Синиша Томић за “Глас Српске”: Није лако преживјети од рокенрола на народњачком Балкану

Рекао је ово за “Глас Српске” Синиша Томић, музичар, уредник “Хард рок радија” и концертни промотор, објашњавајући како је реаговао када је сазнао да је одликован Орденом заслуга за народ поводом Дана Републике Српске. Један од актера бањалучке рок сцене у њеним најбољим данима и човјек заслужан за десетине врхунских концерата у Бањалуци, од највећих имена регионалне сцене до свјетских звијезда попут Ленија Кравица, “Франца Фердинанда”, “Симпли мајндс” и бројних других, каже да је ово на неки начин била потврда да све те ствари ипак нису заборављене у Бањалуци, иако као народ нисмо претјерано склони чувању позитивне традиције.

- Иако сам доживио позитиван шок, био сам, да се не лажемо, јако срећан и поносан. На неки начин овај орден је значајна сатисфакција за све што сам током живота, често на сопствену штету, радио, бавећи се упорно рок музиком. То је једна врста знака да сам ипак оставио неки траг у средини гдје сам свирао и радио. Једнако ми је било драго што сам током 2003. године добио и поводом обиљеживања Дана града Бањалука Плакету града за умјетност и културу па сам неке врло значајне јубилеје у каријери прославио признањем од институција града и државе у којој сам провео читав живот. За мене је то огромна част, рекао је Томић

ГЛАС: Прилично је јасно, с обзиром на музичку, промоторску и уредничку каријеру, шта су објективни разлози за ово признање, али колико је то на један други начин етаблирање рокенрола, као напокон прихватљивог покрета за домаће институције?

ТОМИЋ: Мислим да се можда, чак и предуго чекало (смијех). Рок музика је давно постала етаблирана, чим је постала озбиљна индустрија и бизнис, када су рецимо људи као Елтон Џон, Мик Џегер или Пол Мекартни почели добијати племићке титуле или када се Боб Дилан фотографисао са америчким предсједницима. На неки начин сва ова признања која добијају домаћи рок музичари, укључујући мене и моје колеге у Српској, јесте етаблирање рокенрола у републичким и државним институцијама, али вјерујем као дио једне савремене културе. Оно што могу додати је да је то давно требало урадити зато што, да будемо тотално искрени, многе владе свијета узимају рокенрол као доказ да је у одређеним државама постигнута одређена демократизација цијелог друштва и његовог напретка.

ГЛАС: Када већ помињемо рокенрол, шта Вас је привукло овој врсти музике и шта је била иницијална каписла да од слушаоца постанете музичар?

ТОМИЋ: Припадам генерацији 64. годишта и ми смо се као клинци бавили спортом и музиком, неки од нас само спортом, неки од нас и спортом и музиком. Ја сам још као клинац од неких шест-седам-осам година почео да свирам хармонику и то су увијек први кораци, рецимо, сви чланови групе “Басданс” свирали су хармонику као клинци. Зденко Матковић, који је свирао клавијатуре и ја смо у хармоникашком оркестру 1975. године на манифестацији “Дјеца су војска најача” свирали са Арсеном Дедићем у тада препуној Дворани “Борик”. Можда је то био моменат када нас је маса и енергија, можда мало инфицирала са неких 11 година и дефинитивно повукла према музици. Били смо та генерација, знао се распоред, почињеш слушати, неке наше групе, типа “Бијело дугме” па онда “Битлсе” па “Ролингстонсе” и тако даље и тако даље. Пошто сам свирао хармонику прво сам свирао клавијатуре па сам свирао бас гитару, међутим, ја сам све вријеме желио да будем бубњар, зато што ме тај инструмент некако посебно привлачио. Рецимо Бране Терзић, човјек који је направио загребачки “Доријан Греј” и сјећам се добро када су свирали у основној школи “Мирко Вишњић”, стајао сам иза њега и то је мени тако било фасцинантно, како је то добар и моћан инструмент. Наравно до бубња није било лако доћи и онда сам ја имао проблем, увијек оно као - сачекај мораш свирати овај или онај инструмент и када сам имао 16 година, то је било 1980. године, онда смо покојни Драган Будић Буда, Рафик Рашовић, Давор Јурчија и ја свирали у једном кампу поред Сплита и онда сам напокон дошао до бубња. Значи, од 1980. године, са својих 16 година сам почео да се активно бавим рокенролом и до данас, већ 44 године, живим рокенрол, бавим се рокенролом и покушавам преживјети од рокенрола на народњачком Балкану.

ГЛАС: Занимљиво је да сте Ви након тих аматерских дана отишли у војску и да се након повратака нисте вратили прво рок музици него свирању народњака. Откуд у тој причи?

ТОМИЋ: Имао сам ту срећу да сам у војсци имао сјајан оркестар. Рецимо клавир, у том војном оркестру у Тузли, гдје сам служио војску, свирао је Дуин Александар, човјек који је завршио џез академију у Бечу, човјек који има и дан-данас Џез квартет и који је годинама био десна рука Ђорђа Балашевића. Хармонику је свирао је Перица Симоновић, сви знају ко је Перица Симоновић, значи Кемиш и Перица су симбол хармонике код нас. Био је један Радељ из Загреба, који се исто бавио роком, а шеф нам је био Александар Којић, који је свирао са тадашњом Лепом Ланом. Он је био шеф оркестра, пошто је био најстарији са 20 година. Међутим, свирали смо углавном народњаке, ја сам тада некако сазрио као свирач, сажвакао народњаке и онда сам се сјетио Ђиђија Јанковића, који је тих година свирао у “Бијелом дугмету”, да је рекао када су га питали зашто он има тако добар ритам, да је то зато што има свој народњачки бенд и свира народњаке.

ГЛАС: Тешка је кафанска школа?

ТОМИЋ: Претешка. Исплатило ми се то напорно школовање касније, када смо се почели бавити професионално музиком у студију. Студијски продуценти и тонци су ми нудили да останем да радим као студијски музичар, зато што сам имао фантастичан осјећај за темпо и динамику у студију, које сам стекао свирајући управо те ударничке тезге у трајању од неколико сати. Свирао сам по кафанама, хотелима, мотелима и зборовима и поносим се због тога, то је једно велико животно искуство. Од зарађене лове сам купио одличне бубњеве. Међутим, у другој половини 85. године ушао сам у “Басданс” и одмах сам се вратио поново рок музици.

ГЛАС: Свирали сте бубњеве у “Басдансу”, по мишљењу многих најбољем бањалучком бенду тог времена, саставу који је тријумфално побиједио на Суботичком фестивалу 1986. године и који је имао све адуте за велику каријеру у својим рукама, али се то, нажалост, није десило?

ТОМИЋ: Једна од ствари на коју сам посебно поносан у свом животу је побједа “Басданса” на Суботичком фестивалу 1986. године. Ми смо побиједили на тада највећем рок фестивал југославенске поп и рок музике, одакле су кренули многи велики музичари од Јосипе Лисац, бенда “Леб и сол”, комплетног “Пакет аранжмана” и многих других. И то је била побједа одлуком жирија, одлуком критике и одлуком публике. Мислим да је то једина побједа у историји да су све три категорије сложиле у вези са побједником. Група “Фит” из Ријеке била је друга, а група “Ван Гог” је била трећа. Сви знамо ко је “Фит”, сви знамо шта је направила група “Ван Гог”, али већина критичара тог времена била је сагласна да је “Басданс” био највећа рок нада тог времена. Ми смо 1988. у студију “Опера” код Габора Ленђела, који нам је био продуцент, снимили материјал за први албум, али те 1986. и 1987. године када смо имали могућност да снимимо прави професионалан албум и када смо били у напону снаге, ми смо били бенд који је долазио из града, који није био музички познат у југословенским оквирима и чија сцена није имала подршку домаћих институција. Са друге стране нисмо пристали на компромисе, нити смо хтјели да кажемо да смо сарајевски, београдски или загребачки бенд и да себи олакшамо живот. Били смо млади, бунтовни и слијепо смо вјеровали у своју музику

ГЛАС: Шансе за снимање албума биле су јако озбиљне?

ТОМИЋ: Врло озбиљне. Суботица нам је отворила врата у три најјаче дискографске куће тога доба: “ ПГП РТБ”, “Дискотону” и “Југотону”, интересовао се и загребачки “Сузи”. Оливер Мандић је 1986. године био главни и одговорни уредник “ПГП РТБ”, када је био један од најпопуларнијих музичара у Југославији. Он нам је нудио да дођемо за “ПГП”, да ће нам он бити продуцент и да ће Марина Туцаковић помоћи да буду сређени текстови и да ће нам урадити два спота на “Хиту мјесеца”. Требало је само да се преселимо у Београд и пристанемо на ове ауторске корекције. Међутим, очекивано, нисмо на то пристали. У Сарајеву нам је Слободан Вујовић, некадашњи члан групе “Амбасадори”, рекао да смо једини који су ушли у студио са готовим пјесмама и да смо најбољи аутори у “Дискотону”, али је рекао: “Дођите у Сарајево, па ћемо ово урадити”. Синиша Шкарица нам је у “Југотону” искрено рекао да не зна шта да ради с нама, да ми долазимо из Босне, али да нити изгледамо, нити причамо, нити свирамо као да смо из Босне. Изгледа да је то била судбина да останемо без албума, наше име је уписано у историју југословенског рока на упечатљив начин, али са друге стране “Басданс” је једини суботички побједник који није направио југословенску каријеру. Ми смо једноставно били бањалучки романтичари и клинци, који се нису никако хтјели одрећи тог придјева бањалучки. Да ли смо погријешили? Мислим да нисмо. Неке ствари једноставно, нису на продају.

ГЛАС: У том моменту рок сцена Ваше генерације се полако гаси, држава у којој сте дјеловали се распада у рату, а Ви се окрећете другим стварима.

ТОМИЋ: Отишао је прво Зденко Матковић, отишао је Тица, Нешо Матејић одлази у Београд, Денис Гајетић у иностранство. Покушавао сам нешто да свирам са другима, али те 89. године када се лагано “Басданс” почиње гасити, ја сам почео да радим у тада најбољем музичком клубу, чувеном “Себастијану”, по којем је наш град био познат широм Југославије. Ту сам почео да се бавим неким продуцентским и организационим пословима, у једном потпуном рок окружењу. И када је дошло до распада државе, ми смо били посљедњи људи који су вјеровали да ће се то десити. Међутим десило се, неки су музичари отишли, неки су нажалост као Буда, погинули. Ми који смо остали ту, ми смо били у рату, као припадници војске Република Српске и једноставно ушли у нове животне сфере.

ГЛАС: У том лошем времену за музику долази позив Дејана Цукића за наступ на “Београдском пролећу” и настаје бенд “Витешки плес”, једна врста супергрупе бањалучке сцене из осамдесетих. Како је било свирати рокенрол у рату?

ТОМИЋ: Ако си музичар, ако си рокер, онда си рокер у свим животним околностима па и у ратним условима. Дејан Цукић, са којим сам приватно пријатељ, позвао ме је кући, пошто нисам био на фронту, да пита како сам и онда ми је рекао да је он организатор “Рок побједника” у склопу “Београдског прољећа”. Питао ме да ли имам неку групу, ја сам рекао да имам, пита како се зовемо, ја сам сам лупио “Витешки плес” (што је на српском “Басданс”), позвао сам Мирослава Јањанина и Тицу и тек смо онда направили стварни “Витешки плес”. На брзину само навјежбали неколико пјесама, потом смо добили дозволу од својих бригада да наступамо на “Београдском прољећу”, то је '93. у петом мјесецу и тада се први пут путем сателитска телевизије, када смо ми свирали уживо, споменуло име Република Српска. Наиме, Дејан Цукић нас је најавио сјајно, да ће наступити група “Витешки плес”, његови пријатељи који долазе из Бањалуке, из Републике Српске и који ће показати да се у најгорим, чак и ратним условима, може свирати квалитетно рокенрол и пјевати о љубави, као што смо ми урадили. Потом смо '94. године снимили први албум групе “Витешки плес”, који се зове “Долином љубави”. И поносни смо на тих девет љубавних пјесама, посебно на једну пјесму која се зове “Сјећање”, која је посвећена свим нашим пријатељима који су погинули, умрли и којих одавно нема.

ГЛАС: “Витешки плес” је имао хитове, имао снимљене албуме, слушао се и вртио се на радију, али сте Ви поново отишли у другом смјеру?

ТОМИЋ: Слушамо се и данас, чујем сјајне пјесме група “Радио” и “Динар”, све пјесме “Витешког плеса”, поготово нумеру “Оставићу руже”. Лично, након рата изашао сам из “Витешког плеса”, имали смо различите креативне погледе у вези са пјесмама, а пошто сам се окренуо вођењу “Хард рок кафеа”, који је радио у периоду од 1993. до 2012. године, Миро је окупио друге музичаре и направио одличан други албум, док сам се ја полако бавио “Хард рок радиом” у то вријеме. Током 1999. године добио сам лиценцу за електронске медије и дефинитивно сам покренуо “Хард рок радио” 2002, улазећи полако у медијске воде.

ГЛАС: У тим тренуцима уз покретање “Хард рок радија” креће Ваш посао у водама концертног промоторства и покретање “Кастел рок феста”. Колико је требало труда да се доведе “Франц Фердинанд” или “Апокалиптика”, док масовним медијима доминира турбо-фолк, а рок публика се своди на мале групе посвећеника?

ТОМИЋ: Када је моја генерација била у најбољим годинама, рокенол је тада био мејнстрим на свим меридијанима свијета па и на нашим. Ипак мој пријатељ Бранко Врдољак лијепо је примијетио да је код нас популације заинтересоване за рокенрол увијек било до неких 10%. Међутим није то мени направило неку идеју да ја одем из рокенрола. Рокенрол је страст. Начин размишљања, музика, свирање, продуцирање, уређивање музике и емисија на “Хард рок радију”, то је једноставно мој живот, моја љубав и моја страст. Никада нисам због популарности турбо-фолка и народњака посумњао у свој избор. Што се тиче концерата, то је кренуло некако спонтано, прво сам у “Хард рок кафеу” радио неке мање свирке и промоције својих пријатеља, а онда када сам покренуо радио, одлучио сам да то промовишем већим концертима, на којем су свирали моји пријатељи из свирачких дана попут “Ван Гога”, “Психомодо попа”, Партибрејкерса”..., направио сам нека три-четири концерта у року мјесец дана. И онда је то кренуло, идуће године ће добити фестивал на Кастелу, потом је Влатко Стефановски звао да направим повратнички концерт “Леб и сол” у Бањалуци. Све је ишло озбиљније, почели су са мном да контактирају страни менаџери и кренуле су прве свирке страних бендова.

ГЛАС: Гледајући ретроактивно, да ли осјећате жал за нечим што нисте реализовали током претходне четири деценије од концерата?

ТОМИЋ: Само једну ствар. “Ролингстонсе” у Бањалуци. Што звучи мало претенциозно, када се каже, али те 2006. на 2007. годину директно сам неких 12-13 мјесеци био у комуникацији са менаџментом “Стонса”. Он су послали своју екипу овдје у Бањалуку, која је била три дана, у априлу 2007. Тада смо имали састанак са Милорадом Додиком, који је тада био премијер и који је дао максималне државне гаранције у вези са организацијом тог концерта, који је требало да буде у Залужанима и добили смо врхунске оцјене од њихове екипе. Међутим те године већ је био најављен концерт у Будви и Београду и на крају нам је речено: “Ви испуњавате све услове, али нема смисла радити трећи концерт у региону па ћемо остати у контакту за нека друга времена”. То не могу прежалити, знате како кажу - постоје градови у којима су “Стонси” свирали и градови у којима “Стонси” нису свирали. Жал остаје, али направили смо један велики медијски успјех, а друга ствар послије те комуникације мени су се отворила многа врата у промоторском послу. Онда је дошао Лени Кравиц па “Симпли мајндс”, “Апокалиптика” и “Франц Фердинанд”, који је те 2012. године био међу топ три бенда у Европи, а имао је фантастичан концерт у Бањалуци.

ГЛАС: Узимајући у обзир комплетно животно искуство, шта је кључни разлог да тај огромни креативни музички потенцијал Бањалуке, посебно током осамдесетих, није добио адекватне резултате, које је заслуживао квалитетом?

ТОМИЋ: У Југославији је то другачије функционисало. Ти си морао да будеш врхунски музичар и бенд је морао да буде врхунски да би дошао у општу позицију да снимиш албум. Бањалука је увијек имала добре музичаре, има их и данас. Имали смо бендове попут “Динара” и Радија”, који су имали и албуме и уговоре, али су имали једну велику “ману”, нису били из Сарајева или Загреба. Имали смо квалитетне ауторе, попут Тахира из “Динара”, Ненада из “Басданса”, Рафија и Мире из “Радија” и других. Некада је ту било доста и политике. Недостајало је менаџера и подршке домаћих институција. Некада је било нормално да “Смак” из Крагујевца постане југословенска група, “Кербер” из Ниша или “Фит” из Ријеке... Међутим, у тадашњој БиХ је било јако тешко из неког другог града, осим из Сарајева да направиш нешто. Мислим, суштина је била ако хоћеш да се бавиш професионално музичким послом, тада си морао отићи у Београд, Загреб или Сарајево. Моја генерација је стварно хтјела фурати тај појам бањалучки, можда нас је тај став мало коштао, али ја сам и даље поносан на генерацију која није дозволила да се олако одрекне себе и рокенрола због успјеха или новца.

Планови

ГЛАС: Ове године “Басданс” слави 40 година од оснивања, прошло је 30 година од првог албума “Витешког плеса”..., да ли постоје планови за неку прославу јубилеја?

ТОМИЋ: Када ујутро устанем и чујем свој радио, на којем рецимо Горан Бреговић или Ђуле Ван Гог најављују: “Слушајте Хард рок радио”, онда се ја питам како тај медиј данас уопште постоји. Овдје су сви рокери, када треба да се фолирају, сви важни фрајери су урбани, слушају само рокенрол. Када треба да се рекламирају или да се нешто слави, тада, дај неке народњачке станице и дај народњачку забаву у кафани и тако даље... Долазимо до ситуације у којој је бављење рокенролом на један озбиљан начин постало научна фантастика. Постоје неки планови, причао сам чак са Миром Јањанином и Тицом, да макар једним концертом “Витешког плеса” обиљежимо излазак тог првог албума 1994. године. Чланови “Басданса” расути су широм свијета и да се окупе на једном мјесту је логистичка ноћна мора. Свирали смо 2006, поводом 20 година од Суботице, чујемо се редовно и постоји неко интерно зезање да се окупимо 2026. да поново засвирамо, а да на плакатима стоји 2046. година и знак упитника. Шалим се, планови постоје, али их није лако претворити у конкретну ствар. Пробаћемо и због нас и публике.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.