Ненад Павловић, режисер и сценариста, за “Глас Српске”: Стварност је често суровија од маште

Рекао је ово за “Глас Српске” режисер Ненад Павловић поредећи као аутор свој филм и серију “Траг дивљачи”, настали као адаптација прозе његовог оца Жике Павловића, доајена српске кинематографије и књижевности. Талентовани редитељ каже да се потрудио да материјалу у обје форме приђе на донекле различит начин, иако је свјестан да то компликује посао.

- У процесу пост-продукције и монтаже филма, тај посао је додатно олакшан кад смо схватили да се крај филма исувише растеже, те да практично има 3-4 краја, што никако није добро за гледаоце, јер се поиграва са њиховим стрпљењем. Избацили смо из филма неколико сцена с краја што је допринело да дође до још веће разлике у финалу између два формата. Чинило ми се да то може да буде добро решење за гледаоце који на крају филма остану незадовољни, јер су ускраћени недостатком конкретног открића ко је убица, већ добију мало више уметнички завршетак. Са потпуно другим разрешењем серије где се све открива до танчина, верујем да чак и тим незадовољним гледаоцима филма, може да буде привлачно да испрате причу “до краја”. Веома сам задовољан са постигнутом разликом између два формата. Забавно ми је да слушам коме се која верзија више свиђа, а има и оних попут мене којима су драга оба разрешења - рекао је Павловић.

ГЛАС: Једна од ствари која је лако уочљива у оба формата јесте занатска вјештина, иако је у питању Ваш дугометражни првенац. Колико је дугогодишње искуство у бројним филмским екипама (од “Ничијег детета” преко “Јужног ветра” и “Томе” до страних продукција,) на различитим позицијама од кастинг директора до помоћника режије, помогло стварању ауторског потписа на “Трагу”?

ПАВЛОВИЋ: Свако практично искуство умногоме доприноси развоју нечијег стилског идентитета. У томе помаже и гледање, проучавање и анализирање филмова и серија, мада не толико колико то чини пракса. Иако су моја претходна искуства претежно била везана за период припрема за снимање, кроз улогу кастинг директора, свеједно сваки контакт са колегама из филмске екипе је драгоцен и обогаћује искуство. Наравно да ми је вишедеценијско бављење кастингом највише помогло управо на том пољу, дајући ми сигурност у избору глумаца, што је, без лажне скромности, резултирало у сјајним глумачким остварењима у “Трагу дивљачи”.

ГЛАС: Када смо код заната и продукције, колико је било тешко у практичном смислу реализовати причу која има бројне ознаке епоха филма од сценографије преко костима до музике, што захтијева скупље продукције и колико сте на том пољу задовољан урађеним?

ПАВЛОВИЋ: Изузетно сам задовољан постигнутим резултатом и поносан сам на све своје колеге из ауторске екипе. Уз кастинг, најчешћи комплименти које добијамо односе се управо на верно и аутентично осликавање епохе. Кључ успеха је био у дуготрајним, исцрпним и детаљним припремама за снимање, током којих смо успели испланирати сваки детаљ. На самом снимању је владала изванредна атмосфера са међусобним поверењем, трудом и уживањем у раду, упркос бројним (пре свега елементарним) непогодама на које смо наилазили. Изборили смо се захваљујући пријатељству и љубави. Морам да споменем моје дивне колегинице заслужне за тај успех - Бојану Андрић (директор фотографије), Момирку Баиловић (костим), Јовану Граховац (сценографија), Марију Ковачевић (шминка и маска).

ГЛАС: Упустити се у екранизацију књижевног насљеђа Жике Павловића, само по себи је огроман изазов за сваког режисера. У Вашем случају уз породичну везу ионако висока очекивања су подигнута за степеницу више. Откуд одлука да “Траг дивљачи” буде инспирисан романима Вашег оца и како се стигло до реализације?

ПАВЛОВИЋ: Годинама су разни пријатељи, породица и Жикини дугогодишњи сарадници питали мене и мог покојног старијег брата Вука, драматурга и сценаристу, зашто не адаптирамо нека Жикина дела. Неколико година после Вуковог прераног одласка, напокон сам сазрео и превазишао бреме које ми, Жикини наследници, носимо. “Презупчио” сам преко тог страха од очекивања других људи и отишао, како кажете, на лествицу више, узевши да адаптирам баш дела мог оца. Милена је урадила нешто слично, поставивши представу у БДП по Жикином роману “Расло ми је бадем дрво”. У истраживању дела за адаптацију, умногоме ми је помогла наша мајка Снежана, као један од највећих познавалаца Жикиног опуса. Дошао сам до закључка да је компликовано адаптирати Жикине романе, јер су креирани као књижевна дела. С обзиром на то да је био и сценариста и редитељ, Живојин није писао своју прозу на “филмски” начин. Зато сам прибегао решењу да направим спој неколико књижевних дела, али да их слободно мењам и прилагођавам. У том процесу су ми неумитно помогле колеге косценаристи који су том задатку приступали без мог оптерећења од наследства и очекивања.

