Nenad Pavlović, režiser i scenarista, za “Glas Srpske”: Stvarnost je često surovija od mašte

Rekao je ovo za “Glas Srpske” režiser Nenad Pavlović poredeći kao autor svoj film i seriju “Trag divljači”, nastali kao adaptacija proze njegovog oca Žike Pavlovića, doajena srpske kinematografije i književnosti. Talentovani reditelj kaže da se potrudio da materijalu u obje forme priđe na donekle različit način, iako je svjestan da to komplikuje posao.

- U procesu post-produkcije i montaže filma, taj posao je dodatno olakšan kad smo shvatili da se kraj filma isuviše rasteže, te da praktično ima 3-4 kraja, što nikako nije dobro za gledaoce, jer se poigrava sa njihovim strpljenjem. Izbacili smo iz filma nekoliko scena s kraja što je doprinelo da dođe do još veće razlike u finalu između dva formata. Činilo mi se da to može da bude dobro rešenje za gledaoce koji na kraju filma ostanu nezadovoljni, jer su uskraćeni nedostatkom konkretnog otkrića ko je ubica, već dobiju malo više umetnički završetak. Sa potpuno drugim razrešenjem serije gde se sve otkriva do tančina, verujem da čak i tim nezadovoljnim gledaocima filma, može da bude privlačno da isprate priču “do kraja”. Veoma sam zadovoljan sa postignutom razlikom između dva formata. Zabavno mi je da slušam kome se koja verzija više sviđa, a ima i onih poput mene kojima su draga oba razrešenja - rekao je Pavlović.

GLAS: Jedna od stvari koja je lako uočljiva u oba formata jeste zanatska vještina, iako je u pitanju Vaš dugometražni prvenac. Koliko je dugogodišnje iskustvo u brojnim filmskim ekipama (od “Ničijeg deteta” preko “Južnog vetra” i “Tome” do stranih produkcija,) na različitim pozicijama od kasting direktora do pomoćnika režije, pomoglo stvaranju autorskog potpisa na “Tragu”?

PAVLOVIĆ: Svako praktično iskustvo umnogome doprinosi razvoju nečijeg stilskog identiteta. U tome pomaže i gledanje, proučavanje i analiziranje filmova i serija, mada ne toliko koliko to čini praksa. Iako su moja prethodna iskustva pretežno bila vezana za period priprema za snimanje, kroz ulogu kasting direktora, svejedno svaki kontakt sa kolegama iz filmske ekipe je dragocen i obogaćuje iskustvo. Naravno da mi je višedecenijsko bavljenje kastingom najviše pomoglo upravo na tom polju, dajući mi sigurnost u izboru glumaca, što je, bez lažne skromnosti, rezultiralo u sjajnim glumačkim ostvarenjima u “Tragu divljači”.

GLAS: Kada smo kod zanata i produkcije, koliko je bilo teško u praktičnom smislu realizovati priču koja ima brojne oznake epoha filma od scenografije preko kostima do muzike, što zahtijeva skuplje produkcije i koliko ste na tom polju zadovoljan urađenim?

PAVLOVIĆ: Izuzetno sam zadovoljan postignutim rezultatom i ponosan sam na sve svoje kolege iz autorske ekipe. Uz kasting, najčešći komplimenti koje dobijamo odnose se upravo na verno i autentično oslikavanje epohe. Ključ uspeha je bio u dugotrajnim, iscrpnim i detaljnim pripremama za snimanje, tokom kojih smo uspeli isplanirati svaki detalj. Na samom snimanju je vladala izvanredna atmosfera sa međusobnim poverenjem, trudom i uživanjem u radu, uprkos brojnim (pre svega elementarnim) nepogodama na koje smo nailazili. Izborili smo se zahvaljujući prijateljstvu i ljubavi. Moram da spomenem moje divne koleginice zaslužne za taj uspeh - Bojanu Andrić (direktor fotografije), Momirku Bailović (kostim), Jovanu Grahovac (scenografija), Mariju Kovačević (šminka i maska).

