Branislav Matić za "Glas": Bijeli grad za Srbe nije bio plijen nego poezija

Sandra Kljajić
Branislav Matić za "Glas": Bijeli grad za Srbe nije bio plijen nego poezija

O Beogradu su svoje važne stranice ostavili najbolji koji su ikada pisali na ovom jeziku. Bilo mi je važno da se njihovi glasovi čuju u ovoj knjizi. Najvažnije što treba reći prepustio sam njima.

Kaže ovo za "Glas Srpske" književnik i novinar Branislav Matić o svojoj neobičnoj monografiji "Beograd, iznad Istoka i Zapada" koja je nedavno izašla iz štampe, na srpskom i na engleskom jeziku, nekako baš pred "Dane Beograda" (od 16. do 19. aprila) koji se obilježavaju u znak sjećanja na prvi pomen prestonice Srbije pod njenim današnjim, slovenskim imenom.

Uz majstorske fotografije Stanka Kostića, Aleksandra Radoša, Svetlane Dingarac, Aleksandra Ćosića, Josipa Šarića, Nenada Borojevića, Željka Sinobada, kako u uvodu knjige navodi Matić, pred nama ovdje izranjaju najdublji kodovi i praslike arhetipskog Bijelog grada - njegov ep i lirika, istorija i geopoetika, narav i stil, drame i smijeh. "Tu su i stare hronike, mesta na koja se uvek vraća, beogradski pogled na svet, najznačajnije pesme i fragmenti, najdarovitiji Beograđani. I uzbudljiv letopis od vinčanskih figurina do vašeg pogleda naovim redovima".

- Moja knjiga ne želi da poručuje, da dokazuje, da se nadvikuje. Njena jedina poruka je sam Beograd, u svoj svojoj složenosti, iznad Istoka i Zapada, takav kakav je, s prsima punim rana i ordenja, svojeglav i liričan istovremeno, a taj Beograd nam, i u ovoj knjizi i svugde, poručuje: "Ako me ne poznaješ dobro, ne govori o meni. Ako me poznaješ, onda znaš da o meni ne treba govoriti koješta. Ako pomisliš da si me slomio i ponizio, sam ćeš morati da premeriš veličinu te zablude" - ističe Matić.

 

GLAS: Monografija je, kako ste naveli, omaž jednom Beogradu koji možda nestaje pred našim očima, kao i mi sami. Kako i zašto je ona uopšte nastala?

MATIĆ: Pre tačno 40 godina, u leto 1984, došao sam iz srpske provincije u Beograd na studije. Danas ga poznajem bolje nego većina rođenih Beograđana, uključujući i one meni najbliže. Uvek mi je bilo zanimljivo to što najbolji i najlucidniji letopisci Beograda, svakovrsni, nisu rođeni u njemu. Recimo, Duško Radović je rođen u Nišu, Momo Kapor u Sarajevu, Libero Markoni u Skoplju, Dejan Medaković u Zagrebu, Crnjanski i Popa u Banatu. Naravno, ima tu i izvanrednih rođenih Beograđana, ali ovo je tog davnog mladića iz Jadra navelo na pomisao da Beograd i nije tek jedan grad nego jedna velika ideja, jedna praslika i simbol koji doziva svoje posvećenike. Zastao sam da to proučim i ostao zauvek. I mene je, kako se kaže u knjizi, "progutala istorija neobjašnjivih zaljubljivanja u ovaj grad". Raskrilila se povest Beograda, "ponekad nalik na san, puna vrtoglavih obrta i nedokučivih hirova sudbine".

Knjiga "Beograd, iznad Istoka i Zapada", dakle, decenijama narasta u meni. Sada - kad pred našim očima nastaje svet sasvim drugačiji od onog u kojem smo rođeni i kad kolonijalnim Beogradom haraju ljudi koji ga ne razumeju i ne vole - kucnuo je čas da zatražim "milost uobličenja". I da tu moju unutarnju knjigu podelim sa čitaocem. Potrebno nam je saučesništvo i predaka i potomaka da bismo pregrmeli iskušenja u kojima se nalazimo. Ova knjiga je jedan od načina da ih sve imamo uza se.

GLAS: Kako ste odabrali teme i aspekte Beograda koje ćete obuhvatiti u monografiji? Da li je bilo izazova u odabiru sadržaja i ako jeste, kakvih?

MATIĆ: Neobičan je to grad. Počiva na drevnim sećanjima, veoma drevnim i stariji je od svog imena. Na obodima današnjeg Beograda su i Vinča i Starčevo, genius loci Beograda je u središtu najrazvijenijih kultura koje prethode istoriji, tu su i najstarije čovekolike figurine, po svoj prilici i najstarije nama poznato pismo na svetu. Pod Beogradom su Jason i argonauti, sa zlatnim runom skrivenim u svom srcu, o čemu piše Apolonije sa Rodosa u III veku stare ere (Spev o argonautima). Povesnica Beograda, čak i lirska (kakva je ova moja), mora početi od tih slojeva i protezati se do ovog našeg razgovora.

Pravi Beograd ima mnoga lica. Lice pesnika, ratnika, sveštenika, ljubavnika, tajanstvenog viteza, zaigranog dečaka, duhovitog šereta, boema, mudraca, graditelja, tragičnog zaljubljenika u slobodu, kreativnog improvizatora, jurodivog božjaka, pobunjenika, heroja ulice, gospodina i seljaka... I sva ta lica moraju makar prominuti kroz knjigu kakva je ova moja, a to nije moguće bez slike mita, lirske vrtoglavice, bez jedne osobite beogradske scientia sacra. U takvoj knjizi mora biti neizrecivih dubina arhetipskog Belog grada, njegovog epa i plača, istorije i geopoetike, naravi i stila, drame i smeha. Tu su i stare hronike, mesta na koja se uvek vraća, beogradski pogled na svet, najznačajnije pesme i fragmenti o Beogradu, najdarovitiji Beograđani.

Kako sve to savladati, obuhvatiti sobom i sročiti? U Beogradu je najveća težina i najveći dar u istome: u obilju, a to nije mali izazov.

GLAS: Jasno je već iz citata Horhea Luisa Borhesa u uvodu da imate dubok emotivni odnos prema ovom gradu. Kako je vaša lična veza sa gradom uticala na pristup pisanju o njemu?

MATIĆ: Uticala je presudno. Među stubovima na kojim je osovljen moj Beograd, i moj odnos prema Beogradu, svakako su i dva iskaza slepog pesnika iz pampe koje pominjete. "Pričaju da je ovaj grad nastao. A ja ga smatram večitim, kao vodu i vazduh.". "Ako prestanem da sanjam ovaj grad, on će prestati da postoji."

Nemojte me razumeti pogrešno, ne idealizujem, ne romantizujem. Nisam obnevideo. Beograd, stari laf, ne bi mi oprostio kad bih ponudio neku ušećerenu priču o njemu, neki kič, tako nebeogradski. Znamo se dobro taj grad i ja. Jednom sam čak pravio intervju sa njim (i nisam u tome jedini). Znam njegove ponore i senke, mangupluke i ludila, njegove neuroze i visok krvni pritisak, njegov nehaj koji bi da nam proda kao opuštenost, njegovu drskost da se prsi pred jačima od sebe i pobeđuje ih. Patim zbog malograđanštine i turbo-nakaznosti koji i sad kidišu na taj grad, zbog divljačkog kapitalizma i histerične metropolizacije, zbog neizgrađenih graditelja, zbog podvodačkog turizma i neokolonijalnog statusa. U Beogradu se upravo odvija dalekosežno važna borba utvara titoizma i jedne propale ideologije, jednog zombi identiteta, protiv normalne i većinske Srbije koja ne pristaje da njena prestonica bude najveći antisrpski grad na Balkanu.

Međutim, sve to je horizontalna i prizemna dimenzija Beograda, dosadni plićak i "tegobna zemaljska proza". Beograd nije grad koji se može opisati svojim manjkavostima, osvetliti na razini saobraćajne gužve, komunalnih problema i stranačkih borbi. Pravi Beli grad je arhetipski i vertikalan, svetao i uzbudljiv i nije izmišljen. Znam mnogo divnih ljudi koji žive baš u tom Beogradu i taj Beograd živi u njima. O tom gradu i tim ljudima, kroz sve vekove, govori knjiga "Beograd, iznad Istoka i Zapada".

GLAS: Šta je Vama Beograd?

MATIĆ: Jedini grad na svetu u kojem sam ostao da živim. Grad u kojem su rođeni moja žena, moji sinovi, moja unuka Vida i moje knjige. Ako iza mene ostane nešto što će opravdati moje bivanje pod kapom nebeskom to je nastalo u Beogradu. U gradu koji je bio moj i kad sam bio na dnu i kad sam se uzverao na kakve-takve vidikovce. U jednom me je podizao, u drugome sprečavao da se pogordim.

Beograd je dom svih naših zavičaja koje smo doneli u koferima i veličamo ih izdaleka, u svojim selektivnim pamćenjima. Beograd je gospodin koji svakoga dana ćutke sluša gunđanja nebrojenih provincijalaca; pljuckaju i ogovaraju ga, ali se niko ne odriče njegovog gostoprimstva i niko se ne vraća odakle je došao. Ne ljuti se Beograd ni na one koji ga ne razumeju, a prisvajaju ga, ni na one koji ga klevetaju, a oslobodio ih je. Ni na one koji su ga napustili kad je bilo najteže pa mu sad iz tuđine neprestano šalju ljubavna pisma. Moli nas, kratkovide i  lakomislene, da ga ne pretvorimo u moloha koji će isprazniti Srbiju, Hercegovinu, Crnu Goru i druge naše krajeve. To ne bi bio on, nego spomenik našoj nedoraslosti. Od naše patetike brani se smehom, šarmom i samoironijom.

