Легендарни Абас Арсланагић о давним временима: Били смо авангарда у сваком погледу

Неоспорно, рукометаши су у то вријеме били најпопуларнији, имали су највише успјеха на терену, па им се, логично, и посвећивала највећа медијска пажња. На улици, на тада популарном корзу, све се вртило око рукометаша, који су тада, са почетка седамдесетих година прошлог вијека, били авангарда. Диктирали су моду, манире и много шта друго.

Један од најпопуларнијих спортиста тога доба био је тада најбољи свјетски голман Абас Арсланагић, који се радо подсјетио неких детаља из тог времена.

- Заиста је лијепо вратити се у те године. Били смо млади и успјешни, а град и људи су нас поштовали и вољели. Гдје год да бисмо отишли или се појавили, осјетили смо како нас цијене. А није било лако доћи до тога. Ми смо наслиједили сјајну генерацију и имали обавезу да будемо као и они. Мислим да смо у томе и успјели, јер смо тада у Бањалуку донијели четири титуле првака Југославије, пет освојених купова СФРЈ и, као круну, титулу првака Европе. Да не спомињем тадашње репрезентативце који су са скоро свих такмичења доносили медаље. Једноставно, та Борчева доминација је истовремено била и златно вријеме југословенског рукомета - присјећа се Арсланагић.

Није Бањалука тада била велики град и сви су знали све, посебно оне најуспјешније. Зато и није чудно да је омладина у њих гледала као у идоле и покушавала да их копира у свему, па и у одијевању.

- Евидентно је да смо ми били авангарда у свему, не зато што смо ми то хтјели, већ зато што је то једноставно било тако. Били смо млади, жељели да се лијепо облачимо, доносили гардеробу из свијета и, нормално, сви су хтјели да имају нешто слично. Мада, имао је Борац тада сјајне униформе, тачније клупска одијела, купљене у тадашњој Робној кући “Стандард”. Мада, ми смо се понашали баш онако како спортистима приличи, нико од нас није искакао. Чврсто смо стајали на земљи, иако смо имали своје обожаваоце, често били на ТВ и заиста медијски праћени - каже Арсланагић.

Наравно, као најуспјешнији спортски колектив, РК Борац је био чест гост спортске рубрике “Гласа”.

- “Глас” је у то доба био локални лист, али је доста пажње поклањао спорту, а ту је и чувени Избор најбољег спортисте Босанске Крајине. Наравно, пратили су нас, врло често и путовали са нама, прво Лимун Папић, послије и Томо Марић, а након тога и остали млађи новинари. Имали смо добру сарадњу, па је чак и покојни Момо Голић једно вријеме писао за ваш лист цртице са наших путовања - присјетио се Арсланагић.

Наравно, незаобилазна тема када се говори о тим временима јесте и дружење са осталим спортистима.

- Па, ми смо са свима били добри. Сјећам се да сам на Играма у Монтреалу 1976. године највише времена проводио са Марјаном Бенешом. У граду смо се дружили и са фудбалерима, кошаркашима, кошаркашицама, боксерима, ма дружили смо се са свима, није било разлике - тврди Арсланагић.

У то вријеме ни зараде спортиста нису биле астрономске, али су они ипак лијепо живјели.

- Ако вам кажем да смо за освојену титулу првака Европе добили 1.000 ДМ као премију, мислим да ћете ми тешко повјеровати. Тешко је сада те износе поредити, али као примјер да кажем да сам ја тада, као боље плаћени спортиста, имао мање од данашњег минималца. Али, не могу да се жалим, лијепо смо живјели - закључио је Арсланагић.

Први карантин

Легендарни “професор” посебно је емотивно говорио о времену када је Борац био најбољи у Европи.

- Изгубили смо прво финале 1975. године од њемачког Форверца и чврсто смо одлучили да наредне године будемо шампиони Европе. Тако је и било, финале се играло у Бањалуци, град је био пун туриста, љубитеља рукомета и тражила се карта више. Цијели град је горио и све је било у знаку рукомета. Тада смо први пут отишли у карантин и то у мотел на Шехитлуцима! Није то било због неког посебног разлога, једноставно је управа хтјела да нас извуче из превелике гужве. И тако смо и ми тада осјетили “чари карантина” - присјећа се Абас Арсланагић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.