Dejan Ilić, najmoćniji Srbin iz sjenke: Od Stiva Džobsa sam naučio da nema nemogućeg

U Njemačkoj je čak tri puta proglašavan za menadžera i inovatora godine. Dobitnik je Tesline i Pupinove nagrade. Predsjednik je Upravnog odbora Inovacionog fonda Srbije, profesor na univerzitetima Masačusets, Grac i Berlin, te član Njujorške akademije nauka.

Baveći se istraživačkim radom, sarađivao je sa gotovo svim većim kompanijama, kao što su “Tošiba”, “Soni”, “Sanio”, “Filips”, “Simens”, “Epl” i “IBM”, ali i priznatim naučnicima i istraživačima, među kojima je i profesor doktor Alen Higer, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju 2000. godine. Zbog više nego uspješne poslovne karijere u “Varti”, mediji su ga prozvali Ilonom Maskom iz Selevca, nasljednikom Nikole Tesle, “papom za baterije”, ali i najmoćnijim Srbinom iz sjenke. U pitanju je pronalazač i fizičar Dejan Ilić iz Srbije, naučnik koga u Njemačkoj nazivaju ocem litijumske baterije, a koji je svojim pronalascima i menadžerskim umijećem uzdigao kompaniju “Varta”. Njegov rad nije ostao neprimijećen te je u par navrata sarađivao i sa Stivom Džobsom suosnivačem kompanije “Epl” u projektu razvijanja revolucionarne baterije koja je bila korišćena u “ajpodu”.

U intervjuu  za “Glas Srpske” Ilić, koji i danas donosi strateške odluke u kompanijama “Varta” i “Ari”, otkriva svoju životnu i poslovnu filozofiju, kako je od nekoga čija je prvobitna preokupacija bila sport postao svjetski priznat inovator i menadžer, kako je izgledao taj put iz rodnog sela Selevac kod Smederevske Palanke iz kog je otišao bez znanja njemačkog jezika, šta ga je najviše oduševilo kod vizionara Stiva Džobsa, kako je upoznao Angelu Merkel, ali i kakva je budućnosti litijuma, plemenitog metala koji je u Srbiji izazvao brojne kontroverze.

GLAS: U čemu je tajna Vašeg uspjeha, da li ste imali neka poslovnu i životnu filozofija kojom ste se rukovodili ili je sve stvar predanosti, truda, a možda i nekih srećnih okolnosti?

ILIĆ: Često kažem, sreća prati hrabre i odlučne. Neka moja osobina, baš kao i moje najstarije kćerke, jeste da kasno “palimo”, ali kada to uradimo, kada nam nešto klikne, idemo do samog kraja. Mislim da je vrlo bitno i u kakvom društvo odrastate, stasavate. Naravno, potrebno je i da voliš to što radiš, malo sreće naravno, ali i dosta predanosti i odricanja. Moja neka životna filozofija je da čovek između 20 i 30 godina treba da radi na svom obrazovanju. Kada prođe te godine, onda do 40 treba da gradi svoju karijeru, a nakon toga da to i materijalno naplati. Ostalo je priprema za penziju. Naravno, da bi uspeli u životu neophodno je i ono neko osnovno kućno vaspitanje, ali i disciplina koju možete postići bavljenjem nekim sportom. Na moj život su mnogo uticale i žene, od bake, majke, pa do supruge i kćerki. Moram pomenuti i dedu koji mi je jednom prilikom rekao da “ako ne uspem u inostranstvu, imam uvek gde da se vratim”.   

GLAS: Jednom prilikom ste rekli i da je za uspjeh važno osluškivati šta drugi misle, ne samo šta govore?

ILIĆ: Da bi čovek bio uspešan u bilo kom segmentu svog života, on mora da znati slušati i razumevati kakva mu se poruka nekada indirektno šalje. Onaj ko to uspe, napravio je pola posla. 