GLAS: Upustiti se u ekranizaciju književnog nasljeđa Žike Pavlovića, samo po sebi je ogroman izazov za svakog režisera. U Vašem slučaju uz porodičnu vezu ionako visoka očekivanja su podignuta za stepenicu više. Otkud odluka da “Trag divljači” bude inspirisan romanima Vašeg oca i kako se stiglo do realizacije?

PAVLOVIĆ: Godinama su razni prijatelji, porodica i Žikini dugogodišnji saradnici pitali mene i mog pokojnog starijeg brata Vuka, dramaturga i scenaristu, zašto ne adaptiramo neka Žikina dela. Nekoliko godina posle Vukovog preranog odlaska, napokon sam sazreo i prevazišao breme koje mi, Žikini naslednici, nosimo. “Prezupčio” sam preko tog straha od očekivanja drugih ljudi i otišao, kako kažete, na lestvicu više, uzevši da adaptiram baš dela mog oca. Milena je uradila nešto slično, postavivši predstavu u BDP po Žikinom romanu “Raslo mi je badem drvo”. U istraživanju dela za adaptaciju, umnogome mi je pomogla naša majka Snežana, kao jedan od najvećih poznavalaca Žikinog opusa. Došao sam do zaključka da je komplikovano adaptirati Žikine romane, jer su kreirani kao književna dela. S obzirom na to da je bio i scenarista i reditelj, Živojin nije pisao svoju prozu na “filmski” način. Zato sam pribegao rešenju da napravim spoj nekoliko književnih dela, ali da ih slobodno menjam i prilagođavam. U tom procesu su mi neumitno pomogle kolege koscenaristi koji su tom zadatku pristupali bez mog opterećenja od nasledstva i očekivanja.

GLAS: Romani, koji su poslužili kao baza za scenario iz serijala “Divlji vetar” (“Trag divljači”, “Lapot” “Lov na tigrove”, “Vašar na svetog Aranđela”...) prateći porodičnu sagu Jotića bave se vrlo specifičnim temama u vrlo burnom periodu Jugoslavije, od ideoloških do porodičnih podjela manifestovanih kroz odnos očeva i sinova? Koliko je zaista bilo teško ući u Žikin, prilično mračan materijal i pretvoriti ga sa saradnicima u scenario, bez većih emotivnih posljedica po Vas, kao autora?

PAVLOVIĆ: Kao što već rekoh, sa godinama i sticanjem životnog iskustva, prolazeći kroz razne životne faze, došao sam do tačke da nemam više toliko opterećenja od toga da li mogu da stanem u Žikine cipele. Pomirio sam se s tim da ne mogu da budem tako plodonosan autor kakav je bio on, da nemam isti nivo znanja, apstraktnog razmišljanja, niti filosofskog promišljanja. I shvatio sam da je to u redu. Ne moram biti kao moj otac. Biću ja, takav kakav sam, sa svim svojim manama i vrlinama. Tako da su emotivne posledice po mene bile mnogo gore ranije, kada nisam smeo da se uhvatim u koštac sa Žikinim mrakom i težinom, nego li sada kad sam to napokon prevazišao. Takođe, ne pada iver daleko od klade, pa su mi, kao njegovom sinu, bliske mračne teme i težina života, egzistencije, brojnih pitanja i problema koji se javljaju u društvu. Što se tiče tema iz dela o porodici Jotić i njihovih unutrašnjih podela na relaciji otac i sin, verujem da bi Frojdu bilo zanimljivo da analizira moj odnos sa ocem na primeru “Traga divljači” i motivima lapota. Možda bi došao do zaključka da je “Trag divljači” moj pokušaj da izvršim lapot nad tatom, u skladu sa njegovim diskursom da svaki sin mora simbolično da usmrti svog oca, ne bi li postao čovek.

GLAS: Danas su prilično moderna, a može se dodati i uspješna nostalgična umjetnička sjećanja na zajedničku jugoslovensku prošlost, dok sa druge strane “Trag divljači” slika jednu drugu sliku bivše države, punu nacionalističkih podjela, rastuće paranoje, vladavinu službi, klasnih razlika između običnih ljudi i partijske elite, neriješenih dugova iz revolucije...Niste skloni nostalgiji ili ste prosto objektivni prema vremenu koje jeste naša istorija?

PAVLOVIĆ: Naprotiv, veoma sam sklon jugonostalgiji (smeh). Želeo sam da budem što je moguće objektivniji, te da sadržaji filma i serije ne skliznu niti ka jugonostalgiji, ni prema jugoskepticizmu. Jer, istina uvek leži negde između. Ne mogu da se složim ni sa nostalgičarima, zato što znam šta je sve bilo loše u Jugi, ali ne mogu ni sa skepticima da delim stavove, jer poriču da je postojalo išta dobro u staroj državi. Konkretno, film je zamišljen kao prvi deo trilogije o “Početku propasti Jugoslavije” smešten krajem 1979. godine, neposredno pred Titovu smrt, sa idejom da prikaže nadolazeće bujanje nacionalizma, klasnih razlika i otimačine za moć i vlast. Trenutno pišem scenario za drugi deo, sa radnim naslovom “Samo par godina za nas”, smeštenim u period 1983-1985. godine sa ekspanzijom umetničke slobode u Jugoslaviji, pre svega kroz prikaz muzičke scene “Novog talasa”, ali i sa pojavom heroina među mladima, navodno uvedenog na tržište od strane Službe državne bezbednosti, koja je rezultirala gubicima života mnogih mladih, talentovanih ljudi. Treći deo postoji samo na nivou ideje, dešavao bi se 1989-1991. i doticao bi se konkretnih političko-društvenih događaja koji uvode u početak građanskog rata, poput afere “Špegelj”, tuče na “Maksimiru”, Gazimestana, protesta 9. marta 1991. godine, itd.

GLAS: Glavni junak, prilično simbolično nazvan Jugoslav, novinar idealista koji tražeći istinu otkriva da njegova uvjerenja i idealizam, u sudaru sa tajnama i lažnom slikom socrealističke stvarnosti nemaju previše šanse, pa čak dobija i blagonaklone savjete da na vrijeme promijeni ime?

PAVLOVIĆ: Lik Jugoslava je baziran na novinaru, junaku knjige “Vašar na svetog Aranđela”, u kojoj se zove Nenad Bucalo. Kad je čitao prvu verziju scenarija, moj dragi prijatelj i kolega Danilo Bećković, prvo što mi je rekao bilo je da moram da promenim ime glavnog junaka, da se ne bi zvao isto kao ja (smeh). Tako je ostalo prezime Bucalo, a Nenad je postao Jugoslav, sa idejom da njegov lik simbolično predstavlja državu Jugoslaviju i njene stanovnike. Odrastao sam u Jugoslaviji osamdesetih godina i sećam se koliko je među ljudima bila jaka i postojana ideja jugoslovenstva, bratstva i jedinstva, jednakosti, ljubavi prema Titu, vere u partiju i ideale. I sećam se koliko je spoznaja o propasti svega toga devedesetih godina razorila ljude i sve ono u šta su verovali. Želja mi je bila da kroz Jugoslavljevu nevinu naivnost i veru u ideale, te kroz rušenje istih u njegovoj spoznaji o lažima, zločinima i previranjima u vlasti, simbolizujem Jugoslaviju i Jugoslovene.

GLAS: U samu priču Vi ste zajedno sa Đorđem Milosavljevićem i Dimitrijem Vojnovim unijeli brojne elemente žanrovske proze, poput krimića i trilera, pa čak i nekih vizuelnih horor elementa. Zašto ste naturalizam dramskog predloška ukrstili sa žanrovskim jezikom, da li je to neka vrsta odmaka od same stvarnosti, lične sklonosti ili je u pitanju sama komunikativnost ovih formi?

PAVLOVIĆ: Osnovni razlog je bio u želji i potrebi da napravim svoj film, po sopstvenom ukusu i senzibilitetu, nasuprot filmu koji bi bio direktna adaptacija Žikinih dela, te bi se samim tim pojačala očekivanja publike da će gledati novi film Žike Pavlovića, što je samo po sebi apsurdna ideja. Ljubitelj sam žanrovskog filma, pretežno sam odrastao na američkoj kinematografiji. Međutim, volim i cenim i dramske, umetničke filmove, tako da je, po mom mišljenju, “Trag divljači” nekakav hibrid ta dva različita pristupa kinematografiji. To je, naravno, nezgodan pristup, jer izneverava mnoge pobornike jednog ili drugog pravca – ljubiteljima autorskog filma ne prija žanrovska postavka po kojoj se priča odvija većim delom filma, dok onima koji vole žanr smeta “umetničko” razrešenje i čini da se osećaju iznevereni i uskraćeni. Svesno sam pristupio tom riziku, uz apsolutnu podršku mojih producenata Miloša Avramovića i Tanje Žeželj, koji nijednog trenutka nisu insistirali na drugačijem pristupu.

GLAS: Iako se “Trag divljači” bavi krajem 70-ih, njegova priča, nažalost, lako se referiše na našu današnjicu. Neriješena ubistva, dugi prsti raznih službi, podjela na staro siromaštvo i novu tranzicionu elitu, generacijski sukobi...Djeluje da se pola vijeka prilično jalovo potrošilo u zemlji Srbiji i da je stvarnost po ko zna koji put nadmašila fikciju svojom maštovitošću?

PAVLOVIĆ: Nažalost, potpuno ste u pravu. Iako je ideja bila da se film bavi temama propasti bivše države i perioda kojeg mnogi ne žele da se sećaju, već bi ga najradije izbrisali iz pamćenja, na kraju se ispostavilo da govorimo o problemima koji i dan-danas haraju našim društvom, kao da se ništa nije promenilo posle 40-50 godina. Stvarnost je najčešće neuporedivo surovija od mašte.

GLAS: Studiranje, dugogodišnje kinematografsko “kaljenje čelika”, prvi film i serija potpisani sa Vašim imenom, jako lijepe reakcije kritike i publike, šta dalje i da li ste izabrali sljedeći projekat?

PAVLOVIĆ:  Imam nekoliko projekata na kojima trenutno radim. Već sam pominjao trilogiju kao nastavak “Traga divljači”. Pored toga, najaktuelnija je adaptacija romana argentinskog pisca Mempa Đardinelija po imenu “Vreli mesec”, trilerski napeta priča koju definišem kao spoj “Zločina i kazne” i “Lolite (iz pakla)”. Takođe, u planu je filmska adaptacija romana “Izlet” Miće Popovića po scenariju njegovog sina Jovana Popovića.

Uzori

GLAS: Gdje se, osim naravno uticaja porodičnog okruženja, kriju korijeni umjetničke orijentacije Nenada Pavlovića. Koji su Vas autori ili djela motivisali kao konzumenta umjetnosti i koliko je sam rad iza kamere mijenjao Vaš ukus i kulturološke sklonosti da biste stigli do današnje tačke?

PAVLOVIĆ: Svakako je porodica imala veliki uticaj, pa sam odmalena sticao poštovanje prema Hjustonu, Velsu, Bunjuelu, Ejzenštajnu, Kurosavi… Kao i Volteru Hilu, Kopoli, Karpenteru…Gledanje “Paklene pomorandže” na ilegalnoj vhs kopiji sa bratom i njegovim društvom ostavilo je dramatičan utisak. Od tada svrstavam Kjubrika u jednog od najvećih uzora, uz Dejvida Linča. Danas, pored njih dvojice, u glavne uzore ubrajam još i ruskog reditelja Alekseja Balabanova (pogotovo film “O monstrumima i ljudima”), kao i Nikolasa Vindinga Refna, čiju “Pusher” trilogiju bukvalno poznajem napamet. Pamtim dva za mene veoma značajna odlaska u bioskop sa ćaletom, a to su bili filmovi “DžFK” Olivera Stouna i “Dobri momci” Martina Skorsezea.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.