Бранислав Матић за "Глас": Бијели град за Србе није био плијен него поезија

Сандра Кљајић
Бранислав Матић за "Глас": Бијели град за Србе није био плијен него поезија

О Београду су своје важне странице оставили најбољи који су икада писали на овом језику. Било ми је важно да се њихови гласови чују у овој књизи. Најважније што треба рећи препустио сам њима.

Каже ово за "Глас Српске" књижевник и новинар Бранислав Матић о својој необичној монографији "Београд, изнад Истока и Запада" која је недавно изашла из штампе, на српском и на енглеском језику, некако баш пред "Дане Београда" (од 16. до 19. априла) који се обиљежавају у знак сјећања на први помен престонице Србије под њеним данашњим, словенским именом.

Уз мајсторске фотографије Станка Костића, Александра Радоша, Светлане Дингарац, Александра Ћосића, Јосипа Шарића, Ненада Боројевића, Жељка Синобада, како у уводу књиге наводи Матић, пред нама овдје израњају најдубљи кодови и праслике архетипског Бијелог града - његов еп и лирика, историја и геопоетика, нарав и стил, драме и смијех. "Ту су и старе хронике, места на која се увек враћа, београдски поглед на свет, најзначајније песме и фрагменти, најдаровитији Београђани. И узбудљив летопис од винчанских фигурина до вашег погледа наовим редовима".

- Моја књига не жели да поручује, да доказује, да се надвикује. Њена једина порука је сам Београд, у свој својој сложености, изнад Истока и Запада, такав какав је, с прсима пуним рана и ордења, својеглав и лиричан истовремено, а тај Београд нам, и у овој књизи и свугде, поручује: "Ако ме не познајеш добро, не говори о мени. Ако ме познајеш, онда знаш да о мени не треба говорити којешта. Ако помислиш да си ме сломио и понизио, сам ћеш морати да премериш величину те заблуде" - истиче Матић.

 

ГЛАС: Монографија је, како сте навели, омаж једном Београду који можда нестаје пред нашим очима, као и ми сами. Како и зашто је она уопште настала?

МАТИЋ: Пре тачно 40 година, у лето 1984, дошао сам из српске провинције у Београд на студије. Данас га познајем боље него већина рођених Београђана, укључујући и оне мени најближе. Увек ми је било занимљиво то што најбољи и најлуциднији летописци Београда, сваковрсни, нису рођени у њему. Рецимо, Душко Радовић је рођен у Нишу, Момо Капор у Сарајеву, Либеро Маркони у Скопљу, Дејан Медаковић у Загребу, Црњански и Попа у Банату. Наравно, има ту и изванредних рођених Београђана, али ово је тог давног младића из Јадра навело на помисао да Београд и није тек један град него једна велика идеја, једна праслика и симбол који дозива своје посвећенике. Застао сам да то проучим и остао заувек. И мене је, како се каже у књизи, "прогутала историја необјашњивих заљубљивања у овај град". Раскрилила се повест Београда, "понекад налик на сан, пуна вртоглавих обрта и недокучивих хирова судбине".

Књига "Београд, изнад Истока и Запада", дакле, деценијама нараста у мени. Сада - кад пред нашим очима настаје свет сасвим другачији од оног у којем смо рођени и кад колонијалним Београдом харају људи који га не разумеју и не воле - куцнуо је час да затражим "милост уобличења". И да ту моју унутарњу књигу поделим са читаоцем. Потребно нам је саучесништво и предака и потомака да бисмо прегрмели искушења у којима се налазимо. Ова књига је један од начина да их све имамо уза се.

ГЛАС: Како сте одабрали теме и аспекте Београда које ћете обухватити у монографији? Да ли је било изазова у одабиру садржаја и ако јесте, каквих?

МАТИЋ: Необичан је то град. Почива на древним сећањима, веома древним и старији је од свог имена. На ободима данашњег Београда су и Винча и Старчево, гениус лоци Београда је у средишту најразвијенијих култура које претходе историји, ту су и најстарије човеколике фигурине, по свој прилици и најстарије нама познато писмо на свету. Под Београдом су Јасон и аргонаути, са златним руном скривеним у свом срцу, о чему пише Аполоније са Родоса у ИИИ веку старе ере (Спев о аргонаутима). Повесница Београда, чак и лирска (каква је ова моја), мора почети од тих слојева и протезати се до овог нашег разговора.

Прави Београд има многа лица. Лице песника, ратника, свештеника, љубавника, тајанственог витеза, заиграног дечака, духовитог шерета, боема, мудраца, градитеља, трагичног заљубљеника у слободу, креативног импровизатора, јуродивог божјака, побуњеника, хероја улице, господина и сељака... И сва та лица морају макар проминути кроз књигу каква је ова моја, а то није могуће без слике мита, лирске вртоглавице, без једне особите београдске сциентиа сацра. У таквој књизи мора бити неизрецивих дубина архетипског Белог града, његовог епа и плача, историје и геопоетике, нарави и стила, драме и смеха. Ту су и старе хронике, места на која се увек враћа, београдски поглед на свет, најзначајније песме и фрагменти о Београду, најдаровитији Београђани.

Како све то савладати, обухватити собом и срочити? У Београду је највећа тежина и највећи дар у истоме: у обиљу, а то није мали изазов.

ГЛАС: Јасно је већ из цитата Хорхеа Луиса Борхеса у уводу да имате дубок емотивни однос према овом граду. Како је ваша лична веза са градом утицала на приступ писању о њему?

МАТИЋ: Утицала је пресудно. Међу стубовима на којим је осовљен мој Београд, и мој однос према Београду, свакако су и два исказа слепог песника из пампе које помињете. "Причају да је овај град настао. А ја га сматрам вечитим, као воду и ваздух.". "Ако престанем да сањам овај град, он ће престати да постоји."

Немојте ме разумети погрешно, не идеализујем, не романтизујем. Нисам обневидео. Београд, стари лаф, не би ми опростио кад бих понудио неку ушећерену причу о њему, неки кич, тако небеоградски. Знамо се добро тај град и ја. Једном сам чак правио интервју са њим (и нисам у томе једини). Знам његове поноре и сенке, мангуплуке и лудила, његове неурозе и висок крвни притисак, његов нехај који би да нам прода као опуштеност, његову дрскост да се прси пред јачима од себе и побеђује их. Патим због малограђанштине и турбо-наказности који и сад кидишу на тај град, због дивљачког капитализма и хистеричне метрополизације, због неизграђених градитеља, због подводачког туризма и неоколонијалног статуса. У Београду се управо одвија далекосежно важна борба утвара титоизма и једне пропале идеологије, једног зомби идентитета, против нормалне и већинске Србије која не пристаје да њена престоница буде највећи антисрпски град на Балкану.

Међутим, све то је хоризонтална и приземна димензија Београда, досадни плићак и "тегобна земаљска проза". Београд није град који се може описати својим мањкавостима, осветлити на разини саобраћајне гужве, комуналних проблема и страначких борби. Прави Бели град је архетипски и вертикалан, светао и узбудљив и није измишљен. Знам много дивних људи који живе баш у том Београду и тај Београд живи у њима. О том граду и тим људима, кроз све векове, говори књига "Београд, изнад Истока и Запада".

ГЛАС: Шта је Вама Београд?

МАТИЋ: Једини град на свету у којем сам остао да живим. Град у којем су рођени моја жена, моји синови, моја унука Вида и моје књиге. Ако иза мене остане нешто што ће оправдати моје бивање под капом небеском то је настало у Београду. У граду који је био мој и кад сам био на дну и кад сам се узверао на какве-такве видиковце. У једном ме је подизао, у другоме спречавао да се погордим.

Београд је дом свих наших завичаја које смо донели у коферима и величамо их издалека, у својим селективним памћењима. Београд је господин који свакога дана ћутке слуша гунђања небројених провинцијалаца; пљуцкају и оговарају га, али се нико не одриче његовог гостопримства и нико се не враћа одакле је дошао. Не љути се Београд ни на оне који га не разумеју, а присвајају га, ни на оне који га клеветају, а ослободио их је. Ни на оне који су га напустили кад је било најтеже па му сад из туђине непрестано шаљу љубавна писма. Моли нас, кратковиде и  лакомислене, да га не претворимо у молоха који ће испразнити Србију, Херцеговину, Црну Гору и друге наше крајеве. То не би био он, него споменик нашој недораслости. Од наше патетике брани се смехом, шармом и самоиронијом.