Da bih Vam dočarao šta je meni Beograd, mogao bih posegnuti za istoriografijom, istorijom umetnosti, geopoetikom, geopolitikom, letopisima, romanima, muzikom, ali Beograd, tu belu ideju, stvorili su, branili i iz pepela dizali njegovi pesnici-čarobnjaci. Zato je Beograd, i u mojoj knjizi, grad od pesama. Teško je o tom gradu reći nešto dublje i važnije od onoga što su ostavili Ivan Lalić, Crnjanski, Pavlović, Popa...

GLAS: Zašto se, prema Vašem mišljenju, niko drugi nije tako duboko razumio sa Beogradom kao Srbi?

MATIĆ: To je nesumnjivo susret najvišeg reda, međusobno prepoznavanje koje izmiče zemnoj matematici. Poklapanje arhetipova, naravi i sudbina jednog grada i jednog naroda. Pod udarima sila istorije, srpsko težište se tokom vekova pomeralo iz Stare Srbije ka severu, ali bilo je potrebno nešto mnogo više da bi jedan narod odlučio da svoju prestonicu postavi na granicu, da živi na tuđinskom nišanu, često opkoljen i da to svoje središte brani do smrti.

Prošli su tuda mnogi narodi, ali su samo Srbi ostali i do danas plaćaju, sa spokojnom vedrinom, sve što se za to mora platiti. Svaki narod koji je od davnina prolazio ovuda i zadržavao se, lako to možemo videti, imao je svoja pristaništa, pijace, bedeme, kasarne. Međutim, samo Srbi imaju veliku poeziju o Beogradu, o čemu svedoči više antologija, sa preko stotinu pesnika, sa preko dve stotine vrhunskih pesama, u svim književnim epohama. Zašto Beograd za Srbe nije bio plen nego poezija? Zašto despot Stefan u DžV veku, ponovo zasnivajući Beograd kao srpsku prestonicu, grad posvećuje Bogorodici i u njegove temelje ugrađuje desnu ruku svetog cara Konstantina Velikog?

A šta je Beograd za srpske pesnike? Bela kost u oblacima, kost kostiju naših. Ljubav grada sa slobodom. Svetlost vetrova nad vodom, rasadnik plamena, prkos uspravnog kamena. Uporna privlačnost stoleća. Bora koju senka pobednika urezuje na licu slovenskog boga. Dok se osipaju vekovi iz kupola sabornih zvona, Beograd Srbima sjaji kao iskopan stari mač.

GLAS: Navodite: "Pred nama ovde izranjaju najdublji kodovi i praslike arhetipskog Belog grada". Kako su ovi simboli oblikovali identitet grada tokom vremena?

MATIĆ: Dubinski i dalekosežno. Kao što mitske slike opisuju ono što se u nama zbilo, unutarnje fenomene i "istoriju duše", tako i veliki simboli u sebi sažimaju prostranstva. Bivaju žiža duhovnih sila i značenja pa deluju na svim razinama stvarnosti, vidljive i nevidljive.

Tako i Beli grad nosi u sebi svoje praslike i simbole. Oni se vide u svemu. U načinu na koji taj grad živi svoju sudbinu, smeje se, pati, vida rane, lumpuje, voli, zavodi, igra sam protiv svih (kao Beograđanin Novak Đoković), pobeđuje i gubi, navija, preteruje i pravda se, strašne lavove obriše gumicom.

Ipak, delovanje krunskih znamenja Beograda najočitije se vidi u dramatičnim situacijama i velikim iskušenjima, kada ovaj grad zapanjujućom brzinom prelazi na više stupnjeve istorije i čoveka. Recimo, 23. marta 1999. bila je to jedna razularena dvomilionska metropola, u ponoru duge krize i sankcija, sva od krpeži i šibicarenja. Narednog dana 19 zemalja Severoatlantskog pakta napalo je malenu Srbiju, opkoljenu i izmučenu, oklevetanu i samu. Beograd koji je osvanuo sledećeg jutra nije više bio isti grad, nije to više bio isti narod. Pred nama se uspravio heroj i gospodin, čudesno kreativan i solidaran. Za prijavljivanje u dobrovoljce čekalo se u redovima, piloti su u nebo nad Beogradom poletali protiv trideset puta brojnijeg neprijatelja, noćni autobusi redovno su vozili preko naciljanih mostova. Ključalo je od punih pozorišta, koncerata na trgovima i mostovima. Beograd je primenio jednu od najneobičnijih odbrana u svetskoj istoriji ratovanja: eksploziju duhovitosti i kulture i svi su mogli videti da su progovorila stara znamenja i najdublji kodovi Beograda, da legende o njemu nisu hiperbola nego viši realizam.