Branislav Lečić za Glas Srpske: Nušića prepoznajemo u ogledalu

Rekao je to u intervjuu za "Glas Srpske" glumac Branislav Lečić, kojeg je gradiška i banjalučka publika imala priliku da vidi u predstavi "Rođendan gospodina Nušića", po tekstu Dušana Kovačevića.

Predstava je nastala kao želja Kovačevića da obilježi 150 godina od rođenja Nušića i napravi jedno dramsko sjećanje, te publici predoči neke podatke koje običan svijet nije znao. 

* GLAS: U čemu je, po Vašem mišljenju, najveća vrijednost ove predstave? Zbog čega ona privlači publiku?

LEČIĆ: Radnja predstave se dešava u kafani "Zlatni pehar", jer u srpskoj istoriji kafana ima specifično mesto. To je mesto i emotivnog, političkog i mentalnog susreta, tu se svašta dešavalo, dešava se i dešavaće se. Drama otkriva drugu, emotivnu stranu Nušića. Radi se o susretu sa Nušićem iz jednog novog ugla, gde upoznajemo neke stvari o kojima šira populacija nije znala. A zašto publika treba da pogleda ovu predstavu? Pre svega, biće im zabavno. Dobro će se osećati, a vraćam pare svima onima koji kažu suprotno. Predstava je radost i veselje, ali je u isto vreme i duhovita i edukativna. A Nušića možemo da prepoznamo na ulici, u kući, a takođe i kad se pogledamo u ogledalo.

* GLAS: Kakav je, u stvari, bio Nušić i koliko je Vama bilo teško da ga dočarate na sceni?

LEČIĆ: Glavna kategorija koju u predstavi spoznajemo je ta koliko je Nušić bio osećajan i dubok čovek. Nušić kaže: "Neću zakasniti, neću da žurim, i neću da odem tamo gde će da mi pričaju i hvale me, a toliko su mi zla u životu naneli…", ali je to sudbina velikih ljudi. Nije pravilo da se veliki ljudi prepoznaju u malim sredinama. Kroz istoriju je poznato da su velikani bili teško prepoznatljivi za života, obično su bili napadani i osuđivani, a neko je od toga imao koristi. Nušića je teško igrati, jer se ne radi samo o sličnosti, koja se postiže šminkom i delimično igrom, nego i o nekoj vrsti razumevanja njega kao bića, kao čoveka. Ono što mi znamo o njemu većinom je vezano za komediju, i komično, tako da se postavlja pitanje da li je on i u životu bio takav. U našem poslu, kada se napravi dobra podela, onda stvari idu mnogo lakše i brže. U ovom slučaju Nebojša Bradić, zajedno sa Duškom Kovačevićem, napravio je podelu koja garantuje dobru predstavu. U prvih 20 minuta komada Nušić ne dolazi, ali ga publika s nestrpljenjem očekuje. Posmatrao sam puls publike i shvatio sam da raste jedna dobra predstava i pozitivna atmosfera u kojoj ja trebam samo da "začinim" priču. Mislim da smo u tome uspeli. Raditi sa talentovanim glumcima i rediteljem koji zna šta hoće je vrlo lako.

* GLAS: Koliko je jačanje kulturnih veza važno na regionalnom i globalnom planu?

LEČIĆ: Neophodno je da se prostor objedini na jednom kulturnom nivou iz više razloga. Najpre zbog kulture i jezika, po čemu se i razlikujemo od drugih, jer tu granice apsolutno ne igraju nikakvu ulogu. Tako da u svakoj izbornoj priči, kada je u pitanju film, serija, ili pozorišna predstava, postoji mogućnost da svi glumci učestvuju ne bi li dobili manje ili veće uloge. Namera nam je da se povežemo sa što više glumaca sa ovih prostora, ne samo gotovim predstavama, nego u samoj proizvodnji predstava, s ciljem da pomešamo talente. Evropska unija ima pravilo da ukoliko se udruže tri države, stiču pravo da crpe sredstva iz fonda za projekte. U regionalnom smislu, nama koji jako teško proizvodimo film, koji je jako skup kao umetnost s obzirom na smanjeno tržište, mnogo odgovara da se udružuju produkcije i da gađamo one teme koje će pogoditi svakoga ko je ušao u koprodukciju.

* GLAS: Film ili pozorišne daske, šta Vam više odgovara?

LEČIĆ: Pa, iskreno rečeno, pozorište je domaća kuhinja glumca, ali od pozorišta moderne umetnosti koje su se iskristalisale svakako je najuzbudljivija film, jer film je komunikacija sa većim brojem ljudi nego što je to predstava, ma koliko je igrali. Ne mogu da kažem da mi je nešto značajnije ili nešto manje značajno, ja sam glumac koji apsolutno upotrebljava vešto sve medije. Film spada u sam vrh, a pozorište je naša laboratorija.

* GLAS: Kakva je današnja pozorišna publika? Koliko se život teatra promijenio u odnosu na neki prethodni period?

LEČIĆ: Mi smo vitalna sorta. Mi ćemo da preživimo sve nedaće, bez obzira na činjenicu da nemamo svest o značaju kulture. Nije kultura nikakav trošak, kultura je resurs svega onoga što zovemo uspehom, što zovemo očuvanjem identiteta, što zovemo projekcijom sebe za budućnost. Onaj ko ne vodi računa o svojoj kulturi, već je zakoračio u "smrt duha", samo što još nije obavešten o tome. Kultura nas opredeljuje da budemo ljudi, razvijamo osećaj za jezik, pripadanje, duhovne vrednosti i da razumemo sopstveni život.

* GLAS: Kakvo je danas stanje u umjetnosti kojom se bavite?

LEČIĆ: Loše, zato što ako se samo postavi priča da mi zahvaljujući svojoj strasti i volji čuvamo kulturu, onda smo mi prometeji. Mislim, to ne može tako, ne može to dugo da traje. Država mora da se osvesti i da shvati da bez kulture ne postoji ni ekonomija. Kultura kao takva stvara preduslove jer je to baza duha, a duh je baza svega. Ako nema duhovnih vrednosti, ako nema razloga da se nešto stiče, zašto se uopšte boriti. Nije Čerčil bez veze rekao kada su hteli da smanje budžet za kulturu, kako bi vojni budžet bio jači: "Ne dolazi u obzir, šta onda branimo?" Ovakvom vrstom nebrige, i ovakvom vrstom sebičnosti, egoizma koji se projektuje u beskrupuloznom političkom ponašanju, dolazimo do činjenice da je kultura neki luksuz, višak, nešto bez čega se može, a narod koji tako misli, potpisuje sebi smrtnu presudu.

Projekti

* GLAS: Šta trenutno radite?

LEČIĆ: Radim nekoliko stvari. Pored predstave u kojoj trenutno igram, osnovao sam ekudativni centar "Lekart". Zbog renovirane scene i uslova, pokušavam da publici predstavim umetnost kao lek, znači svima onima koji umetnost doživljavaju kao svoj ambijent. Takođe, centar je otvoren za sve one koji kroz umetnost otkrivaju svoje skrivene potencijale i talente i koji žele da se iz hobija bave umetnošću. Postoji više odseka, a pored glume tu si i režija, ples, likovno stvaralaštvo, komponovanje, pevanje, novinarstvo i kreativno mišljenje. To mi je preokupacija koja ima i jednu drugu osnovu: ličnu produkciju kroz koju želim da napravim neke radove i u pozorištu i na filmu, koji mislim da mogu da budu baš moj lični pečat.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.