Ђорђе Милосављевић, сценариста, режисер и писац, за “Глас Српске”: Без публике нема кинематографије

Рекао је ово за “Глас Српске” прослављени српски сценариста Ђорђе Милосављевић коментаришући недавно освојену награду “Гордан Михић” за сценарио филма и серије “Траг дивљачи” која, по његовим ријечима, носи одређену тежину, не само због тога што је у питању сценаристичка награда већ и због симболичног затварања круга сарадње са покојним Михићем на филму “Механизам”, који је био један од његових првих радова са значајним одјеком. Милосављевић каже да је та сарадња била лекција која је у великој мјери одредила његов плодоносни рад у остатку каријере.

- То јесте једна мрачна и камерна прича, са ликовима заробљеним у банатској равници, али рекао бих да га је својевремено препознала и домаћа публика и критика, као и она на интернационалним фестивалима, попут оних у Торонту, Котбусу, Јерусалиму… За мене је то била једна врло конкретна лекција из филмског стваралаштва, укратко, рад на “Механизму” ми је доказао да сценаристи треба редитељ, а редитељу сценарист. Само по себи, за мене је велика част била то што сам свог сценаристу нашао баш у мом професору Гордану Михићу…

ГЛАС: Занимљиво је да сте књижевном материјалу покојног Жике Павловића у сарадњи са Димитријем Војновим и режисером Ненадом Павловићем приступили уз велики уплив мотива жанровског крими/трилер филма, дајући једну аутентичну ноту у финалном изразу.

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Тако је, све тројица смо имали врло јасну жанровску и стилску идеју у вези са причом “Трага дивљачи”, док је атмосфера и целокупна емоција филма оно што се у потпуности наслања на прозно дело Живојина Павловића. Сигуран сам да би и он, а морам да истакнем да ми је Жика предавао филмски сценарио на четвртој години, био изузетно задовољан начином на који смо филмски ишчитали његове романе. Ред је да на овом месту поменем и професора Небојшу Пајкића који ми је, пак, предавао на првој години и вероватно кључно утицао и на мене и на целу моју генерацију… Професор Пајкић је био близак пријатељ и велики познавалац прозног и филмског опуса Жике Павловића и он ми је после премијере “Трага дивљачи” потврдио да би Жика желео баш такав филм… Успут буди речено, добро памтим да је професор Павловић изузетно познавао филмске жанрове и јако волео управо кримић, односно ноар и трилер, посебно филмове о Полу Керсију, онај први “Смртоносна жеља” Мајкла Винера и четврти “Кокаин не прашта” Џеја Лија Томпсона. 

ГЛАС: Филм и серија “Траг дивљачи” се разликују, укључујући и крај, што није чест случај у домаћој кинематографији. Серија има доста “затворенији” крај у односу на филм, што такође није чест случај у српској нити регионалној кинематографији.

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Ненад Павловић је као редитељ и сценариста био ипак главни аутор у раду на “Трагу дивљачи”. Његова одлука, потпуно уметнички и професионално легитимна, јесте да филм има отворен крај, односно да се у филму финални обрт не прикаже. Мени лично је било жао због такве одлуке - мислим да је отворен крај филма “Траг дивљачи” ефектан, али да причу ипак оставља недоречену. Због тога ми је драго да је ту серија, она даје ново и коначно сагледавање целе приче пошто је наставља тамо где се филм завршава, драматуршки заокружује причу и даје један дефинитиван и затворен крај.

