Бранислав Лечић за Глас Српске: Нушића препознајемо у огледалу

Милан Вујић
Бранислав Лечић за Глас Српске: Нушића препознајемо у огледалу
Бранислав Лечић за Глас Српске: Нушића препознајемо у огледалу

Драма открива другу, емотивну страну Нушића. Ради се о сусрету са Нушићем из једног новог угла, где упознајемо неке ствари о којима шира популација није знала. А Нушића можемо да препознамо на улици, у кући, а такође и када се погледамо у огледало.

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" глумац Бранислав Лечић, којег је градишка и бањалучка публика имала прилику да види у представи "Рођендан господина Нушића", по тексту Душана Ковачевића.

Представа је настала као жеља Ковачевића да обиљежи 150 година од рођења Нушића и направи једно драмско сјећање, те публици предочи неке податке које обичан свијет није знао. 

* ГЛАС: У чему је, по Вашем мишљењу, највећа вриједност ове представе? Због чега она привлачи публику?

ЛЕЧИЋ: Радња представе се дешава у кафани "Златни пехар", јер у српској историји кафана има специфично место. То је место и емотивног, политичког и менталног сусрета, ту се свашта дешавало, дешава се и дешаваће се. Драма открива другу, емотивну страну Нушића. Ради се о сусрету са Нушићем из једног новог угла, где упознајемо неке ствари о којима шира популација није знала. А зашто публика треба да погледа ову представу? Пре свега, биће им забавно. Добро ће се осећати, а враћам паре свима онима који кажу супротно. Представа је радост и весеље, али је у исто време и духовита и едукативна. А Нушића можемо да препознамо на улици, у кући, а такође и кад се погледамо у огледало.

* ГЛАС: Какав је, у ствари, био Нушић и колико је Вама било тешко да га дочарате на сцени?

ЛЕЧИЋ: Главна категорија коју у представи спознајемо је та колико је Нушић био осећајан и дубок човек. Нушић каже: "Нећу закаснити, нећу да журим, и нећу да одем тамо где ће да ми причају и хвале ме, а толико су ми зла у животу нанели…", али је то судбина великих људи. Није правило да се велики људи препознају у малим срединама. Кроз историју је познато да су великани били тешко препознатљиви за живота, обично су били нападани и осуђивани, а неко је од тога имао користи. Нушића је тешко играти, јер се не ради само о сличности, која се постиже шминком и делимично игром, него и о некој врсти разумевања њега као бића, као човека. Оно што ми знамо о њему већином је везано за комедију, и комично, тако да се поставља питање да ли је он и у животу био такав. У нашем послу, када се направи добра подела, онда ствари иду много лакше и брже. У овом случају Небојша Брадић, заједно са Душком Ковачевићем, направио је поделу која гарантује добру представу. У првих 20 минута комада Нушић не долази, али га публика с нестрпљењем очекује. Посматрао сам пулс публике и схватио сам да расте једна добра представа и позитивна атмосфера у којој ја требам само да "зачиним" причу. Мислим да смо у томе успели. Радити са талентованим глумцима и редитељем који зна шта хоће је врло лако.

* ГЛАС: Колико је јачање културних веза важно на регионалном и глобалном плану?

ЛЕЧИЋ: Неопходно је да се простор обједини на једном културном нивоу из више разлога. Најпре због културе и језика, по чему се и разликујемо од других, јер ту границе апсолутно не играју никакву улогу. Тако да у свакој изборној причи, када је у питању филм, серија, или позоришна представа, постоји могућност да сви глумци учествују не би ли добили мање или веће улоге. Намера нам је да се повежемо са што више глумаца са ових простора, не само готовим представама, него у самој производњи представа, с циљем да помешамо таленте. Европска унија има правило да уколико се удруже три државе, стичу право да црпе средства из фонда за пројекте. У регионалном смислу, нама који јако тешко производимо филм, који је јако скуп као уметност с обзиром на смањено тржиште, много одговара да се удружују продукције и да гађамо оне теме које ће погодити свакога ко је ушао у копродукцију.

* ГЛАС: Филм или позоришне даске, шта Вам више одговара?

ЛЕЧИЋ: Па, искрено речено, позориште је домаћа кухиња глумца, али од позоришта модерне уметности које су се искристалисале свакако је најузбудљивија филм, јер филм је комуникација са већим бројем људи него што је то представа, ма колико је играли. Не могу да кажем да ми је нешто значајније или нешто мање значајно, ја сам глумац који апсолутно употребљава вешто све медије. Филм спада у сам врх, а позориште је наша лабораторија.

* ГЛАС: Каква је данашња позоришна публика? Колико се живот театра промијенио у односу на неки претходни период?

ЛЕЧИЋ: Ми смо витална сорта. Ми ћемо да преживимо све недаће, без обзира на чињеницу да немамо свест о значају културе. Није култура никакав трошак, култура је ресурс свега онога што зовемо успехом, што зовемо очувањем идентитета, што зовемо пројекцијом себе за будућност. Онај ко не води рачуна о својој култури, већ је закорачио у "смрт духа", само што још није обавештен о томе. Култура нас опредељује да будемо људи, развијамо осећај за језик, припадање, духовне вредности и да разумемо сопствени живот.

* ГЛАС: Какво је данас стање у умјетности којом се бавите?

ЛЕЧИЋ: Лоше, зато што ако се само постави прича да ми захваљујући својој страсти и вољи чувамо културу, онда смо ми прометеји. Мислим, то не може тако, не може то дуго да траје. Држава мора да се освести и да схвати да без културе не постоји ни економија. Култура као таква ствара предуслове јер је то база духа, а дух је база свега. Ако нема духовних вредности, ако нема разлога да се нешто стиче, зашто се уопште борити. Није Черчил без везе рекао када су хтели да смање буџет за културу, како би војни буџет био јачи: "Не долази у обзир, шта онда бранимо?" Оваквом врстом небриге, и оваквом врстом себичности, егоизма који се пројектује у бескрупулозном политичком понашању, долазимо до чињенице да је култура неки луксуз, вишак, нешто без чега се може, а народ који тако мисли, потписује себи смртну пресуду.

Пројекти

* ГЛАС: Шта тренутно радите?

ЛЕЧИЋ: Радим неколико ствари. Поред представе у којој тренутно играм, основао сам екудативни центар "Лекарт". Због реновиране сцене и услова, покушавам да публици представим уметност као лек, значи свима онима који уметност доживљавају као свој амбијент. Такође, центар је отворен за све оне који кроз уметност откривају своје скривене потенцијале и таленте и који желе да се из хобија баве уметношћу. Постоји више одсека, а поред глуме ту си и режија, плес, ликовно стваралаштво, компоновање, певање, новинарство и креативно мишљење. То ми је преокупација која има и једну другу основу: личну продукцију кроз коју желим да направим неке радове и у позоришту и на филму, који мислим да могу да буду баш мој лични печат.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана