Миљко Шиндић, професор и књижевник за "Глас": Кочићева ријеч одредила мој животни пут

Бранислав Предојевић
Миљко Шиндић, професор и књижевник за "Глас": Кочићева ријеч одредила мој животни пут

Поменуо сам већ на промоцији моје књиге, да сам пре упознао Јаблана и Лују, него Петра Кочића. То се догодило у лето 1941. негде пред Видовдан, када су поред моје школе пролазиле немачке снаге до зуба наоружане и под шлемовима, тутњали камионима и тенковима српским друмовима. Међутим, мом професору Сергеју Атариновићу, који је био руски пуковник, емигрант из Царске Русије, пребегао у нашу Србију након Октобарске револуције, пало је баш тада, нимало случајно на памет да нам те злокобне 1941. одржи предавање о Јаблану и Петру Кочићу. Е тад сам ја чуо и за Кочића, а пре тога сам Јаблана видео у читанци за четврте разреде основне школе, где је Јаблан нацртан као малецки бик, а Рудоња као велики, страшан Рудоња.

И на том школском предавању сам тек схватио, да је Јаблан у ствари представљао мали српски народ, а Рудоња те исте Немце, који су тутњали поред прозора наше школе, као што су у Кочићевом детинству марширали Аустроугари.

Рекао је ово за "Глас Српске" Миљко Шиндић, академик, књижевник и књижевни теоретичар, објашњавајући како се један малени дјечак из Шумадије, заувијек заљубио у дјело и лик Петра Кочића и како је тај исти дјечак као одрастао човјек провео живот и каријеру пишући и предавајући о Кочићу и Кочићевом писању. Угледни бањалучки професор и интелектуалац је у својој 94. години живота, објавио књигу "Девет кора говора: Записи о Петру Кочићу" ("Глас Српске"), која се, како јој поднаслов каже бави бројним записима, огледима и радовима посвећеним животу и дјелу Петра Кочића и у којима Шиндић студиозно и надахнуто, објашњава величину и значај његове књижевности својим ријечима и ријечима других писаца.

Књига је промовисана у Бањалуци протекле седмице, а Шиндић каже да је од тог школског предавања у дјетињству до промоције књиге "Девет кора говора", прошло више од 80 година, али да Кочић и даље изазива једнако исту љубав и дивљење код њега.

- Родом сам из Шумадије, из Александровца, то је крушевачка жупа, 30 км од Крушевца, града српског кнеза Лазара, у песми "Цар Лазар", где смо песмом и поезијом задојени са мајчиним млеком. Ту сам завршио четири разреда основне школе, да бих након рата осам година учио гимназију. Морам признати да се гимназији нисам превише сретао са Кочићем, сва је пажња наших учитеља била посвећена, не знам сад: Крлежи, Андрићу, Ћопићу, Скендеру Куленовићу, Десанки Максимовић, Добрици Ћосићу…, тада су то били главни писци из тог послератног ослободилачког живота у Србији. Тако да су нам српски реалисти остали некако по страни па је и Петар Кочић био мање заступљен у настави, ако је било предавање о Петру Кочићу и у нижим разредима гимназије, и у вишим разредима гимназије, али судбина је хтела да се Кочић и ја поново сретнемо, иако су моји планови били другачији - рекао је Шиндић.

ГЛАС: Нисте планирали да се бавите књижевношћу?

ШИНДИЋ: Кад сам завршио гимназију, пошто сам био одличан математичар, ја се упишем на Грађевински факултет и завршим први семестар. Кукали су за мном када сам одлазио, јер сам супер математичар, не само колеге студенти, него и професори што сам напустио Грађевински факултет, пошто сам у марту те 1952. године одлучио да се упишем на атомску физику. У истој тој згради видим неки ходник дуг 50 метара, гомила студената, смеју се и причају, али

мене позову код професора физике, а он задовољан што сам ја одлучио да се упишем код њега и почасти ме кафом, уз договор да се видимо сутра. Када сам изашао од њега видио сам ту исту групу студената тамо на другом крају ходника и видим врата отворена, уђем, а тамо чудесна библиотека, никада у животу нисам био у библиотеци толике величине. На све стране књиге, погледам овамо, тамо и видим комплет све књиге Фјодора Достојевског. Негде сам у гимназији заволео Достојевског, нарочито његовог "Идиота" и видим књигу, у плавом омоту "Идиот", узмем је и пољубим је.

ГЛАС: Очарала Вас је атмосфера на књижевности?

ШИНДИЋ: Како да ме не очара. На све стране студенти галаме, дискутују, причају, пуше, смеју се и библиотекарка пуши и прича с њима, а ја њој кажем: "Другарице", тада се тако ословљавало, "Другарице, прогореће вам хаљина", пошто је њој пепео са цигаре падао на хаљину, а она се окрене па ме погледа уз речи: "Дечко, моја пиксла одавно је прогорела". Около општи смех, а ја поцрвенео од главе до пете, изгубим се скоро до несвести од стида и страмоте. Ипак, ја се потпуно преломим у том узбуђењу и питам има ли овде неки професор, кажу ми канцеларија на крају ходника, а дежурни професор, чувени Драгиша Живковић, питам га, могу ли ја да се упишем и са Грађевинског факултета да пређем на књижевност. Он одмах отвори ладицу, извади чист индекс, уписа Миљко Шиндић и каже да донесем документа сутра. И још каже, колега, ако хоћете да будете на предавању Историје књижевности, пођите са мном у амфитеатар. Он ту држи предавања о Војиславу Илића два и по сата и ја очаран тим дивним предавањем донесем папире, баталим техничке науке, почнем да студирам и када је требало да дипломирам књижевност поново се појави Кочић.

ГЛАС: Значи, нисте Ви бирали њега него он Вас?

ШИНДИЋ: Баш тако. Наиме, дошао сам да бирам тему за дипломски рад и због тог, поменутог "Јаблана" из детињства, мислио сам да узмем баш ту причу за тему, а професор Велибор Глигорић, мој ментор каже: "Ех, колега, закаснили сте". Што мене страшно разочара, али каже он: "Не брините, наћи ћемо неко решење". Тада ме питао да ли бих волео да уз Петра Кочића, обрадим још два српска писца реалистике, да узмем рецимо лик Мрачајског проте, заједно са ликом Бакоње Фра Брне, Симе Матавуља и са поповима Стевана Сремца, Попоп Ћиром и Попом Спиром, да лик Мрачајског проте упоредим са тим духовницима. Наравно, пристао сам, одбранио сам успешно дипломски и требало је да видим куда ћу даље, где да тражим посао. Нисам желео никако да идем у Крушевац па сам пристао да идем у Босну, у Мостар. Одем у Мостар, али чим сам завршио прву годину посла у Мостару, добијем позив за војску, одем у Задар у Школу резервних официра и након повратка кући искрсне прилика за посао у Бањалуци, на Учитељској школи, где сам

радио десет година, а ето, хтело се тако да неки од мојих ђака буду гости на промоцији моје књиге протекле седмице, попут академика Драге Бранковића, који је био мој најбољи ученик у Учитељској школи или Ранка Павловића и Луке Кецмана.

ГЛАС: Осим посла предавача, пишете активно за новине о књижевности, објављујете књиге и уписујете докторске студије у Загребу.

ШИНДИЋ: Јесте, писао сам критике и огледе за књижевност, а 1963. године објављујем прву књигу "Лирика деветорица", симболично, објављену у издању "Гласа", као и ова моја последња књига "Девет кора говора". То је била антологија поезије девет младих писаца из Бањалуке, писао сам касније и многе друге књиге, али у свакој од њих је било нешто о Кочићу, о којем сам писао не само овде, већ и широм света, говорио на научним скуповима у академијама уметности у Сарајеву и Београду и где сам год гостовао као предавач, не заборављајући никад како је Кочић одредио мој животни пут.

ГЛАС: Колико је књижевна ријеч изгубила на својој снази, времена су се промијенила, брзе технологије доминирају над књигом, којих истина има много, али их све мање читамо?

ШИНДИЋ: Књижевност је овим временом, новим временом, како га зову дигиталним, потиснута у запећак. Ја сам био својевремено у тиму у Србији и у Босни и Херцеговини да проверимо колико се школска лектира чита у школама. Обишли смо преко 20 школа основних и у Србији и у Српској од Приједора па до Требиња и написали смо књигу о томе како се чита школска лектира, да знате, закључак је поражавајући. Од свих тих испитаних само је 15 одсто ученика признало да чита школску лекцију, само 15 одсто ученика. Сви они други ученици не читају или преписују и тако даље. Од тих 15 одсто само је осам одсто задовољно лектиром. Они други говоре да су то књижурине, да је то досадно, да је то превазиђено. Данас се то одражава још више него у то време, јер књигу данас, да знате, мало ко жели да чита. Ипак, књига ће преживети и ово време, као што је преживела и свако друго и док год буде људи биће и приповедања.

ГЛАС: Учествовали сте активно у оснивању Академије умјетности. Откуд Ви као професор књижевности на том великом задатку, чији би значај тек требало да се схвати.

ШИНДИЋ: Академију умјетности сам оснивао преко 10 година, јер сам једно време по неком захтеву и сам радио са глумцима, аматерима. Постављен сам чак од општинске управе за директора Народног позоришта и био сам две године директор. У том периоду, режисер Емир Кустурица, који је предавао у Сарајевској академији, дипломску представу је одржао код мене у Народном позоришту у Бањалуци 1984. године. И након представе, одемо на пиће и вечеру, јер смо на спрату имали ресторан и током вечери ја се пожалим Кустурици да немам глумаца, пошто су мене поставили за директора

позоришта, зато што сам водио аматере које су обишли пола Југославије, са великим успехом. Нашао сам само три школована глумца у позоришту, сви су други били аматери. И ја кажем Кустурици шта да радим, да немам глумаца, школованих. Каже он мени: "Колега, оснујте академију" и стварно сам направио елаборат о потреби стварања академије, на који је, када је Ненад Сузић био министар просвјете, одговорено позитивно од стране министарства, али ми кажу како ми немамо наставника музичког и ликовног и онда смо уписали студенте за ликовно и за музику и тако почиње да ради Академија умјетности, где смо уписали и глумце, водитеље, сниматеље, ликовњаке и музичаре. Прославили су недавно 25 година, истина, једва су ме позвали на прославу, али нема везе, не љутим се, важно је да је факултет ту.

ГЛАС: Као педагог и књижевни теоретичар одшколовали сте генерације и генерација ђака, шта је био кључни наук који сте им покушали пренијети и по којим би вољели да Вас памте?

ШИНДИЋ: Мислим да сам поштено одрадио свој посао. Нема лепших речи од тих речи. Поштено сам одрадио свој посао. Потписао сам на хиљаде учитељских диплома, потписао сам па не смем говорити у хиљадама, али у великом броју диплома професора Српског језика. Предавао сам на Педагошкој академији, на Филозофском факултету, где сам предавао Теорију књижевности, на Филолошком факултету и на Академији умјетности. Сви моји ђаци били су будући професори и уметници и ширили су писану реч и уметност некој другој деци, као што су моји професори учили мене. Желео сам да Кочићева писан реч, која је некада давно учила мене о истини, слободи и љубави учи и друге. Надам се да сам успео у томе.

ГЛАС: У овој књизи обрађујете једну веома занимљиву тезу о Кочићевој прози којом сте се бавили и раније, тврдећи да је она, колико писана, да је толико и говорна, тј. звуковна и да се Кочић не чита већ говори, пошто Кочић пише звуком?

ШИНДИЋ: То је моја велика теза, давно објављен рад "Звук и ритам", који није оглед о језику стварности него о стварности језика. Тај звук у језику, ритам у језику, та сложена значења, метафоре и звучне стилске фигуре, тај чудесни звон са Змијања, ти јауци са Змијања претворили су се у звук у мом излагању, о том чудесном језику, који Исидора Секулић описује речима: "Звони као бронза, жути се као старо злато". Кочићева реч носи у себи одјек времена, мора се мерити с оба краја па се увек измерити не може. Звучно сенчење садржаја повезује видљиве догађаје са невидљивим збивањима у речи, баца светло у ноћ заборава, отвара чулни свет Змијања и грђене, рањаве и жељне људске нарави. Свестрано, смислом, језиком, акцијом, описом, звуком и поемским ритмом тврдокорно приповедање Петра Кочића показало је трагично осећање живота и ропства, занос борбе, слављене слободе и величанство силовитог говора.