ГЛАС: Кад смо већ поменули “Точкове” и “Механизам”, гледано са ове дистанце и са далеко богатијим ауторским искуством, како су Вам оба филма остарила и када бисте, евентуално, радили римејк, шта бисте мијењали у односу на тадашњу визију?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: “Механизам” припада времену у којем је настао, то је својеврсно сведочанство српске стварности са краја деведесетих и почетка двехиљадитих и мислим да не би имало уметничког смисла било шта ту мењати. Потпуно је другачија ствар са филмом “Точкови”, мислим да би његов римејк имао и смисла и нових квалитета… Иначе се дешавало да сретнем колеге са којима сам причао о таквој могућности, додуше, не о правом римејку, већ о позоришној адаптацији. Никола Којо ми је својевремено рекао да су “Точкови” најбољи сценарио који је икада прочитао, био сам довољно дрзак да га питам за поређење са филмовима у којима је он пре “Точкова” глумио, и он је само потврдио то што ми је рекао. Стога је предлог добар, видећемо…

ГЛАС: Оба филма, плус “Рингераја”, су у домаћу кинематографију унијели занимљиво третирање форме крими-трилера уз снажан уплив црног хумора и стрип естетике. Колико сте свјесно као сценариста и режисер у том тренутку ишли на те (не)очекиване жанровске комбинације, а колико је то било плод околности и прилагођавања тржишту?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Радило се, пре свега, о личном жанровском и стилском опредељењу. У оно време, током деведесетих и почетком двехиљадитих, кад су поменути филмови настали, била је то свеукупно храбра одлука… Очигледно, радило се о одлуци једног младог ствараоца који је био спреман и на несмотрене ризике. У случају “Точкова” и “Механизма” свакако се није радило о прилагођавању публици, проћи ће још скоро две деценије пре него што ће овакве врсте жанровских искорака постати уобичајене. У оно време мој утисак је био да је део публике, а и критике, био просто збуњен, ненавикнут на таква жанровска и стилска интересовања у нашој кинематографији.

ГЛАС: Након три режије на почетку каријере фокус Вашег рада се пребацио на поље сценарија, дефинитивно сте одустали од режије. Да ли је то било посљедица сплета околности у том времену или су Ваше склоности једноставно отишле у другом смјеру?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Радило се о стицају околности, али и о свесној одлуци. После та три филма доста времена сам уложио у покушаје да режирам филм “Непријатељ”, по сопственом сценарију… И просто није ишло, Филмски центар Србије, у то време тек основан, није био расположен за било какву подршку, било је много других аутора који су били пред дебитантским остварењима, у продукционим условима који су били нови, и који су одговарали продуцентима блиским круговима одлучивања Филмског центра Србије. Није то никаква жалопојка, кад имате централизовано продуцирање какво постоји у Србији, а и другде у овом делу Европе, таква је ситуација доста уобичајена. Мислим да је и постојала једна идеја о томе како српска кинематографија тек почиње, а мене су некако стрпали у ону која се завршила крајем деведесетих и почетком двехиљадитих… И тако, сценарио “Непријатеља” дао сам Зеки (Дејану Зечевићу), што је у том тренутку сигурно најбоља одлука и за филм, и за све нас као његове ауторе.

ГЛАС: Сценарији које сте радили након првих филмова, попут “Апсолутних сто”, “Наташе”, “Непријатеља” или “Устаничке улице”, имали су доста мрачнији, натуралистички тон, једна врста, назовимо је, “дарк” фазе у Вашем раду, уз врло мало хумора и свијетлих тонова у атмосфери?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: У праву сте, али бих додао да и “Точкови” и “Механизам” деле сличан, мрачан тон, био је то дух наше епохе, филмови проистекли из искуства једног народа и земље којој се десило све најгоре што је могло да се деси… Изузетак у том делу моје филмографије можда јесте “Небеска удица” која се, парадоксално, бави ваљда најтежом тачком тог историјског периода, а опет својој причи прилази из једног условно речено топлог и сентименталног угла. Додао бих, такође, да све те приче, иако јесу мрачне, по правилу имају крај који доноси просветљење, окајање или искупљење… Ово напомињем јер сам скоро имао прилику да погледам рецентан избор филмова из кинематографија овог простора и био сам затечен колико су њихове приче имале мрачан тон и крајеве без разрешења, спаса или наде… Мислим да велики број младих аутора не види да се ишта променило од деведесетих до данас, напротив, неке ствари изгледају горе. Или се, пак, ради о генерацијским разликама, у мојим садашњим годинама, са породицом и децом поред себе, песимизам ми више није ни уметнички привлачан, ни интелектуално занимљив. Просто, видели смо га, окусили смо га, доста с тим. 

ГЛАС: С друге стране, нешто касније сценаријима за серију “Јагодићи”, па касније још уочљивије за “Швиндлере”, вратили сте се жанровским мотивима од кримића до стрипа у једном доста питкијем, али не и плићем тону, који у великој мјери носи заслуге за отварање путева ка све јачој ТВ продукцији код нас?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: “Јагодићи” су, колико знам, прва телевизијска серија наше продукције која се бавила трилером, односно “худанитом”. Она је настала у доста скромним условима за једну приватну телевизију, али у жанровском смислу јесте представљала озбиљан искорак, поготово што је публика одлично прихватила серију и тиме сигнализирала продуцентима и емитерима да је отворена и спремна за овакву врсту приче. Сећам се да сам као сценарист “Јагодића” редовно писао кратке изјаве, намењене уредницима на телевизији, у којима сам објашњавао и обећавао да трилер неће растерати публику, навиклу на друге жанрове у нашој продукцији. Тек неколико година касније “Сенке над Балканом” и “Убице мога оца” учиниле су ове жанрове легитимним делом нашег продукционог главног тока. “Швиндлери” су, пак, прва и, ако се не варам, још увек једина адаптација стрипа у телевизијску серију. У том смислу, рекао бих да су обе серије биле ласте једног лепог телевизијског пролећа у Србији.

ГЛАС: Рад на књижевним екранизацијама, попут Ваших адаптација “Чизмаша” и “Корена” или долазећих “Времена смрти” и “Константиновог раскршћа”, друга је врста изазова. Књижевни предлошци су чврсто уткани у свијест публике, адаптација чак зна изазивати бијес читалаца, али нисте се устручавали да се упустите у ову врсту екранизација, које су код нас прилично скромне као поджанр?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Целе кинематографије ослањају се на екранизације прозе и романа, неки од највећих филмова свих времена настали су из адаптација… Споменимо само “Психо” Алфреда Хичкока и “Одисеју 2001” Стенлија Кјубрика, на пример. У нашој култури то некако није било случај - увек ми се чинило да између писаца прозе и филмских аутора постоји једна доза неповерења, скепсе, чак и одбојности. У том смислу, био сам презадовољан што сам добио прилику да ту слику, колико сам могао, променим. Почело је адаптацијом романа “Мирис кише на Балкану” Гордане Куић, потом се наставило само од себе, јер је и продукција разумела потенцијал који лежи у адаптацијама. “Траг дивљачи”, о којем смо већ причали, последње је из домена адаптације што је већ приказано нашој публици… Што се мене лично тиче, серија “Корени” је свакако засад врхунац мог бављења адаптацијама, уз наду да ће се то можда променити са “Временом смрти” или “Константиновим раскршћем”. У “Коренима” сам се, пак, бавио романом који сам лично јако волео и који је за потребе телевизијске адаптације требало ишчитати и испричати из почетка. Негде сам рекао, и стојим при томе, да нико не упозна роман боље од сценаристе који га адаптира са ентузијазмом, упознате га до последње речи и слова, упознате на тај начин и самог писца, и онда имате прилику да проговорите његовим језиком, у једном другом медију. 

ГЛАС: Свједоци смо златне ере домаће телевизијске продукције, све се озбиљније улаже у филм. Ипак, то се, уз неколико часних изузетака, врти у зачараном кругу артхаус пројеката намијењених фестивалским жиријима и слабе гледаности. Колико је недостатак добро написаних сценарија допринио том тренду?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: О кризи сценарија прича се још из времена док сам студирао драматургију. Та криза је константна зато што је сценарио, односно прича, најважнији капитал сваког филма, односно сваке серије. Сви знамо да препознамо праву причу, али је јако тешко написати причу која ће - у наративном обиљу у коме живимо, са безброј филмова и серија доступних на један клик тастатуре - бити свежа, истинита, убедљива и важна. Како ствари стоје, у будућности ће бити све теже и теже писати такве приче… Ако светска продукција упосли вештачку интелигенцију на фабриковању сценарија, можда се читава људска култура удави у бајатим, лажним, неубедљивим и неважним причама. Што се сценариста тиче, поготово наших сценариста, само је једно важно, ако мислимо да као сценаристи преживимо, биле наше приче успешне или не, оне треба да се обраћају публици коју познајемо, са којом живимо и којој, надам се, још имамо шта да кажемо.

ГЛАС: Џон Хјустон је рекао једном приликом да он не зна за добре филмове које људи нису жељели да гледају, Ви такође нисте бјежали од комерцијалних радова, али колико је тешко ухватити пулс публике и сачувати умјетничку слободу?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Како год знате, ако се бавите филмом и телевизијом, пулс публике морате да ухватите. Без публике наши филмови и серије не вреде ништа… Ако се приказују само на фестивалима, без обзира на награде које могу добити, они су у културном смислу мртворођени. Жао ми је што постоји велики број аутора који се са овим не слаже и прави филмове, надајући се искључиво да ће се неки тамо селектор смиловати, позвати га, да ће га неки тамо жири потапшати по рамену и наградити… Док не нађете своју публику испред екрана, филмског или телевизијског, ви сте само преплаћени хобиста.

ГЛАС: Када би била рађена филмска или ТВ адаптација Вашег романа “Ђаво и мала госпођа”, кога бисте вољели видјети у режисерској столици, а кога испред камере?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Одлично је питање, али ме ставља на муку… Ако ми верујете, никад пре нисам о томе размишљао и не знам шта бих тачно одговорио. У ствари, знам - волео бих редитеља који је прочитао роман “Ђаво и мала госпођа” са задовољством и глумца који се смејао авантурама тројице пропалитета, једног ђака, једног преводиоца и једног рабаџије, описаних у тој књизи.

ГЛАС: Годинама сте писали о филму, данас пишете и предајете о филмској и ТВ драматургији. Шта је Вас покретало као конзумента, како у формативним годинама, тако и данас?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: И мени самом је необично, али мој филмски укус се у протеклих тридесет и кусур година променио врло мало, или чак нимало. Још увек волим исте ауторе као и у време кад сам био гимназијалац: Форд, Хичкок, Клузо, Куросава, аутори побуњеног и у то време свежег новог Холивуда и даље ме инспиришу и покрећу. Понекад ми се учини да је признање колико је тај избор исти у ствари признање колико се кинематографија мало развијала у претходним деценијама, или се, пак, развијала на начин који мени није одговарао. На мојој личној листи врло је мало, условно речено, новијих филмова, “Круг” Хидеа Накате, на пример, или “Матрикс” браће Вешовски, намерно кажем браће, то су били кад је филм настао, иако врло упорно и посвећено пратим савремену кинематографију. У сваком случају, никад нисам волео претенциозне ауторе и филмове који се праве за награде. Како је то рекао Орсон Велс: “Вулгарно је правити филмове за будућност”. Амин.

Стрип

ГЛАС: Годинама сте радили као стрип умјетник, као професор предајете, осим филмске и телевизијске драматургије, и предмет драматургија стрипа. Како Вам се данас чини српски стрип, који живи у чудном парадоксу обиља врсних аутора свјетског калибра и мањка албума са домаћим темама?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Тај парадокс је болан и нерешив за сваког ко је заинтересован за домаћи стрип… На овом простору имамо врсне цртаче светског калибра, али свега два или три сценариста, који континуирано пишу за стрип, и то за стране издаваче. Наше стрип тржиште је убијено током деведесетих, и од тога није могло да се опорави… Радује ме велики полет издаваштва, али ме разочарава што се они у највећој могућој мери баве прештампавањем старих издања, која се нуде скоро искључиво колекционарима… Кад пожели да купи стрип, нова стрип публика купи мангу. Ту више нема стваралачког простора за стрип какав смо познавали у прошлом веку.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.