Дејан Илић, најмоћнији Србин из сјенке: Од Стива Џобса сам научио да нема немогућег

Вељко Зељковић
Дејан Илић, најмоћнији Србин из сјенке: Од Стива Џобса сам научио да нема немогућег

Био је најмлађи доктор наука у бившој Југославији. Онда је крајем 90-тих изазвао праву технолошку револуцију у свијету микробатерија.

У Њемачкој је чак три пута проглашаван за менаџера и иноватора године. Добитник је Теслине и Пупинове награде. Предсједник је Управног одбора Иновационог фонда Србије, професор на универзитетима Масачусетс, Грац и Берлин, те члан Њујоршке академије наука.

Бавећи се истраживачким радом, сарађивао је са готово свим већим компанијама, као што су “Тошиба”, “Сони”, “Санио”, “Филипс”, “Сименс”, “Епл” и “ИБМ”, али и признатим научницима и истраживачима, међу којима је и професор доктор Ален Хигер, добитник Нобелове награде за хемију 2000. године. Због више него успјешне пословне каријере у “Варти”, медији су га прозвали Илоном Маском из Селевца, насљедником Николе Тесле, “папом за батерије”, али и најмоћнијим Србином из сјенке. У питању је проналазач и физичар Дејан Илић из Србије, научник кога у Њемачкој називају оцем литијумске батерије, а који је својим проналасцима и менаџерским умијећем уздигао компанију “Варта”. Његов рад није остао непримијећен те је у пар наврата сарађивао и са Стивом Џобсом суоснивачем компаније “Епл” у пројекту развијања револуционарне батерије која је била коришћена у “ајподу”.

У интервјуу  за “Глас Српске” Илић, који и данас доноси стратешке одлуке у компанијама “Варта” и “Ари”, открива своју животну и пословну филозофију, како је од некога чија је првобитна преокупација била спорт постао свјетски признат иноватор и менаџер, како је изгледао тај пут из родног села Селевац код Смедеревске Паланке из ког је отишао без знања њемачког језика, шта га је највише одушевило код визионара Стива Џобса, како је упознао Ангелу Меркел, али и каква је будућности литијума, племенитог метала који је у Србији изазвао бројне контроверзе.

ГЛАС: У чему је тајна Вашег успјеха, да ли сте имали нека пословну и животну филозофија којом сте се руководили или је све ствар преданости, труда, а можда и неких срећних околности?

ИЛИЋ: Често кажем, срећа прати храбре и одлучне. Нека моја особина, баш као и моје најстарије кћерке, јесте да касно “палимо”, али када то урадимо, када нам нешто кликне, идемо до самог краја. Мислим да је врло битно и у каквом друштво одрастате, стасавате. Наравно, потребно је и да волиш то што радиш, мало среће наравно, али и доста преданости и одрицања. Моја нека животна филозофија је да човек између 20 и 30 година треба да ради на свом образовању. Када прође те године, онда до 40 треба да гради своју каријеру, а након тога да то и материјално наплати. Остало је припрема за пензију. Наравно, да би успели у животу неопходно је и оно неко основно кућно васпитање, али и дисциплина коју можете постићи бављењем неким спортом. На мој живот су много утицале и жене, од баке, мајке, па до супруге и кћерки. Морам поменути и деду који ми је једном приликом рекао да “ако не успем у иностранству, имам увек где да се вратим”.   

ГЛАС: Једном приликом сте рекли и да је за успјех важно ослушкивати шта други мисле, не само шта говоре?

ИЛИЋ: Да би човек био успешан у било ком сегменту свог живота, он мора да знати слушати и разумевати каква му се порука некада индиректно шаље. Онај ко то успе, направио је пола посла. 

ГЛАС: Претпостављам да мислите на анегдоту везано за Ваш сусрет са суоснивачем компаније “Епл” Стивом Џобсом, који је желио да му направите литијумску батерију за “ајфон”.

ИЛИЋ: Приликом тог сусрета, другог по реду, доживио сам једну позитивну шок терапију. То је било негде 1997. Тада сам већ био на врхунцу своје каријере.  Џобс је хтео у тај бизнис с мобилним телефонима да уђе без икаквог искуства. Када смо разговарали о сарадњи и предложили му идеју, рекао је да батерија мора да испуни три услова: одређену количину енергије, да буде што тања и антимагнетична. Одговорио сам му како је то немогуће. Из мене је тада проговорио Србин из Селевца. Он се само окренуо и рекао: “То би било то, хвала”, те онако успут ми добацио како о законима физике не зна ништа, али и да је сигуран да ја то могу. Не знајући шта да радим, кренуо сам да изађем из његове канцеларије, али ми је он тада  добацио: “Ако ипак нешто пронађете, позовите ме”. Након тог састанка сам се осећао као покисли миш. После шест месеци, један лаборант је дошао на идеју како да решимо проблем антимагнетизма.