GLAS: Pretpostavljam da mislite na anegdotu vezano za Vaš susret sa suosnivačem kompanije “Epl” Stivom Džobsom, koji je želio da mu napravite litijumsku bateriju za “ajfon”.

ILIĆ: Prilikom tog susreta, drugog po redu, doživio sam jednu pozitivnu šok terapiju. To je bilo negde 1997. Tada sam već bio na vrhuncu svoje karijere.  Džobs je hteo u taj biznis s mobilnim telefonima da uđe bez ikakvog iskustva. Kada smo razgovarali o saradnji i predložili mu ideju, rekao je da baterija mora da ispuni tri uslova: određenu količinu energije, da bude što tanja i antimagnetična. Odgovorio sam mu kako je to nemoguće. Iz mene je tada progovorio Srbin iz Selevca. On se samo okrenuo i rekao: “To bi bilo to, hvala”, te onako usput mi dobacio kako o zakonima fizike ne zna ništa, ali i da je siguran da ja to mogu. Ne znajući šta da radim, krenuo sam da izađem iz njegove kancelarije, ali mi je on tada  dobacio: “Ako ipak nešto pronađete, pozovite me”. Nakon tog sastanka sam se osećao kao pokisli miš. Posle šest meseci, jedan laborant je došao na ideju kako da rešimo problem antimagnetizma.

GLAS: Šta ste tada uradili?

ILIĆ: Nazvao sam ga i rekao kako je problem uspešno rešen, te upitao da li hoće da vidi bateriju. On je odgovorio da ne treba, jer nam veruje. Ova mala anegdota govori o tome da ako danas nešto nije moguće, ne znači da sutra neće biti, ali i da naučim da osluškujem šta drugi misle. To je veoma važno i u politici i diplomatiji, ne samo u biznisu. Znači neka moja poruka mladim ljudima je da sve slušaju, od svojih roditelja, profesora, prijatelja, slučajnih prolaznika i onda prave jedan mozaik, koji u stvari predstavlja i njihovu harizmu. S njom vi stvarate i preduslove za svoj uspeh.   

GLAS: Šta vas je najviše oduševilo kod Džobsa?

ILIĆ: Bio je marketing genije. Šta god vidi, on pretvori u dolar. Sve je imao u glavi i zato je sve funkcionisalo. Što se tiče prijateljskog odnosa, to sa njim nije bilo moguće, jer on nije imao privatan život. Bio je i jako arogantan i samouveren, ali kad čovek razmisli, moraš da budeš takav kad vodiš tako veliku firmu.

GLAS: Da imate mogućnost da nešto promijenite u svom životu, šta bi to bilo i zbog čega?

ILIĆ: Verovatno bi se oženio mnogo ranije, jer sam to uradio tek sa 43 godine. Voleo bih da imam i više dece, sada imam troje, ali bih sigurno bolje uskladio privatne i profesionalne obaveze. Što se tiče poslovnog plana, pa verovatno bi češće menjao firme. Uvek sam potpisivao ugovore na tri godine kako bih sebi ostavio tu mogućnost, ali, eto sudbina je nekako htela da najveći deo svog života posvetim “Varti”. Ne bih ništa menjao kada je moj poziv u pitanju, jer baterija, i uopšte energija, nešto je što me i dalje fascinira. Moja neka prednost u odnosu na neke druge bila je ta što sam znao da prepoznam buduće potrebe tržišta, namirišem šta će se tražiti u narednih tri do četiri godine. Nikada ne bi trebalo biti zagledan u sadašnjost, čak ni kada ste lider u tome, već u ono što bi tržištu moglo da treba u godinama koje tek dolaze.

GLAS: Da se malo vratimo na Vaše početke, Vaš neki prvi plan bio je da napravite sportsku karijeru i bili ste na pola puta da to i ostvari igrajući odbojku u Partizanu. Zašto ste napustili sport?

ILIĆ: Dva su razloga. Prvi je bio taj što me je majka terala to da upišem. Drugi, da bih dobio besplatnu markicu za prevoz. Pošto se nije polagao prijemni ispit, upisao sam ono što je majka želela. Da budem iskren, studiranje me u tom trenutku nije zanimalo, jer sam trenirao odbojku i zarađivao više nego moji roditelji zajedno. Međutim, kada sam došao da overim semestar, sretnem jednu grupu prelepih devojaka, i tu mi se jedna dopadne i zbog nje počnem da dolazim na predavanja. U toj grupi su bile unuka Pavla Savića, zatim Rajh Tijana, kćerka najpoznatijeg advokata u to vreme u Beogradu, kćerka direktora Vinče i kćerka tadašnjeg direktora “Geneksa”. Postali smo prijatelji. Uz njih sam polagao ispite i završio fakultet za tri i po godine. Da zaključim, da biste završili fakultet morate najpre da ga upišete. Onda se dobar deo kockica sam složi.

GLAS: Posle ovih studija odlazite u Njemačku.

ILIĆ: Studirao sam fizičku hemiju na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu, a diplomirao u francuskom gradu Medonu. Nakon toga sam rešio da odem u Nemačku da uradim doktorsku disertaciju i iskoristio sam prvu priliku koja mi se ukazala. Kasnije sam shvatio da ako se ti sam ne snađeš u nekoj zemlji, ako ne napraviš nešto, već ostaneš samo prosek, tog stranca ti ne interesuješ. Moja neka vrlina bila je ta što sam sebi želio dokazati da nešto vredim. Po dolasku na fakultet, kada su određivali ko će šta da radi, meni su dali litijum baterije. Bio sam presrećan. Ubrzo sam sve to savladao i napredovao. Osmislio sam bateriju za pejsmejker, kojoj je garancija bila deset godina. Taj projekt je bio pod direktnim nadzorom Erika Honekera, inače neprikosnovenog broja jedan u tadašnjem DDR-u.  

GLAS: Tada na fakultetu upoznajete i Angelu Merkel s kojom postajete i bliski prijatelj. Kako je došlo do toga i da li se i danas čujete?

ILIĆ: Da bih odbranio doktorsku disertaciju trebalo je prvo da položim predmet “Marksizam i lenjinizam”, koji je bio obavezan. Pošto sam to nekoliko puta iskritikovao, pa čak jednom prilikom ušao i u verbalni koštac s profesorom, nisu mi dozvolili da prođem i poslali su me za kaznu na “prevaspitavanje” u Lajpcig. Tamo u laboratoriji upoznajem i Angelu Merkel. Tada počinje naše druženje, koje je nastavljeno sve do danas. 

GLAS: Ako se ne varam, u vrijeme dok je ona bila ministarka, pomogla Vam je u dobijanju novca, odnosno kredita za dalja istraživanja?

ILIĆ: To se desilo nakon što sam dio proizvodnje “Varte” preselio iz Singapura u nemački Elvangen. To je bilo vreme kada su svi ostali sa Zapada selili poslovanje na Istok zbog jeftinije radne snage. Ona je to znala da ceni. Kada sam počeo da pravim prvu bateriju za Džobsa, nisam imao dovoljno sredstava, gazde nisu verovale u profit. Tada odlazim kod nje i tražim kredit. Ona me pita koliko treba, kažem 50 miliona. Tada nisam vodio celu “Vartu”, već samo jedan deo. Ona se oduševila mojom idejom i obezbedila mi kredit bez ikakvih garancija i kamata.

GLAS: Zbog tog kredita Vas izbacuju iz “Varte”. Kako je došlo do toga da se vrlo brzo vratite?

ILIĆ: Pošto su za taj kredit saznali tek kada sam ga potpisao, gazde sazivaju hitan sastanak i daju mi da potpišem ostavku. Iznenadili su se kad sam rekao da hoću. Ali, pošto posle šest nedelja nisu uspeli da nađu mog naslednika, ponudili su mi povratak i ugovor na pet godina uz reči “Vašu platu upišite sami”.

GLAS: Tada ste mogli da radite bilo gdje, zašto ste ostali u “Varti”?

ILIĆ: Mogao sam bilo gde, ali sam hteo sve. Bilo je to već vreme kad sam imao izgrađene kontakte širom sveta. “Vartu” sam skrojio prema svom profilu. Od kancelara Gerharda Šredera sam tada dobio nagradu za najbolju stranu inovaciju, koju sam odbio da primim zbog bombardovanja.

GLAS: Kako je onda i zbog čega došlo da donesete odluku da kasnije ipak pređete u kompaniju “Ari”?

ILIĆ: U to vreme Nemci počinju da razmišljaju da gube u Tajvanu od Amerikanaca i Japanaca u čip industriji i da će biti samo puki kupci. I onda se njihove dve najbogatije republike, Vademiterbeng i Bavarska odlučuju da investiraju u tu industriju. Tada upoznajem i profesora koji je bio direktor nadzornog odbora u ovoj kompaniji koji mi je predložio da ugradimo čip u kameru. Mene kamere nisu zanimale, ali čipovi jesu. Posle izvesnog perioda od “Varte” dobijam dozvolu i zeleno svetlo da mogu da ostanem u nadzornom odboru, ali i da mogu otići u Minhen i preuzeti “Ari”. Ubrzo sklapam jedan ugovor s jednom od najvećih holivudskih filmskih kuća koja iznajmljuje kamere. Zatim slede mnogobrojne nagrade i oskari. Ipak, najveće nagrade su mi bile one kada me pozovu da budem u nekom nadzornom odboru. To ti je vrhunac karijere, posle toga ideš u penziju i vraćaš se u selo da pečeš rakiju. 

GLAS: Merkelova vam je 2012. povjerila posao projektovanja elektroautomobila. Zašto nisu ostvareni njeni tadašnji planovi o milion tih vozila na puteva u Njemačkoj?

ILIĆ: Imali smo dva velika problema - brzo punjenje baterija i njena cena. Onda je došlo i do pada interesovanja ljudi za električnim automobilima, jer je vožnja dizel vozila bila mnogo isplativija. Drugi faktor koji nije bio riješen jeste logistika, odnosno gde i kako puniti elektromobile. I na kraju treći, koji je možda bio i presudan, jeste što su ovi automobili bili bar tri puta skuplji od “klasičnih”. Na sve to je onda došla i korona, pa onda i rat, koji će razvoj ovih vozila zakočiti tokom ove i naredne godine. Takođe, treba znati i da električni automobili imaju smisla samo ukoliko se pune iz solarne energije ili energije vetra.

GLAS: Da li ste i dalje dio konsultantskog tima njemačke vlade, te kakvi su dalji planovi? Šta je budućnost, vozila na vodonik ili...?

ILIĆ: Mislim da ćemo u narednih 20 godina i dalje da vozimo dizel i elektro automobile, a onda bi na red trebalo da dođe i vodonik. Za sada ne postoji ništa što bi moglo da zameni litijumske baterije, oni koji smatraju suprotni, samo uprazno filozofiraju.  

Želja “Varta” i u Srbiji

GLAS: Srbija obiluje nalazištima litijuma koja su među najvećim u Evropi. Međutim, zbog protivljenja ekoloških udruženja projekat njegove eksploatacije obustavljen je tokom prošle godine, zbog protesta ekoloških organizacija. Koliko su opravdani ovi strahovi?

ILIĆ: Ti strahovi su neutemeljeni. Oni koji se bore protiv toga barataju pretpostavkama. Klasični demagozi. Prvo i osnovno pitanje jeste da li je vađenje tog litijuma ekonomsko isplativo. To je osnovno, pogotovo jer je litijum postao strateški metal. I ovim pitanjem bi trebalo da se bave stručni ljudi, ne diletanti. Mislim da je ovo izuzetno velika razvojna šansa za Srbiju i meni je velika želja da svoju 13 fabriku za proizvodnju litijumskih baterija izgradim upravo u Srbiji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.