Petar Janjatović za “Glas”: Rok muzika mora da smeta i provocira

Rekao je ovo za “Glas Srpske” legendarni rok novinar i publicista Petar Janjatović, objašnjavajući kako sa distance od četvrt vijeka gleda na prvo izdanje svog kapitalnog djela “Eks-Ju rok enciklopedije” i njen nastanak u ludilu devedesetih. Janjatović koji skoro pola vijeka piše o muzici i mnogim drugim stvarima ovih dana čeka peto, dopunjeno izdanje pomenute enciklopedije sa pomiješanim osjećanjima, posebno kada razmišlja o pisanju prve knjige.

- Sećam se sa kakvom sam strašću radio knjigu. Jedva sam čekao da završim dnevne obaveze pa da joj se posvetim. Divan je osećaj kada uz prvu jutarnju kafu pročitam šta sam sve juče uradio. Stalno sam lagao izdavača Vladu Bajca za termine kad ću mu predati tekst. Istina je da mi se nije završavalo pisanje. Zato sam onog momenta kad je otišla u štampu nastavio da je dopunjavam - rekao je Janjatović.

GLAS: Pomenuli smo novu verziju “Enciklopedije”, šta ona donosi u odnosu na prethodna četiri izdanja?

JANjATOVIĆ: Dopisao sam važne informacije o onome što se od 2016. dogodilo, popunio stare biografije činjenicama koje ranije nisam znao, ubacio nove/stare fotografije, napravio izbor dokumentarnih filmova i dodao oko trideset novih grupa.

GLAS: Za prvu verziju ste pomenuli da je ona bila kafanska ideja pretvorena u jednu vrstu lične psihoterapije koja vam je očuvala zdrav razum u zlim vremenima. U tom svjetlu šta je za Vas bio rad na sljedećim verzijama, uključujući i posljednju?

JANjATOVIĆ: Psihoterapija se (nažalost) nastavila. Drugo dopunjeno izdanje “Enciklopedije” sam najviše dopisivao tokom bombardovanja Jugoslavije, a ovo najnovije za vreme pandemije. Baš me zanima šta će nas snaći kad budem radio šesto izdanje.

GLAS: U zanatskom smislu koliko je bilo teško pripremati materijal za “Enciklopediju” prije 25 godina kada nije bilo interneta i svih dostupnih informacija, a koliko danas kada su komunikacije brže i obilnije, ali se istinitost informacija vrlo olako shvata?

JANjATOVIĆ: Početkom devedesetih kada sam pisao knjigu najviše sam se oslanjao na muzičke magazine i arhivu. Kako svoju tako i onu koju su imale kolege. Bilo je teško, ali i izazovno. Danas je sve na izvol'te, ali kao što ste rekli ima mnogo pogrešnih informacija. Da ne govorim o tome kako muzičari vole da idealizuju svoje biografije. Ako bih verovao “Vikipediji” ispalo bi da je većina eks-Ju grupa prodavala albume u tiražu većem od 100.000 primeraka. Danas ovo obilje bitnih i nevažnih vesti otežava snalaženje u bespućima interneta. Pre par dana sam shvatio da mi je promaklo da su “Pips, čips & videoklips” objavili novi album prošle jeseni pa taj podatak, nažalost, nemam u knjizi.

GLAS: Koliko je bilo teško uskladiti sopstveni ukus i profesionalnu objektivnost u pisanju materijala. Šta su Vam bili osnovni parametri u prikupljanju materijala i kako ste uspjeli pomiriti, što reče Zoran Ferić, “velikosrpskog orijentisanog kroatofila” u jednoj osobi?

JANjATOVIĆ: Trudio sam se da zauzdam svoje strasti i pišem hladne glave. Koliko sam u tome uspeo prosudiće čitaoci. Svakako nisam odabirao po “republičkom ključu”. Ferićeva duhovita definicija se odnosila na kritike da sam favorizovao neke scene u knjizi. Bitno mi je bilo da enciklopedijske jedinice budu što iscrpnije, a i da ih začinim nekim bizarnostima i događajima koji su odražavali duh vremena.

GLAS: Kada smo kod zanata karijeru ste počeli krajem sedamdesetih u zlatnim danima rok novinarstva kod nas. Kako je došlo do toga da iz konzumenta rok muzike jednog dana postanete onaj ko piše o istoj na vrlo profesionalan način u vrlo ozbiljnim medijima?

JANjATOVIĆ: Prvi honorar sam dobio 1975. godine kao saradnik emisije “Veče uz radio” na prvom programu Radio Beograda. U, bre, sledeće godine bih mogao da obeležim 50 godina rada (smijeh). U početku sam puno pisao o knjigama, filmovima, pozorištu, pravio putopise... Vremenom sam se neosetno fokusirao na muziku. Čini mi se da mi je svaki dobar tekst otvarao neka nova vrata. Rad u redakciji “Džuboksa” je doveo do toga da povremeno pišem za zagrebački “Start” koji je bio neka vrsta jugoslovenskog “Plejboja”. To je bio baš uspeh. Naravno, muvanje po redakcijama dovelo je do toga da zapustim studije Opšte književnosti, što je razočaralo mog oca, ali kada mi je 1982. izašao prvi tekst u “Politici” (mislim o “Partibrejkersima”), rekao je: E sad si za mene diplomirao!

GLAS: Iz ove perspektive kada su stranice kulture ukinute u većini medija, o postojanju specijalizovanih časopisa da ne govorimo, kako je bilo raditi u redakcijama časopisa koje nisu imale stranice crne hronike, politike niti estrade, već su pisale isključivo o muzici, filmu i pop kulturi generalno?

JANjATOVIĆ: Bilo je udobno. Scena je bila bogata i postojalo je mnogo medija na kojima smo vrlo opušteno radili. Podjednako volim novine i radio. I super mi je bilo da idem iz jednog medija u drugi. Sećam se kad sam dobio prvu autorsku emisiju na radiju Studio B (nazvao sam je “Drugom stranom”), osećao sam se kao da sam od razvodnika postao poručnik. Početkom osamdesetih sam imao muzičke priloge na Radio Jugoslaviji koja je na svim svetskim jezicima emitovala program za inostranstvo. Pa spikeri čitaju moj tekst, recimo na španskom i uživam kako zvuči kad najave “Lijepe djevojke prolaze kroz grad”. Podjednako je bilo izazovno kreirati događaje. U okviru redakcije lista “Rock” bio sam umešan u akciju “Bolje vas našli” kada su 1985. godine beogradski bendovi svirali u Zagrebu, a onda su Zagrepčani imali uzvratnu posetu. Ili kad smo organizovali takmičenje u kuvanju vodećih muzičara. Iznajmili smo dvadesetak šporeta i blesavili se ceo dan. TV Beograd je o tome napravila reportažu pa smo imali i solidan budžet. Recimo Akiju Rahimovskom smo mogli da obezbedimo avion. Ako se dobro sećam on je spremio pasulj. Rambo Amadeus me impresionirao kad je napravio punjene lignje. Kasnije mi je priznao da ih je spremila profesionalna kuvarica. Sa tim punjenim lignjama uvek neka prevara.

GLAS: U jednom momentu tokom devedesetih počeo je sunovrat rok novinarstva, a krajem decenije da bude zanimljivije to je postala već statistička greška u medijskoj sceni. Međutim, iako su rok muzičari i rok mediji bili važna karika u otporu ludilu devedesetih nakon 5. oktobra doslovno su iščezli sa nacionalnih medija. Šta se iz Vašeg ugla gledano desilo?

JANjATOVIĆ: Ni meni nije jasno. Posebno je tužno što su ih zaboravili ljudi iz Demokratske stranke kojima su u borbi protiv Miloševića mnogo pomogli. Recimo Zoran Živković, tadašnji ministar policije, voli Zorana Predina i “Lačni Franz”. Sa druge strane, iz kabineta Vojislava Koštunice je stiglo negodovanje što grupa “Rezidents” svira na Kolarcu. Navodno, kao satanisti su. Uloga rok muzike je da smeta i provocira. Možda su je zato danas i strpali u špajz.

GLAS: Jedan Vaš kolega rekao je da je biti rok novinar danas zanimanje u rangu učitelja mačevanja ili kaligrafije, lijepo i zanimljivo, ali nikom potrebno. Kako gledate danas na status ove vrste novinarstva?

JANjATOVIĆ: Ne postoji. I to odavno. Verovatno se deo nas zato odlučio za pisanje muzičkih knjiga. Što je rezultiralo nekim zaista dobrim naslovima. Tako mi je bibliografija u “Enciklopediji” obimna.

GLAS: Iz novinarskog i publicističkog iskustva kako gledate na današnju regionalnu muzičku scenu i šta Vam je tu vrijedno ulaska u enciklopedijske odrednice i čuvanje od zaborava? Da li i nakon 50 godina može nešto da Vas prijatno iznenadi tokom slušanja ili gledanja uživo?

JANjATOVIĆ: Naravno da ima dobre, sveže muzike. Poslednjih godina mi prijaju grupe koje ukrštaju različite žanrove. Mada je uvek jedino bitno da imaju dobre pesme, bez obzira kako ih muzički obukli. Uživam, recimo, na koncertima Kralja Čačka. Njegove pesme mi probude emociju i nešto konkretno mi govore.

GLAS: Za kraj možete li navesti pet omiljenih odrednica iz Vaše enciklopedije i zašto baš one?

JANjATOVIĆ:  Uživao sam dok sam pisao o grupi “Buldožer”. Ne samo što volim njihovu muziku, već i što je bilo zabavno navoditi sve one ujdurme koje su smišljali Boris Bele i Marko Brecelj. Sa velikim uvažavanjem sam sklapao biografiju “Leb i sol”. Radovalo me da ponovo slušam njihove stare ploče. Pasionirano sam pratio šta je svaki član kasnije tokom solo karijere radio. Poslastica je bila rad na priči o “Idolima” i Vladi Divljanu. Ploča “Odbrana i poslednji dani” mi je jedan od najvažnijih domaćih albuma, a i Vlada mi je bio drug. Tokom sklapanja biografije “Ju grupe” sam se vratio u period odrastanja, oni su obeležili moje formativne godine. Branimir Štulić je bio izazov. Ne preterivati u hvaljenju prvih albuma i ne pljuvati ono što je snimao posle.

Sjećanje

GLAS: Zahvaljujući poslu proputovali ste cijeli Balkan i dobar dio svijeta, odgledali ste hiljade koncerata i napisali hiljade tekstova. Sa ove distance šta Vam ostaje kao najljepše sjećanje i šta vidite kao najvažnije stvari koje ste zabilježili tokom karijere?

JANjATOVIĆ: Joj, ne znam. 'Ajd ovako na prvu: koncert “Ju grupe” na brodu Jugoslovenske ratne mornarice 1971. godine kad smo plovili Dunavom i Savom. Ona gužva na Hajdučkoj česmi 1977. godine kad se “Bijelo dugme” diglo iz pepela. Emotivni koncert “Goblina”, “Ateist Repa” i “KUD Idijota” u razrušenoj sarajevskoj železničkoj stanici negde krajem devedesetih. Mnogo mi je značilo kada sam juna 1992. godine napisao tekst za američki “Bilbord” o tome kako su ratovi razbili jugoslovensku scenu. Posebno što je tekst najavljen na naslovnoj strani. Tad sam već dobio čin generala.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.