Да бих Вам дочарао шта је мени Београд, могао бих посегнути за историографијом, историјом уметности, геопоетиком, геополитиком, летописима, романима, музиком, али Београд, ту белу идеју, створили су, бранили и из пепела дизали његови песници-чаробњаци. Зато је Београд, и у мојој књизи, град од песама. Тешко је о том граду рећи нешто дубље и важније од онога што су оставили Иван Лалић, Црњански, Павловић, Попа...

ГЛАС: Зашто се, према Вашем мишљењу, нико други није тако дубоко разумио са Београдом као Срби?

МАТИЋ: То је несумњиво сусрет највишег реда, међусобно препознавање које измиче земној математици. Поклапање архетипова, нарави и судбина једног града и једног народа. Под ударима сила историје, српско тежиште се током векова померало из Старе Србије ка северу, али било је потребно нешто много више да би један народ одлучио да своју престоницу постави на границу, да живи на туђинском нишану, често опкољен и да то своје средиште брани до смрти.

Прошли су туда многи народи, али су само Срби остали и до данас плаћају, са спокојном ведрином, све што се за то мора платити. Сваки народ који је од давнина пролазио овуда и задржавао се, лако то можемо видети, имао је своја пристаништа, пијаце, бедеме, касарне. Међутим, само Срби имају велику поезију о Београду, о чему сведочи више антологија, са преко стотину песника, са преко две стотине врхунских песама, у свим књижевним епохама. Зашто Београд за Србе није био плен него поезија? Зашто деспот Стефан у ЏВ веку, поново заснивајући Београд као српску престоницу, град посвећује Богородици и у његове темеље уграђује десну руку светог цара Константина Великог?

А шта је Београд за српске песнике? Бела кост у облацима, кост костију наших. Љубав града са слободом. Светлост ветрова над водом, расадник пламена, пркос усправног камена. Упорна привлачност столећа. Бора коју сенка победника урезује на лицу словенског бога. Док се осипају векови из купола саборних звона, Београд Србима сјаји као ископан стари мач.

ГЛАС: Наводите: "Пред нама овде израњају најдубљи кодови и праслике архетипског Белог града". Како су ови симболи обликовали идентитет града током времена?

МАТИЋ: Дубински и далекосежно. Као што митске слике описују оно што се у нама збило, унутарње феномене и "историју душе", тако и велики симболи у себи сажимају пространства. Бивају жижа духовних сила и значења па делују на свим разинама стварности, видљиве и невидљиве.

Тако и Бели град носи у себи своје праслике и симболе. Они се виде у свему. У начину на који тај град живи своју судбину, смеје се, пати, вида ране, лумпује, воли, заводи, игра сам против свих (као Београђанин Новак Ђоковић), побеђује и губи, навија, претерује и правда се, страшне лавове обрише гумицом.

Ипак, деловање крунских знамења Београда најочитије се види у драматичним ситуацијама и великим искушењима, када овај град запањујућом брзином прелази на више ступњеве историје и човека. Рецимо, 23. марта 1999. била је то једна разуларена двомилионска метропола, у понору дуге кризе и санкција, сва од крпежи и шибицарења. Наредног дана 19 земаља Североатлантског пакта напало је малену Србију, опкољену и измучену, оклеветану и саму. Београд који је освануо следећег јутра није више био исти град, није то више био исти народ. Пред нама се усправио херој и господин, чудесно креативан и солидаран. За пријављивање у добровољце чекало се у редовима, пилоти су у небо над Београдом полетали против тридесет пута бројнијег непријатеља, ноћни аутобуси редовно су возили преко нациљаних мостова. Кључало је од пуних позоришта, концерата на трговима и мостовима. Београд је применио једну од најнеобичнијих одбрана у светској историји ратовања: експлозију духовитости и културе и сви су могли видети да су проговорила стара знамења и најдубљи кодови Београда, да легенде о њему нису хипербола него виши реализам.