ГЛАС: Романи, који су послужили као база за сценарио из серијала “Дивљи ветар” (“Траг дивљачи”, “Лапот” “Лов на тигрове”, “Вашар на светог Аранђела”...) пратећи породичну сагу Јотића баве се врло специфичним темама у врло бурном периоду Југославије, од идеолошких до породичних подјела манифестованих кроз однос очева и синова? Колико је заиста било тешко ући у Жикин, прилично мрачан материјал и претворити га са сарадницима у сценарио, без већих емотивних посљедица по Вас, као аутора?

ПАВЛОВИЋ: Као што већ рекох, са годинама и стицањем животног искуства, пролазећи кроз разне животне фазе, дошао сам до тачке да немам више толико оптерећења од тога да ли могу да станем у Жикине ципеле. Помирио сам се с тим да не могу да будем тако плодоносан аутор какав је био он, да немам исти ниво знања, апстрактног размишљања, нити философског промишљања. И схватио сам да је то у реду. Не морам бити као мој отац. Бићу ја, такав какав сам, са свим својим манама и врлинама. Тако да су емотивне последице по мене биле много горе раније, када нисам смео да се ухватим у коштац са Жикиним мраком и тежином, него ли сада кад сам то напокон превазишао. Такође, не пада ивер далеко од кладе, па су ми, као његовом сину, блиске мрачне теме и тежина живота, егзистенције, бројних питања и проблема који се јављају у друштву. Што се тиче тема из дела о породици Јотић и њихових унутрашњих подела на релацији отац и син, верујем да би Фројду било занимљиво да анализира мој однос са оцем на примеру “Трага дивљачи” и мотивима лапота. Можда би дошао до закључка да је “Траг дивљачи” мој покушај да извршим лапот над татом, у складу са његовим дискурсом да сваки син мора симболично да усмрти свог оца, не би ли постао човек.

ГЛАС: Данас су прилично модерна, а може се додати и успјешна носталгична умјетничка сјећања на заједничку југословенску прошлост, док са друге стране “Траг дивљачи” слика једну другу слику бивше државе, пуну националистичких подјела, растуће параноје, владавину служби, класних разлика између обичних људи и партијске елите, неријешених дугова из револуције...Нисте склони носталгији или сте просто објективни према времену које јесте наша историја?

ПАВЛОВИЋ: Напротив, веома сам склон југоносталгији (смех). Желео сам да будем што је могуће објективнији, те да садржаји филма и серије не склизну нити ка југоносталгији, ни према југоскептицизму. Јер, истина увек лежи негде између. Не могу да се сложим ни са носталгичарима, зато што знам шта је све било лоше у Југи, али не могу ни са скептицима да делим ставове, јер поричу да је постојало ишта добро у старој држави. Конкретно, филм је замишљен као први део трилогије о “Почетку пропасти Југославије” смештен крајем 1979. године, непосредно пред Титову смрт, са идејом да прикаже надолазеће бујање национализма, класних разлика и отимачине за моћ и власт. Тренутно пишем сценарио за други део, са радним насловом “Само пар година за нас”, смештеним у период 1983-1985. године са експанзијом уметничке слободе у Југославији, пре свега кроз приказ музичке сцене “Новог таласа”, али и са појавом хероина међу младима, наводно уведеног на тржиште од стране Службе државне безбедности, која је резултирала губицима живота многих младих, талентованих људи. Трећи део постоји само на нивоу идеје, дешавао би се 1989-1991. и дотицао би се конкретних политичко-друштвених догађаја који уводе у почетак грађанског рата, попут афере “Шпегељ”, туче на “Максимиру”, Газиместана, протеста 9. марта 1991. године, итд.

ГЛАС: Главни јунак, прилично симболично назван Југослав, новинар идеалиста који тражећи истину открива да његова увјерења и идеализам, у судару са тајнама и лажном сликом соцреалистичке стварности немају превише шансе, па чак добија и благонаклоне савјете да на вријеме промијени име?

ПАВЛОВИЋ: Лик Југослава је базиран на новинару, јунаку књиге “Вашар на светог Аранђела”, у којој се зове Ненад Буцало. Кад је читао прву верзију сценарија, мој драги пријатељ и колега Данило Бећковић, прво што ми је рекао било је да морам да променим име главног јунака, да се не би звао исто као ја (смех). Тако је остало презиме Буцало, а Ненад је постао Југослав, са идејом да његов лик симболично представља државу Југославију и њене становнике. Одрастао сам у Југославији осамдесетих година и сећам се колико је међу људима била јака и постојана идеја југословенства, братства и јединства, једнакости, љубави према Титу, вере у партију и идеале. И сећам се колико је спознаја о пропасти свега тога деведесетих година разорила људе и све оно у шта су веровали. Жеља ми је била да кроз Југослављеву невину наивност и веру у идеале, те кроз рушење истих у његовој спознаји о лажима, злочинима и превирањима у власти, симболизујем Југославију и Југословене.

ГЛАС: У саму причу Ви сте заједно са Ђорђем Милосављевићем и Димитријем Војновим унијели бројне елементе жанровске прозе, попут кримића и трилера, па чак и неких визуелних хорор елемента. Зашто сте натурализам драмског предлошка укрстили са жанровским језиком, да ли је то нека врста одмака од саме стварности, личне склоности или је у питању сама комуникативност ових форми?

ПАВЛОВИЋ: Основни разлог је био у жељи и потреби да направим свој филм, по сопственом укусу и сензибилитету, насупрот филму који би био директна адаптација Жикиних дела, те би се самим тим појачала очекивања публике да ће гледати нови филм Жике Павловића, што је само по себи апсурдна идеја. Љубитељ сам жанровског филма, претежно сам одрастао на америчкој кинематографији. Међутим, волим и ценим и драмске, уметничке филмове, тако да је, по мом мишљењу, “Траг дивљачи” некакав хибрид та два различита приступа кинематографији. То је, наравно, незгодан приступ, јер изневерава многе поборнике једног или другог правца – љубитељима ауторског филма не прија жанровска поставка по којој се прича одвија већим делом филма, док онима који воле жанр смета “уметничко” разрешење и чини да се осећају изневерени и ускраћени. Свесно сам приступио том ризику, уз апсолутну подршку мојих продуцената Милоша Аврамовића и Тање Жежељ, који ниједног тренутка нису инсистирали на другачијем приступу.

ГЛАС: Иако се “Траг дивљачи” бави крајем 70-их, његова прича, нажалост, лако се реферише на нашу данашњицу. Неријешена убиства, дуги прсти разних служби, подјела на старо сиромаштво и нову транзициону елиту, генерацијски сукоби...Дјелује да се пола вијека прилично јалово потрошило у земљи Србији и да је стварност по ко зна који пут надмашила фикцију својом маштовитошћу?

ПАВЛОВИЋ: Нажалост, потпуно сте у праву. Иако је идеја била да се филм бави темама пропасти бивше државе и периода којег многи не желе да се сећају, већ би га најрадије избрисали из памћења, на крају се испоставило да говоримо о проблемима који и дан-данас харају нашим друштвом, као да се ништа није променило после 40-50 година. Стварност је најчешће неупоредиво суровија од маште.

ГЛАС: Студирање, дугогодишње кинематографско “каљење челика”, први филм и серија потписани са Вашим именом, јако лијепе реакције критике и публике, шта даље и да ли сте изабрали сљедећи пројекат?

ПАВЛОВИЋ:  Имам неколико пројеката на којима тренутно радим. Већ сам помињао трилогију као наставак “Трага дивљачи”. Поред тога, најактуелнија је адаптација романа аргентинског писца Мемпа Ђардинелија по имену “Врели месец”, трилерски напета прича коју дефинишем као спој “Злочина и казне” и “Лолите (из пакла)”. Такође, у плану је филмска адаптација романа “Излет” Миће Поповића по сценарију његовог сина Јована Поповића.

Узори

ГЛАС: Гдје се, осим наравно утицаја породичног окружења, крију коријени умјетничке оријентације Ненада Павловића. Који су Вас аутори или дјела мотивисали као конзумента умјетности и колико је сам рад иза камере мијењао Ваш укус и културолошке склоности да бисте стигли до данашње тачке?

ПАВЛОВИЋ: Свакако је породица имала велики утицај, па сам одмалена стицао поштовање према Хјустону, Велсу, Буњуелу, Ејзенштајну, Куросави… Као и Волтеру Хилу, Кополи, Карпентеру…Гледање “Паклене поморанџе” на илегалној вхс копији са братом и његовим друштвом оставило је драматичан утисак. Од тада сврставам Кјубрика у једног од највећих узора, уз Дејвида Линча. Данас, поред њих двојице, у главне узоре убрајам још и руског редитеља Алексеја Балабанова (поготово филм “О монструмима и људима”), као и Николаса Виндинга Рефна, чију “Пусхер” трилогију буквално познајем напамет. Памтим два за мене веома значајна одласка у биоскоп са ћалетом, а то су били филмови “ЏФК” Оливера Стоуна и “Добри момци” Мартина Скорсезеа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.