ГЛАС: Шта сте тада урадили?

ИЛИЋ: Назвао сам га и рекао како је проблем успешно решен, те упитао да ли хоће да види батерију. Он је одговорио да не треба, јер нам верује. Ова мала анегдота говори о томе да ако данас нешто није могуће, не значи да сутра неће бити, али и да научим да ослушкујем шта други мисле. То је веома важно и у политици и дипломатији, не само у бизнису. Значи нека моја порука младим људима је да све слушају, од својих родитеља, професора, пријатеља, случајних пролазника и онда праве један мозаик, који у ствари представља и њихову харизму. С њом ви стварате и предуслове за свој успех.   

ГЛАС: Шта вас је највише одушевило код Џобса?

ИЛИЋ: Био је маркетинг геније. Шта год види, он претвори у долар. Све је имао у глави и зато је све функционисало. Што се тиче пријатељског односа, то са њим није било могуће, јер он није имао приватан живот. Био је и јако арогантан и самоуверен, али кад човек размисли, мораш да будеш такав кад водиш тако велику фирму.

ГЛАС: Да имате могућност да нешто промијените у свом животу, шта би то било и због чега?

ИЛИЋ: Вероватно би се оженио много раније, јер сам то урадио тек са 43 године. Волео бих да имам и више деце, сада имам троје, али бих сигурно боље ускладио приватне и професионалне обавезе. Што се тиче пословног плана, па вероватно би чешће мењао фирме. Увек сам потписивао уговоре на три године како бих себи оставио ту могућност, али, ето судбина је некако хтела да највећи део свог живота посветим “Варти”. Не бих ништа мењао када је мој позив у питању, јер батерија, и уопште енергија, нешто је што ме и даље фасцинира. Моја нека предност у односу на неке друге била је та што сам знао да препознам будуће потребе тржишта, намиришем шта ће се тражити у наредних три до четири године. Никада не би требало бити загледан у садашњост, чак ни када сте лидер у томе, већ у оно што би тржишту могло да треба у годинама које тек долазе.

ГЛАС: Да се мало вратимо на Ваше почетке, Ваш неки први план био је да направите спортску каријеру и били сте на пола пута да то и оствари играјући одбојку у Партизану. Зашто сте напустили спорт?

ИЛИЋ: Два су разлога. Први је био тај што ме је мајка терала то да упишем. Други, да бих добио бесплатну маркицу за превоз. Пошто се није полагао пријемни испит, уписао сам оно што је мајка желела. Да будем искрен, студирање ме у том тренутку није занимало, јер сам тренирао одбојку и зарађивао више него моји родитељи заједно. Међутим, када сам дошао да оверим семестар, сретнем једну групу прелепих девојака, и ту ми се једна допадне и због ње почнем да долазим на предавања. У тој групи су биле унука Павла Савића, затим Рајх Тијана, кћерка најпознатијег адвоката у то време у Београду, кћерка директора Винче и кћерка тадашњег директора “Генекса”. Постали смо пријатељи. Уз њих сам полагао испите и завршио факултет за три и по године. Да закључим, да бисте завршили факултет морате најпре да га упишете. Онда се добар део коцкица сам сложи.

ГЛАС: После ових студија одлазите у Њемачку.

ИЛИЋ: Студирао сам физичку хемију на београдском Природно-математичком факултету, а дипломирао у француском граду Медону. Након тога сам решио да одем у Немачку да урадим докторску дисертацију и искористио сам прву прилику која ми се указала. Касније сам схватио да ако се ти сам не снађеш у некој земљи, ако не направиш нешто, већ останеш само просек, тог странца ти не интересујеш. Моја нека врлина била је та што сам себи желио доказати да нешто вредим. По доласку на факултет, када су одређивали ко ће шта да ради, мени су дали литијум батерије. Био сам пресрећан. Убрзо сам све то савладао и напредовао. Осмислио сам батерију за пејсмејкер, којој је гаранција била десет година. Тај пројект је био под директним надзором Ерика Хонекера, иначе неприкосновеног броја један у тадашњем ДДР-у.  

ГЛАС: Тада на факултету упознајете и Ангелу Меркел с којом постајете и блиски пријатељ. Како је дошло до тога и да ли се и данас чујете?

ИЛИЋ: Да бих одбранио докторску дисертацију требало је прво да положим предмет “Марксизам и лењинизам”, који је био обавезан. Пошто сам то неколико пута искритиковао, па чак једном приликом ушао и у вербални коштац с професором, нису ми дозволили да прођем и послали су ме за казну на “преваспитавање” у Лајпциг. Тамо у лабораторији упознајем и Ангелу Меркел. Тада почиње наше дружење, које је настављено све до данас. 

