Владан Кречковић, књижевник, за “Глас Српске”: Илузија о бесконачности ограничава раст

Миланка Митрић
Владан Кречковић, књижевник, за “Глас Српске”: Илузија о бесконачности ограничава раст

Песму “Париз, Тексас” написао сам на радионици поезије код Огњенке Лакићевић и тада сам приметио да сам на трагу нечега што може постати окосница збирке, што се потврдило касније, на радионицама поезије код Звонка Карановића.

Мој лирски субјекат нашао се у сличној животној ситуацији као и Тревис Хендерсон, главни лик у Вендерсовом филму, те је преплитање тема збирке и филма природно долазило.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Владан Кречковић, говорећи о настанку збирке поезије “Париз, Тексас”. Кречковић је један од учесника овогодишњег, 4. регионалног фестивала књижевности “Императив”, који ће од 30. маја до 3. јуна бити одржан у Банском двору у Бањалуци.

- Постоји још нешто. Док сам писао збирку, нашао сам фотографије мога оца када је путовао у Сакраменто 1978. године. Имао је исто година колико и ја у тренутку писања. Те фотографије и очева усамљеност на њима имају невероватне сличности са Тревисовим фотографијама у филму. Јарке боје, пусти предели Америке, далеководи… То је за мене био додатни доказ да сам кренуо у добром смеру и да је процес испреплитан симболиком коју не могу до краја да разумем, али која је добро резоновала са мном.  

ГЛАС: Шта бисте рекли да је све обједињено збирком “Париз, Тексас”? И која и каква нит повезује пјесме унутар збирке?

КРЕЧКОВИЋ: Главна тема су растанци као један од елемената процеса индивидуализације. Лирски субјект се у иницијалној фази збирке суочава са деструктивним елементима сопствене аниме, после чега је спреман на серију растанака, почевши од породичних, љубавних, пријатељских, па до пословних односа. Збирка реферира на филм Вима Вендерса “Париз, Тексас”, али сам користио и неколико поп-културних референци како бих појачао постојећу атмосферу усамљености, лутања и жеље за креирањем унутрашњег менталног простора који ће лирском субјекту омогућити нов поглед на свет.

ГЛАС: Мотиви који прожимају Ваше пјесме везани су за растанке, сјећања, сагледавања живота и свијета око нас и у нама, за емоције и дешавања у нашим животима. Како преживјети све, и на крају писати о томе?

КРЕЧКОВИЋ: Када је реч о преносу личног на план књижевног, трудим се да у том процесу задржим извесну дистанцу. Ако се то догоди, важно ми је да то буде у форми аутентичног осећаја или атмосфере, а тек у следећем кораку радим на формалним решењима, у смислу језика и слика које ћу користити. Није нужно да су се ствари о којима пишем баш тако десиле, колико ми је важно да ухватим аутентичан осећај. Растанци су животна неминовност и једини начин посредством којег их можемо превазићи јесте њихово прихватање. Можда звучи парадоксално, али прихватање крајева у најразличитијим облицима, од отказа на послу, преко раскида љубавне везе, па до смрти ближњих, представља важан аспект егзистенције. Из тог тренутка, када човек смогне снаге да се обрачуна са болним осећањима, проистиче велики део енергије неопходне за стварање. Докле год је страх од смрти или краја паралишући, не можемо говорити о животу, самим тим нема ни простора за креативност.

ГЛАС: Да ли је писање, у том контексту, љековито?

КРЕЧКОВИЋ: Само када је постигнута целина, а за то је неопходно много времена и упорности. Док процес траје, писање је у великој мери не само лековит већ, напротив, аутодеструктиван чин. Никада до краја не знамо шта смо сакрили од себе и шта ће песма измамити из наше сенке. Мислим да је зато Томас Ман једном приликом рекао да писцу писање пада теже него било којој другој особи.

ГЛАС: Да ли истински добро дјело може да настане без уплива ауторовог искреног “ја” приликом писања? Постоје ли границе у писању, у смислу откривања аутобиографског? Да ли се Ви ограничавате?

КРЕЧКОВИЋ: То је тешко одредиво. Колико је Достојевски био искрен када је описивао убиство старице Лизавете или Толкин, када је у оноликој мери закомпликовао живот Фроду? Ствар постаје још интригантнија ако (ауто)биографско пропитивање покаже да писац није лично прошао кроз ствари о којима пише. Ако под искреношћу подразумевамо представљање истинитих догађаја, у смислу да писац преноси ствари из приватног живота на папир, то може да буде одлична база за градњу приче и пример за то је роман “Кланица пет” Курта Вонегата. Ту се и намеће прича о исповедној поезији. Мени је важнија искреност као феноменолошки посредник у преносу осећања која стоје иза одређене слике. Чини ми се да аутор тако успоставља кохерентност текста и троши мање енергије, јер дозвољава несвесном делу себе да учествује у процесу. Тако се ствара поверење у исход, због којег ће се песма или прича повезати у тачкама које није могао да предвиди на почетку процеса. Као контрапункт овом приступу налази се труд да се догађаји или осећања исконструишу, који често води у блокаде, преправке и осећај да песми или причи нешто упорно недостаје. 

ГЛАС: Шта је за Вас слобода?

КРЕЧКОВИЋ: Слобода је за мене ступање у односе који вас ограничавају просторно-временски-телесно и имплицитно стварају одређену врсту одговорности. Обавезу коју ћете испуњавати како би била омогућена даља манифестација живота. Капиталистичко-конзумеристичка машинерија је усмерена на стварање привида да када говоримо о простору, времену и телу, говоримо о бесконачним, аморфним категоријама. Таква илузија је заводљива и опасна, јер подстиче разумевање времена, простора и тела као феномена који би требало да буду бесконачни, а у таквој констелацији ствари мало је потребе за било каквим растом, променама или одржавањем постојеће слике света, једине коју имамо на располагању. Наравно, мало ескапизма, с времена на време, није на одмет.

ГЛАС: Колико су награде значајне, посебно за младе ауторе и колико могу да помогну њиховом експонирању?

КРЕЧКОВИЋ: Награде повећавају видљивост вашег рада и вероватноћу да неометано наставите са креативним стваралаштвом, учешћем на резиденцијама или фестивалима, где можете сазнати шта се дешава на књижевној сцени. Никад не треба да постану циљ по себи, али је свака врста потврде и препознавања добар знак за аутора, доказ да уложени труд и енергија нису били узалудни, да је дело живо и да комуницира. Најбоља ствар у вези са (појединим) наградама је превођење збирке на друге језике. Прошлог месеца је неколико мојих песама преведено на енглески, немачки и француски и имао сам осећај као да се њихова природа мултипликовала. Има нечег узбудљивог у чињеници да ће и други људи имати могућност да читају моје песме, отелотворене у језику који ни сâм не разумем.

ГЛАС: Колико је данас могуће искочити из сјенке и наћи своју публику?

КРЕЧКОВИЋ: Могуће је, јер иако су друштвене мреже мач са две оштрице, омогућавају да ваш рад допре до већег броја људи. Прве приче и песме сам објавио на “Фејсбуку”, добијао коментаре од пријатеља и људи које никада нисам срео у вези са тим како да побољшам писање. На друштвеним мрежама сам први пут сазнао за конкурс панчевачких “Рукописа”, где сам потом први пут објављен. Оно што је најважније јесте рад. Када сте споменули сенку, пало ми је на памет да ма колико то звучало као клише, прво је неопходно ући у сопствену сенку, како бисте у спољашњој реалности из ње изашли. Овај процес сматрам и најтежим, али управо у тој игри светлости понајвише зависи пишчева видљивост.

ГЛАС: Да ли је хиперпродукција у умјетности добра или лоша? Да ли већи број дјела пружа различитим људима да дођу до садржаја, или квантитет олако може да угуши квалитет, те обезвриједи умјетност?

КРЕЧКОВИЋ: Није могуће говорити о хиперпродукцији у малој средини као што је наша (регион бивше Југославије). Немамо довољно уметника, што је и логично јер наше државе не препознају важност културе. Ако пођемо од претпоставке да хиперпродукција постоји и да је омогућена излагањем сопственог рада на друштвеним мрежама, искуство ми је показало да је људска свест одличан филтер. Увек се ствари путем неке менталне осмозе у комуникацији нивелишу и чисте. Из мора понуде пронаћи ћемо ауторе који нас интересују, који ће реферисати на друге ауторе и креирати оптималан ниво праћења (хипер)продукције, у складу са нашим укусом и намерама.

ГЛАС: Какве промјене у друштву је донијела пандемија? Да ли смо се више удаљили једни од других или, на неки други начин, зближили?

КРЕЧКОВИЋ: Осим изолације и осећаја стрепње и неизвесности, пандемија је допринела појачаној дигитализацији стварности, што у мени увек буди осећај немира. Понашање људи током пандемије, посебно скепса када је реч о науци и вакцинама, говори у прилог томе да нисмо много научили из историје и да увек пред мноштвом избора бирамо погрешна, ирационална решења. Ипак, догађају се и добре ствари. Као да је суженост кретања у физичком простору утицала на појачано понирање у сферу духа, освајање новог, менталног простора, тако да ми се чини да су људи током пандемије такође постали креативнији.

ГЛАС: Какве промјене су се десиле умјетности и култури?

КРЕЧКОВИЋ: Дигитализација. Ту посебно мислим на појављивање НФТ-а (нон-фунгибле токен) и платформи које се баве биткоин-зацијом уметности. У будућности ћемо бити сведоци преноса уметничког дела у метапростор дигиталног. У мени то буди осећај нелагоде, јер сам као писац заинтересован за питање простора, телесности и предметности, које ће, ако се овај тренд настави, престати да буду основни аспекти уметничког дела. Ако је велики број људи спреман да плати велике количине новца за дигитални цртеж, ГИФ или 3Д модел, равнодушни што исти не могу да осете чулом додира, на трагу смо новог цивилизацијског тренутка у поимању уметности, али и сопствене свести и тела.

ГЛАС: Да ли тренутно радите на нечем новом?

КРЕЧКОВИЋ: Радим на новом роману. Љубавној и психолошкој причи у свету који се налази на прелазу из аналогног у дигитално доба. После искуства поезије, коначно сам могао да се вратим у прозу са више самопоуздања. За разлику од рада на првом роману “Алекса или кроз снегове и сирене”, сигурније се осећам у процесу писања, са мање речи говорим више ствари, брже прелазим са сцене на сцену, а чини ми се да ће и ликови бити вишеслојнији, дијалози динамичнији и занимљивији.

“Енклава”

ГЛАС: Шта можете да нам кажете о раду у издавачкој кући “ППМ Енклава”?

КРЕЧКОВИЋ: У “Енклави” сам срео велики број изузетно талентованих људи са којима сам прошао сличан развојни пут, од радионица креативног писања, преко читања на вечерима поезије, до издавања прве песничке збирке. Ту је неопходно истаћи рад нашег уредника Звонка Карановића, који нас је од почетка саветовао и напорно радио да наше збирке буду објављене у најбољем облику. Осим што заједно са колегама одржавам “Енклавине” профиле на друштвеним мрежама, када за то дође време, садржај који редакција припреми за нова издања онлајн књижевног часописа убацујем на сајт. То ми омогућава да увек будем на извору, пратим шта се дешава на регионалној и светској књижевној сцени. Најдраже  ми је када пронађемо начин да под притиском времена или ограничености кретања у простору књига допре до читалаца који су је поручили. Права герилска борба.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана