Đorđe Milosavljević, scenarista, režiser i pisac, za “Glas Srpske”: Bez publike nema kinematografije

Rekao je ovo za “Glas Srpske” proslavljeni srpski scenarista Đorđe Milosavljević komentarišući nedavno osvojenu nagradu “Gordan Mihić” za scenario filma i serije “Trag divljači” koja, po njegovim riječima, nosi određenu težinu, ne samo zbog toga što je u pitanju scenaristička nagrada već i zbog simboličnog zatvaranja kruga saradnje sa pokojnim Mihićem na filmu “Mehanizam”, koji je bio jedan od njegovih prvih radova sa značajnim odjekom. Milosavljević kaže da je ta saradnja bila lekcija koja je u velikoj mjeri odredila njegov plodonosni rad u ostatku karijere.

- To jeste jedna mračna i kamerna priča, sa likovima zarobljenim u banatskoj ravnici, ali rekao bih da ga je svojevremeno prepoznala i domaća publika i kritika, kao i ona na internacionalnim festivalima, poput onih u Torontu, Kotbusu, Jerusalimu… Za mene je to bila jedna vrlo konkretna lekcija iz filmskog stvaralaštva, ukratko, rad na “Mehanizmu” mi je dokazao da scenaristi treba reditelj, a reditelju scenarist. Samo po sebi, za mene je velika čast bila to što sam svog scenaristu našao baš u mom profesoru Gordanu Mihiću…

GLAS: Zanimljivo je da ste književnom materijalu pokojnog Žike Pavlovića u saradnji sa Dimitrijem Vojnovim i režiserom Nenadom Pavlovićem pristupili uz veliki upliv motiva žanrovskog krimi/triler filma, dajući jednu autentičnu notu u finalnom izrazu.

MILOSAVLjEVIĆ: Tako je, sve trojica smo imali vrlo jasnu žanrovsku i stilsku ideju u vezi sa pričom “Traga divljači”, dok je atmosfera i celokupna emocija filma ono što se u potpunosti naslanja na prozno delo Živojina Pavlovića. Siguran sam da bi i on, a moram da istaknem da mi je Žika predavao filmski scenario na četvrtoj godini, bio izuzetno zadovoljan načinom na koji smo filmski iščitali njegove romane. Red je da na ovom mestu pomenem i profesora Nebojšu Pajkića koji mi je, pak, predavao na prvoj godini i verovatno ključno uticao i na mene i na celu moju generaciju… Profesor Pajkić je bio blizak prijatelj i veliki poznavalac proznog i filmskog opusa Žike Pavlovića i on mi je posle premijere “Traga divljači” potvrdio da bi Žika želeo baš takav film… Usput budi rečeno, dobro pamtim da je profesor Pavlović izuzetno poznavao filmske žanrove i jako voleo upravo krimić, odnosno noar i triler, posebno filmove o Polu Kersiju, onaj prvi “Smrtonosna želja” Majkla Vinera i četvrti “Kokain ne prašta” Džeja Lija Tompsona. 

GLAS: Film i serija “Trag divljači” se razlikuju, uključujući i kraj, što nije čest slučaj u domaćoj kinematografiji. Serija ima dosta “zatvoreniji” kraj u odnosu na film, što takođe nije čest slučaj u srpskoj niti regionalnoj kinematografiji.

MILOSAVLjEVIĆ: Nenad Pavlović je kao reditelj i scenarista bio ipak glavni autor u radu na “Tragu divljači”. Njegova odluka, potpuno umetnički i profesionalno legitimna, jeste da film ima otvoren kraj, odnosno da se u filmu finalni obrt ne prikaže. Meni lično je bilo žao zbog takve odluke - mislim da je otvoren kraj filma “Trag divljači” efektan, ali da priču ipak ostavlja nedorečenu. Zbog toga mi je drago da je tu serija, ona daje novo i konačno sagledavanje cele priče pošto je nastavlja tamo gde se film završava, dramaturški zaokružuje priču i daje jedan definitivan i zatvoren kraj.

GLAS: Kad smo već pomenuli “Točkove” i “Mehanizam”, gledano sa ove distance i sa daleko bogatijim autorskim iskustvom, kako su Vam oba filma ostarila i kada biste, eventualno, radili rimejk, šta biste mijenjali u odnosu na tadašnju viziju?

MILOSAVLjEVIĆ: “Mehanizam” pripada vremenu u kojem je nastao, to je svojevrsno svedočanstvo srpske stvarnosti sa kraja devedesetih i početka dvehiljaditih i mislim da ne bi imalo umetničkog smisla bilo šta tu menjati. Potpuno je drugačija stvar sa filmom “Točkovi”, mislim da bi njegov rimejk imao i smisla i novih kvaliteta… Inače se dešavalo da sretnem kolege sa kojima sam pričao o takvoj mogućnosti, doduše, ne o pravom rimejku, već o pozorišnoj adaptaciji. Nikola Kojo mi je svojevremeno rekao da su “Točkovi” najbolji scenario koji je ikada pročitao, bio sam dovoljno drzak da ga pitam za poređenje sa filmovima u kojima je on pre “Točkova” glumio, i on je samo potvrdio to što mi je rekao. Stoga je predlog dobar, videćemo…

GLAS: Oba filma, plus “Ringeraja”, su u domaću kinematografiju unijeli zanimljivo tretiranje forme krimi-trilera uz snažan upliv crnog humora i strip estetike. Koliko ste svjesno kao scenarista i režiser u tom trenutku išli na te (ne)očekivane žanrovske kombinacije, a koliko je to bilo plod okolnosti i prilagođavanja tržištu?

MILOSAVLjEVIĆ: Radilo se, pre svega, o ličnom žanrovskom i stilskom opredeljenju. U ono vreme, tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih, kad su pomenuti filmovi nastali, bila je to sveukupno hrabra odluka… Očigledno, radilo se o odluci jednog mladog stvaraoca koji je bio spreman i na nesmotrene rizike. U slučaju “Točkova” i “Mehanizma” svakako se nije radilo o prilagođavanju publici, proći će još skoro dve decenije pre nego što će ovakve vrste žanrovskih iskoraka postati uobičajene. U ono vreme moj utisak je bio da je deo publike, a i kritike, bio prosto zbunjen, nenaviknut na takva žanrovska i stilska interesovanja u našoj kinematografiji.

GLAS: Nakon tri režije na početku karijere fokus Vašeg rada se prebacio na polje scenarija, definitivno ste odustali od režije. Da li je to bilo posljedica spleta okolnosti u tom vremenu ili su Vaše sklonosti jednostavno otišle u drugom smjeru?

MILOSAVLjEVIĆ: Radilo se o sticaju okolnosti, ali i o svesnoj odluci. Posle ta tri filma dosta vremena sam uložio u pokušaje da režiram film “Neprijatelj”, po sopstvenom scenariju… I prosto nije išlo, Filmski centar Srbije, u to vreme tek osnovan, nije bio raspoložen za bilo kakvu podršku, bilo je mnogo drugih autora koji su bili pred debitantskim ostvarenjima, u produkcionim uslovima koji su bili novi, i koji su odgovarali producentima bliskim krugovima odlučivanja Filmskog centra Srbije. Nije to nikakva žalopojka, kad imate centralizovano produciranje kakvo postoji u Srbiji, a i drugde u ovom delu Evrope, takva je situacija dosta uobičajena. Mislim da je i postojala jedna ideja o tome kako srpska kinematografija tek počinje, a mene su nekako strpali u onu koja se završila krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih… I tako, scenario “Neprijatelja” dao sam Zeki (Dejanu Zečeviću), što je u tom trenutku sigurno najbolja odluka i za film, i za sve nas kao njegove autore.

GLAS: Scenariji koje ste radili nakon prvih filmova, poput “Apsolutnih sto”, “Nataše”, “Neprijatelja” ili “Ustaničke ulice”, imali su dosta mračniji, naturalistički ton, jedna vrsta, nazovimo je, “dark” faze u Vašem radu, uz vrlo malo humora i svijetlih tonova u atmosferi?

MILOSAVLjEVIĆ: U pravu ste, ali bih dodao da i “Točkovi” i “Mehanizam” dele sličan, mračan ton, bio je to duh naše epohe, filmovi proistekli iz iskustva jednog naroda i zemlje kojoj se desilo sve najgore što je moglo da se desi… Izuzetak u tom delu moje filmografije možda jeste “Nebeska udica” koja se, paradoksalno, bavi valjda najtežom tačkom tog istorijskog perioda, a opet svojoj priči prilazi iz jednog uslovno rečeno toplog i sentimentalnog ugla. Dodao bih, takođe, da sve te priče, iako jesu mračne, po pravilu imaju kraj koji donosi prosvetljenje, okajanje ili iskupljenje… Ovo napominjem jer sam skoro imao priliku da pogledam recentan izbor filmova iz kinematografija ovog prostora i bio sam zatečen koliko su njihove priče imale mračan ton i krajeve bez razrešenja, spasa ili nade… Mislim da veliki broj mladih autora ne vidi da se išta promenilo od devedesetih do danas, naprotiv, neke stvari izgledaju gore. Ili se, pak, radi o generacijskim razlikama, u mojim sadašnjim godinama, sa porodicom i decom pored sebe, pesimizam mi više nije ni umetnički privlačan, ni intelektualno zanimljiv. Prosto, videli smo ga, okusili smo ga, dosta s tim. 

GLAS: S druge strane, nešto kasnije scenarijima za seriju “Jagodići”, pa kasnije još uočljivije za “Švindlere”, vratili ste se žanrovskim motivima od krimića do stripa u jednom dosta pitkijem, ali ne i plićem tonu, koji u velikoj mjeri nosi zasluge za otvaranje puteva ka sve jačoj TV produkciji kod nas?

MILOSAVLjEVIĆ: “Jagodići” su, koliko znam, prva televizijska serija naše produkcije koja se bavila trilerom, odnosno “hudanitom”. Ona je nastala u dosta skromnim uslovima za jednu privatnu televiziju, ali u žanrovskom smislu jeste predstavljala ozbiljan iskorak, pogotovo što je publika odlično prihvatila seriju i time signalizirala producentima i emiterima da je otvorena i spremna za ovakvu vrstu priče. Sećam se da sam kao scenarist “Jagodića” redovno pisao kratke izjave, namenjene urednicima na televiziji, u kojima sam objašnjavao i obećavao da triler neće rasterati publiku, naviklu na druge žanrove u našoj produkciji. Tek nekoliko godina kasnije “Senke nad Balkanom” i “Ubice moga oca” učinile su ove žanrove legitimnim delom našeg produkcionog glavnog toka. “Švindleri” su, pak, prva i, ako se ne varam, još uvek jedina adaptacija stripa u televizijsku seriju. U tom smislu, rekao bih da su obe serije bile laste jednog lepog televizijskog proleća u Srbiji.

GLAS: Rad na književnim ekranizacijama, poput Vaših adaptacija “Čizmaša” i “Korena” ili dolazećih “Vremena smrti” i “Konstantinovog raskršća”, druga je vrsta izazova. Književni predlošci su čvrsto utkani u svijest publike, adaptacija čak zna izazivati bijes čitalaca, ali niste se ustručavali da se upustite u ovu vrstu ekranizacija, koje su kod nas prilično skromne kao podžanr?

MILOSAVLjEVIĆ: Cele kinematografije oslanjaju se na ekranizacije proze i romana, neki od najvećih filmova svih vremena nastali su iz adaptacija… Spomenimo samo “Psiho” Alfreda Hičkoka i “Odiseju 2001” Stenlija Kjubrika, na primer. U našoj kulturi to nekako nije bilo slučaj - uvek mi se činilo da između pisaca proze i filmskih autora postoji jedna doza nepoverenja, skepse, čak i odbojnosti. U tom smislu, bio sam prezadovoljan što sam dobio priliku da tu sliku, koliko sam mogao, promenim. Počelo je adaptacijom romana “Miris kiše na Balkanu” Gordane Kuić, potom se nastavilo samo od sebe, jer je i produkcija razumela potencijal koji leži u adaptacijama. “Trag divljači”, o kojem smo već pričali, poslednje je iz domena adaptacije što je već prikazano našoj publici… Što se mene lično tiče, serija “Koreni” je svakako zasad vrhunac mog bavljenja adaptacijama, uz nadu da će se to možda promeniti sa “Vremenom smrti” ili “Konstantinovim raskršćem”. U “Korenima” sam se, pak, bavio romanom koji sam lično jako voleo i koji je za potrebe televizijske adaptacije trebalo iščitati i ispričati iz početka. Negde sam rekao, i stojim pri tome, da niko ne upozna roman bolje od scenariste koji ga adaptira sa entuzijazmom, upoznate ga do poslednje reči i slova, upoznate na taj način i samog pisca, i onda imate priliku da progovorite njegovim jezikom, u jednom drugom mediju. 

GLAS: Svjedoci smo zlatne ere domaće televizijske produkcije, sve se ozbiljnije ulaže u film. Ipak, to se, uz nekoliko časnih izuzetaka, vrti u začaranom krugu arthaus projekata namijenjenih festivalskim žirijima i slabe gledanosti. Koliko je nedostatak dobro napisanih scenarija doprinio tom trendu?

MILOSAVLjEVIĆ: O krizi scenarija priča se još iz vremena dok sam studirao dramaturgiju. Ta kriza je konstantna zato što je scenario, odnosno priča, najvažniji kapital svakog filma, odnosno svake serije. Svi znamo da prepoznamo pravu priču, ali je jako teško napisati priču koja će - u narativnom obilju u kome živimo, sa bezbroj filmova i serija dostupnih na jedan klik tastature - biti sveža, istinita, ubedljiva i važna. Kako stvari stoje, u budućnosti će biti sve teže i teže pisati takve priče… Ako svetska produkcija uposli veštačku inteligenciju na fabrikovanju scenarija, možda se čitava ljudska kultura udavi u bajatim, lažnim, neubedljivim i nevažnim pričama. Što se scenarista tiče, pogotovo naših scenarista, samo je jedno važno, ako mislimo da kao scenaristi preživimo, bile naše priče uspešne ili ne, one treba da se obraćaju publici koju poznajemo, sa kojom živimo i kojoj, nadam se, još imamo šta da kažemo.

GLAS: Džon Hjuston je rekao jednom prilikom da on ne zna za dobre filmove koje ljudi nisu željeli da gledaju, Vi takođe niste bježali od komercijalnih radova, ali koliko je teško uhvatiti puls publike i sačuvati umjetničku slobodu?

MILOSAVLjEVIĆ: Kako god znate, ako se bavite filmom i televizijom, puls publike morate da uhvatite. Bez publike naši filmovi i serije ne vrede ništa… Ako se prikazuju samo na festivalima, bez obzira na nagrade koje mogu dobiti, oni su u kulturnom smislu mrtvorođeni. Žao mi je što postoji veliki broj autora koji se sa ovim ne slaže i pravi filmove, nadajući se isključivo da će se neki tamo selektor smilovati, pozvati ga, da će ga neki tamo žiri potapšati po ramenu i nagraditi… Dok ne nađete svoju publiku ispred ekrana, filmskog ili televizijskog, vi ste samo preplaćeni hobista.

GLAS: Kada bi bila rađena filmska ili TV adaptacija Vašeg romana “Đavo i mala gospođa”, koga biste voljeli vidjeti u režiserskoj stolici, a koga ispred kamere?

MILOSAVLjEVIĆ: Odlično je pitanje, ali me stavlja na muku… Ako mi verujete, nikad pre nisam o tome razmišljao i ne znam šta bih tačno odgovorio. U stvari, znam - voleo bih reditelja koji je pročitao roman “Đavo i mala gospođa” sa zadovoljstvom i glumca koji se smejao avanturama trojice propaliteta, jednog đaka, jednog prevodioca i jednog rabadžije, opisanih u toj knjizi.

GLAS: Godinama ste pisali o filmu, danas pišete i predajete o filmskoj i TV dramaturgiji. Šta je Vas pokretalo kao konzumenta, kako u formativnim godinama, tako i danas?

MILOSAVLjEVIĆ: I meni samom je neobično, ali moj filmski ukus se u proteklih trideset i kusur godina promenio vrlo malo, ili čak nimalo. Još uvek volim iste autore kao i u vreme kad sam bio gimnazijalac: Ford, Hičkok, Kluzo, Kurosava, autori pobunjenog i u to vreme svežeg novog Holivuda i dalje me inspirišu i pokreću. Ponekad mi se učini da je priznanje koliko je taj izbor isti u stvari priznanje koliko se kinematografija malo razvijala u prethodnim decenijama, ili se, pak, razvijala na način koji meni nije odgovarao. Na mojoj ličnoj listi vrlo je malo, uslovno rečeno, novijih filmova, “Krug” Hidea Nakate, na primer, ili “Matriks” braće Vešovski, namerno kažem braće, to su bili kad je film nastao, iako vrlo uporno i posvećeno pratim savremenu kinematografiju. U svakom slučaju, nikad nisam voleo pretenciozne autore i filmove koji se prave za nagrade. Kako je to rekao Orson Vels: “Vulgarno je praviti filmove za budućnost”. Amin.

Strip

GLAS: Godinama ste radili kao strip umjetnik, kao profesor predajete, osim filmske i televizijske dramaturgije, i predmet dramaturgija stripa. Kako Vam se danas čini srpski strip, koji živi u čudnom paradoksu obilja vrsnih autora svjetskog kalibra i manjka albuma sa domaćim temama?

MILOSAVLjEVIĆ: Taj paradoks je bolan i nerešiv za svakog ko je zainteresovan za domaći strip… Na ovom prostoru imamo vrsne crtače svetskog kalibra, ali svega dva ili tri scenarista, koji kontinuirano pišu za strip, i to za strane izdavače. Naše strip tržište je ubijeno tokom devedesetih, i od toga nije moglo da se oporavi… Raduje me veliki polet izdavaštva, ali me razočarava što se oni u najvećoj mogućoj meri bave preštampavanjem starih izdanja, koja se nude skoro isključivo kolekcionarima… Kad poželi da kupi strip, nova strip publika kupi mangu. Tu više nema stvaralačkog prostora za strip kakav smo poznavali u prošlom veku.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.