komunističkih na neoliberalne dogme.

Međutim, i bivši komunisti i sadašnji neoliberali, kao istinski internacionalci – prvi zadivljeni Istokom i socijalizmom, a drugi Zapadom i kapitalizmom, jer je to u modi i isplativo, a uz to idu i primamljive počasti i raznorazne privilegije – saglasni su da sam srpski nacionalista. I to je objašnjivo, jer svi mi kojima su važniji interesi sopstvene zemlje i naroda, od interesa njihovih mentora, sa Istoka ili sa Zapada, po definiciji su nacionalisti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.