Nenad Pejović, gitarista benda “Kanda, Kodža i Nebojša”: Rokenrol živi, iako ga sahranjuju od rođenja
Zadovoljstvo jeste ključna reč, ako uložiš sebe i svoje snage u ostvarenje sna i ako vidiš da se on realizuje bilo kroz muziku koju praviš ili dobro raspoloženje publike posle koncerta, ne bi imalo puno smisla biti nezadovoljan, a to što je bend dugovečan samo daje težinu tom osećanju.
Rekao je ovo za “Glas Srpske” Nenad Pejović, gitarista kultnog benda “Kanda, Kodža i Nebojša”, sumirajući utiske nedavno održanog slavljeničkog koncerta u beogradskom KST-u, mjestu gdje je davne 1991. godine pobjedom na Palilujskoj olimpijadi ovaj sastav započeo karijeru dugu tri decenije. Pejović se osvrnuo na vrijeme iza njih i istakao da su period izolacije, odsustva koncerata i kontakta sa publikom u prethodne dvije godine ipak proveli kreativno.
- Imam malo ambivalentan odnos prema izolaciji, pošto kada sviram najčešće to radim sam, u nekom vidu izolacije, naravno ne prinudne na koju smo svi morali da pristanemo s početkom zaključavanja, no ostaje činjenica da su “usamljenost i izolacija osnov svakog stvaralaštva”, pa u tom smislu nije bilo ne znam kako teško nastaviti sa stvaranjem nove muzike. Posebno što je muzika još jednom potvrdila svoju lekovitost u teškim vremenima. Sa druge strane, bilo je teško za sve koji žive od scene, bilo da su na njoj, iza ili pored nje, možda i više na planu mentalnog zdravlja nego na materijalnom, prihvatiti smanjenje sloboda a povećavanje straha - rekao je Pejović.
GLAS: Numera “Beton” koja najavljuje novi album nastavila je taj, uslovno rečeno, povratak bazičnom rok zvuku sa svojom sirovom garažnom energijom i lajv atmosferom pjesama, koja je obilježila i rekapitulacijski album “Popis”. Da li i ostatak novog albuma ide u tom smjeru.
PEJOVIĆ: Uglavnom da, muzika na “Betonu” nadovezaće se donekle na ono što smo radili na pločama “Popis” i “Uskoro”. Opet, bilo je više vremena za rad na produkciji i tu je došla do izražaja uloga Vlade Burića, on je dosta doprineo da se ploča zvučno uobliči, što će moći da se čuje od jeseni, za kad planiramo izlazak albuma.
GLAS: Stihovi kažu “Pravila pišem sam i sva se svode na jedno, nije sve za svakoga, pređi sa reči na delo”, ali živimo u vremenu velikih pompeznih i lažnih riječi, ali konkretnih djela je sve manje?
PEJOVIĆ: Pretpostavljam da će naš razgovor izaći u rubrici kultura, a čini mi se da je ovo pitanje više namenjeno sagovornicima u svim ostalim rubrikama. Nered, entropija, neizvesnost sve to tako dugo traje, a sad vidimo da se tako mogu opisati ne samo ove naše, već i globalne prilike i bez želje da idealizujem savremenu umetničku ili kulturnu scenu na kraju dana mislim da su produkti imaginacije još jedino što može da sačuva vitalnost u sve konfuznijim okolnostima.
GLAS: Na jednom davnom banjalučkom koncertu bend je u jednom momentu zasvirao medli od pjesama sastava “Motorhead”/”Outcast” (Iron Horse/Ms. Jackson), što je publika shvatila kao zezanje, ali čini mi se iz ove perspektive da je taj “spoj nespojivog” u suštini najbolje objašnjava vašu muziku.
PEJOVIĆ: Uvek sam voleo da slušam različite tipove muzike i teško sam mogao da razumem kad bi me neko pitao kako mogu sve da slušam. Kreacija bi bar na papiru trebalo da bude spoj teško spojivih stvari, bez obzira da li deluje kao zezanje ili ozbiljna posvećenost. Puno je mitova u rokenrolu, a najsmešniji su oni kojima se celo to muzičko nasleđe koje se i dalje piše, kanonizuje i smešta u neke konzervativne okvire. Drugim rečima, kako to da je npr. Van Morison veliki irski rok pesnik, a to nije Fil Lajnot?
GLAS: Bend je na sceni tri decenije, po prostoj logici trajanja, hitova i žanrovskim elementima vaše muzike jeste danas mejnstrim, ali i dalje se uz bend vežu pojmovi alternativa i andergraund, što govori da imamo na djelu jedan prilično čudan sistem vrijednosti kada je muzika u pitanju?
PEJOVIĆ: Čini mi se da su u našim krajevima izraz sistem vrednosti, kao i sistem, kao i vrednost, samo potrošeni pojmovi u višedecenijskom, verovatno i viševekovnom bezidejnom hodu kroz istoriju oslonjenom na reaktivnu improvizaciju, a sklon sam da se složim sa Irvinom Velšom, piscem “Trejnspotinga” da je internet obrisao liniju između onoga što se nekad nazivalo andergraundom i majnstrimom, društvo generalno postaje sve uniformisanije. Od onoga što se nekad nazivalo kulturom i subkulturom čini mi se da su danas ostali samo fragmentisani, relativno malobrojni svetovi upućenih pojedinaca koji razumeju da bez autonomne ličnosti koja ima slobodu da sumnja teško da imamo budućnost.
GLAS: Sve je stalo u rokenrol, ali gdje je rokenrol danas, kada “Stonsi” sviraju turneju za 60 godina benda i djeluju uzbudljivije od dobrog dijela, onoga što se danas kiti tulom rok benda na svjetskoj sceni?
PEJOVIĆ: Slušam “Stonse” oduvek i poštujem njihov istorijski značaj, ali ta fama koja se ponavlja iz decenije u deceniju kako su oni ne znam kako uzbudljiv koncertni bend koji prepišava konkurenciju odavno ne stoji. Moj utisak je da bilo koji lajv iz npr. Mik Tejlor faze ne trpi poređenje sa njihovim koncertnim snimcima iz 21. veka, u sviračkom pogledu rutina vrhunskih profesionalaca odavno je pobedila bilo koji entuzijazam i to je sve ok, ako bi mi prilike dozvolile verovatno bi ih opet gledao. Sad kad su opet krenuli na turneju, više sam to doživeo kao poziv šefa nekog neformalnog koncertnog sindikata da krenemo sa svirkama koje su nam svima potrebne posle, nadajmo se, najgoreg perioda pandemije. A rokenrol će nastaviti da živi, bez obzira što se sahranjuje praktično od kad je rođen, sve i da obrisi nastupajućeg totalitarizma potisnu taj duh, nemam dilemu da će on opstati i na očekivanim mestima kakvi su dinosaurski spektakli ili negde sasvim van bilo koje mapirane teritorije.
GLAS: Sa druge strane, pojavila se na srpskoj rok sceni nakon dugog perioda jedna generacija mladih bendova (“Vizelj”, “Šajzerbiterlemon”, “KoiKoi”, “Buč Kesidi”, “Ljubičice”...) koja se u velikoj mjeri oslanja na nasljeđe vaše generacije bendova u smislu da mnogo svira uživo i ne mareći za žanrovske podjele.
PEJOVIĆ: Svako ko opstaje i razvija se na scenama kakve su naše zaslužuje poštovanje. Na koncertu u beogradskom KST-u gosti su nam bili “Parampaščad”, njih bih dodao Vašem spisku i navešću nekolicinu novijih izdanja sa domaćih scena koje po meni zaslužuju pažnju: “Bullet For A Badman” - “ Busola”, Goran Trajkoski - “Na svetov ubavina i Skomrasi apsurdistanski”, “Presing” - “Povratak u krntiju”, “Glib” - “Blue Colar” “Eliete Escort Motel i “Larska” - “Can't Steel It”.
Rad
GLAS: Kako bend kreativno funkcioniše u studiju, da li pjesme kreću od Oliverovih stihova ili prvo nastaje muzika, a potom riječi?
PEJOVIĆ: Usvajamo svaki princip koji nas dovede do rezultata kojim smo zadovoljni, to mogu biti ova dva načina koja ste naveli ili bilo koji drugi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
