Петар Јањатовић за “Глас”: Рок музика мора да смета и провоцира

Рекао је ово за “Глас Српске” легендарни рок новинар и публициста Петар Јањатовић, објашњавајући како са дистанце од четврт вијека гледа на прво издање свог капиталног дјела “Екс-Ју рок енциклопедије” и њен настанак у лудилу деведесетих. Јањатовић који скоро пола вијека пише о музици и многим другим стварима ових дана чека пето, допуњено издање поменуте енциклопедије са помијешаним осјећањима, посебно када размишља о писању прве књиге.

- Сећам се са каквом сам страшћу радио књигу. Једва сам чекао да завршим дневне обавезе па да јој се посветим. Диван је осећај када уз прву јутарњу кафу прочитам шта сам све јуче урадио. Стално сам лагао издавача Владу Бајца за термине кад ћу му предати текст. Истина је да ми се није завршавало писање. Зато сам оног момента кад је отишла у штампу наставио да је допуњавам - рекао је Јањатовић.

ГЛАС: Поменули смо нову верзију “Енциклопедије”, шта она доноси у односу на претходна четири издања?

ЈАЊАТОВИЋ: Дописао сам важне информације о ономе што се од 2016. догодило, попунио старе биографије чињеницама које раније нисам знао, убацио нове/старе фотографије, направио избор документарних филмова и додао око тридесет нових група.

ГЛАС: За прву верзију сте поменули да је она била кафанска идеја претворена у једну врсту личне психотерапије која вам је очувала здрав разум у злим временима. У том свјетлу шта је за Вас био рад на сљедећим верзијама, укључујући и посљедњу?

ЈАЊАТОВИЋ: Психотерапија се (нажалост) наставила. Друго допуњено издање “Енциклопедије” сам највише дописивао током бомбардовања Југославије, а ово најновије за време пандемије. Баш ме занима шта ће нас снаћи кад будем радио шесто издање.

ГЛАС: У занатском смислу колико је било тешко припремати материјал за “Енциклопедију” прије 25 година када није било интернета и свих доступних информација, а колико данас када су комуникације брже и обилније, али се истинитост информација врло олако схвата?

ЈАЊАТОВИЋ: Почетком деведесетих када сам писао књигу највише сам се ослањао на музичке магазине и архиву. Како своју тако и ону коју су имале колеге. Било је тешко, али и изазовно. Данас је све на извол'те, али као што сте рекли има много погрешних информација. Да не говорим о томе како музичари воле да идеализују своје биографије. Ако бих веровао “Википедији” испало би да је већина екс-Ју група продавала албуме у тиражу већем од 100.000 примерака. Данас ово обиље битних и неважних вести отежава сналажење у беспућима интернета. Пре пар дана сам схватио да ми је промакло да су “Пипс, чипс & видеоклипс” објавили нови албум прошле јесени па тај податак, нажалост, немам у књизи.

ГЛАС: Колико је било тешко ускладити сопствени укус и професионалну објективност у писању материјала. Шта су Вам били основни параметри у прикупљању материјала и како сте успјели помирити, што рече Зоран Ферић, “великосрпског оријентисаног кроатофила” у једној особи?

ЈАЊАТОВИЋ: Трудио сам се да зауздам своје страсти и пишем хладне главе. Колико сам у томе успео просудиће читаоци. Свакако нисам одабирао по “републичком кључу”. Ферићева духовита дефиниција се односила на критике да сам фаворизовао неке сцене у књизи. Битно ми је било да енциклопедијске јединице буду што исцрпније, а и да их зачиним неким бизарностима и догађајима који су одражавали дух времена.

ГЛАС: Када смо код заната каријеру сте почели крајем седамдесетих у златним данима рок новинарства код нас. Како је дошло до тога да из конзумента рок музике једног дана постанете онај ко пише о истој на врло професионалан начин у врло озбиљним медијима?

ЈАЊАТОВИЋ: Први хонорар сам добио 1975. године као сарадник емисије “Вече уз радио” на првом програму Радио Београда. У, бре, следеће године бих могао да обележим 50 година рада (смијех). У почетку сам пуно писао о књигама, филмовима, позоришту, правио путописе... Временом сам се неосетно фокусирао на музику. Чини ми се да ми је сваки добар текст отварао нека нова врата. Рад у редакцији “Џубокса” је довео до тога да повремено пишем за загребачки “Старт” који је био нека врста југословенског “Плејбоја”. То је био баш успех. Наравно, мување по редакцијама довело је до тога да запустим студије Опште књижевности, што је разочарало мог оца, али када ми је 1982. изашао први текст у “Политици” (мислим о “Партибрејкерсима”), рекао је: Е сад си за мене дипломирао!

ГЛАС: Из ове перспективе када су странице културе укинуте у већини медија, о постојању специјализованих часописа да не говоримо, како је било радити у редакцијама часописа које нису имале странице црне хронике, политике нити естраде, већ су писале искључиво о музици, филму и поп култури генерално?

ЈАЊАТОВИЋ: Било је удобно. Сцена је била богата и постојало је много медија на којима смо врло опуштено радили. Подједнако волим новине и радио. И супер ми је било да идем из једног медија у други. Сећам се кад сам добио прву ауторску емисију на радију Студио Б (назвао сам је “Другом страном”), осећао сам се као да сам од разводника постао поручник. Почетком осамдесетих сам имао музичке прилоге на Радио Југославији која је на свим светским језицима емитовала програм за иностранство. Па спикери читају мој текст, рецимо на шпанском и уживам како звучи кад најаве “Лијепе дјевојке пролазе кроз град”. Подједнако је било изазовно креирати догађаје. У оквиру редакције листа “Роцк” био сам умешан у акцију “Боље вас нашли” када су 1985. године београдски бендови свирали у Загребу, а онда су Загрепчани имали узвратну посету. Или кад смо организовали такмичење у кувању водећих музичара. Изнајмили смо двадесетак шпорета и блесавили се цео дан. ТВ Београд је о томе направила репортажу па смо имали и солидан буџет. Рецимо Акију Рахимовском смо могли да обезбедимо авион. Ако се добро сећам он је спремио пасуљ. Рамбо Амадеус ме импресионирао кад је направио пуњене лигње. Касније ми је признао да их је спремила професионална куварица. Са тим пуњеним лигњама увек нека превара.

ГЛАС: У једном моменту током деведесетих почео је суноврат рок новинарства, а крајем деценије да буде занимљивије то је постала већ статистичка грешка у медијској сцени. Међутим, иако су рок музичари и рок медији били важна карика у отпору лудилу деведесетих након 5. октобра дословно су ишчезли са националних медија. Шта се из Вашег угла гледано десило?

ЈАЊАТОВИЋ: Ни мени није јасно. Посебно је тужно што су их заборавили људи из Демократске странке којима су у борби против Милошевића много помогли. Рецимо Зоран Живковић, тадашњи министар полиције, воли Зорана Предина и “Лачни Франз”. Са друге стране, из кабинета Војислава Коштунице је стигло негодовање што група “Резидентс” свира на Коларцу. Наводно, као сатанисти су. Улога рок музике је да смета и провоцира. Можда су је зато данас и стрпали у шпајз.

ГЛАС: Један Ваш колега рекао је да је бити рок новинар данас занимање у рангу учитеља мачевања или калиграфије, лијепо и занимљиво, али ником потребно. Како гледате данас на статус ове врсте новинарства?

ЈАЊАТОВИЋ: Не постоји. И то одавно. Вероватно се део нас зато одлучио за писање музичких књига. Што је резултирало неким заиста добрим насловима. Тако ми је библиографија у “Енциклопедији” обимна.

ГЛАС: Из новинарског и публицистичког искуства како гледате на данашњу регионалну музичку сцену и шта Вам је ту вриједно уласка у енциклопедијске одреднице и чување од заборава? Да ли и након 50 година може нешто да Вас пријатно изненади током слушања или гледања уживо?

ЈАЊАТОВИЋ: Наравно да има добре, свеже музике. Последњих година ми пријају групе које укрштају различите жанрове. Мада је увек једино битно да имају добре песме, без обзира како их музички обукли. Уживам, рецимо, на концертима Краља Чачка. Његове песме ми пробуде емоцију и нешто конкретно ми говоре.

ГЛАС: За крај можете ли навести пет омиљених одредница из Ваше енциклопедије и зашто баш оне?

ЈАЊАТОВИЋ:  Уживао сам док сам писао о групи “Булдожер”. Не само што волим њихову музику, већ и што је било забавно наводити све оне ујдурме које су смишљали Борис Беле и Марко Брецељ. Са великим уважавањем сам склапао биографију “Леб и сол”. Радовало ме да поново слушам њихове старе плоче. Пасионирано сам пратио шта је сваки члан касније током соло каријере радио. Посластица је била рад на причи о “Идолима” и Влади Дивљану. Плоча “Одбрана и последњи дани” ми је један од најважнијих домаћих албума, а и Влада ми је био друг. Током склапања биографије “Ју групе” сам се вратио у период одрастања, они су обележили моје формативне године. Бранимир Штулић је био изазов. Не претеривати у хваљењу првих албума и не пљувати оно што је снимао после.

Сјећање

ГЛАС: Захваљујући послу пропутовали сте цијели Балкан и добар дио свијета, одгледали сте хиљаде концерата и написали хиљаде текстова. Са ове дистанце шта Вам остаје као најљепше сјећање и шта видите као најважније ствари које сте забиљежили током каријере?

ЈАЊАТОВИЋ: Јој, не знам. 'Ајд овако на прву: концерт “Ју групе” на броду Југословенске ратне морнарице 1971. године кад смо пловили Дунавом и Савом. Она гужва на Хајдучкој чесми 1977. године кад се “Бијело дугме” дигло из пепела. Емотивни концерт “Гоблина”, “Атеист Репа” и “КУД Идијота” у разрушеној сарајевској железничкој станици негде крајем деведесетих. Много ми је значило када сам јуна 1992. године написао текст за амерички “Билборд” о томе како су ратови разбили југословенску сцену. Посебно што је текст најављен на насловној страни. Тад сам већ добио чин генерала.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.