ГЛАС: Ако се не варам, у вријеме док је она била министарка, помогла Вам је у добијању новца, односно кредита за даља истраживања?

ИЛИЋ: То се десило након што сам дио производње “Варте” преселио из Сингапура у немачки Елванген. То је било време када су сви остали са Запада селили пословање на Исток због јефтиније радне снаге. Она је то знала да цени. Када сам почео да правим прву батерију за Џобса, нисам имао довољно средстава, газде нису веровале у профит. Тада одлазим код ње и тражим кредит. Она ме пита колико треба, кажем 50 милиона. Тада нисам водио целу “Варту”, већ само један део. Она се одушевила мојом идејом и обезбедила ми кредит без икаквих гаранција и камата.

ГЛАС: Због тог кредита Вас избацују из “Варте”. Како је дошло до тога да се врло брзо вратите?

ИЛИЋ: Пошто су за тај кредит сазнали тек када сам га потписао, газде сазивају хитан састанак и дају ми да потпишем оставку. Изненадили су се кад сам рекао да хоћу. Али, пошто после шест недеља нису успели да нађу мог наследника, понудили су ми повратак и уговор на пет година уз речи “Вашу плату упишите сами”.

ГЛАС: Тада сте могли да радите било гдје, зашто сте остали у “Варти”?

ИЛИЋ: Могао сам било где, али сам хтео све. Било је то већ време кад сам имао изграђене контакте широм света. “Варту” сам скројио према свом профилу. Од канцелара Герхарда Шредера сам тада добио награду за најбољу страну иновацију, коју сам одбио да примим због бомбардовања.

ГЛАС: Како је онда и због чега дошло да донесете одлуку да касније ипак пређете у компанију “Ари”?

ИЛИЋ: У то време Немци почињу да размишљају да губе у Тајвану од Американаца и Јапанаца у чип индустрији и да ће бити само пуки купци. И онда се њихове две најбогатије републике, Вадемитербенг и Баварска одлучују да инвестирају у ту индустрију. Тада упознајем и професора који је био директор надзорног одбора у овој компанији који ми је предложио да уградимо чип у камеру. Мене камере нису занимале, али чипови јесу. После извесног периода од “Варте” добијам дозволу и зелено светло да могу да останем у надзорном одбору, али и да могу отићи у Минхен и преузети “Ари”. Убрзо склапам један уговор с једном од највећих холивудских филмских кућа која изнајмљује камере. Затим следе многобројне награде и оскари. Ипак, највеће награде су ми биле оне када ме позову да будем у неком надзорном одбору. То ти је врхунац каријере, после тога идеш у пензију и враћаш се у село да печеш ракију. 

ГЛАС: Меркелова вам је 2012. повјерила посао пројектовања електроаутомобила. Зашто нису остварени њени тадашњи планови о милион тих возила на путева у Њемачкој?

ИЛИЋ: Имали смо два велика проблема - брзо пуњење батерија и њена цена. Онда је дошло и до пада интересовања људи за електричним аутомобилима, јер је вожња дизел возила била много исплативија. Други фактор који није био ријешен јесте логистика, односно где и како пунити електромобиле. И на крају трећи, који је можда био и пресудан, јесте што су ови аутомобили били бар три пута скупљи од “класичних”. На све то је онда дошла и корона, па онда и рат, који ће развој ових возила закочити током ове и наредне године. Такође, треба знати и да електрични аутомобили имају смисла само уколико се пуне из соларне енергије или енергије ветра.

ГЛАС: Да ли сте и даље дио консултантског тима њемачке владе, те какви су даљи планови? Шта је будућност, возила на водоник или...?

ИЛИЋ: Мислим да ћемо у наредних 20 година и даље да возимо дизел и електро аутомобиле, а онда би на ред требало да дође и водоник. За сада не постоји ништа што би могло да замени литијумске батерије, они који сматрају супротни, само упразно филозофирају.  

Жеља “Варта” и у Србији

ГЛАС: Србија обилује налазиштима литијума која су међу највећим у Европи. Међутим, због противљења еколошких удружења пројекат његове експлоатације обустављен је током прошле године, због протеста еколошких организација. Колико су оправдани ови страхови?

ИЛИЋ: Ти страхови су неутемељени. Они који се боре против тога баратају претпоставкама. Класични демагози. Прво и основно питање јесте да ли је вађење тог литијума економско исплативо. То је основно, поготово јер је литијум постао стратешки метал. И овим питањем би требало да се баве стручни људи, не дилетанти. Мислим да је ово изузетно велика развојна шанса за Србију и мени је велика жеља да своју 13 фабрику за производњу литијумских батерија изградим управо у Србији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана