„Ти си сине још у мајчиној утроби постао глумац”: На данашњи дан умро Бата Стојковић

ГС
„Ти си сине још у мајчиној утроби постао глумац”: На данашњи дан умро Бата Стојковић

На данашњи дан, прије 21. годину, напустио нас је великан српског глумишта, Данило Бата Стојковић.

Љубитељи његовог лика и дјела истичу да је доминирао на филмском платну, а само за „Балканског шпијуна“ заслужио је пет Оскара. Међутим, колико је био добар глумац, свједочи и његова посвећеност позоришту. Био је толико сугестиван, да је публика у позоришту имала осјећај да се свакоме појединачно обраћа.

Никада у животу није отказао представу. Посљедњу представу „Професионалац”, одиграо је тешко болестан само три дана пред одлазак, на сцени која данас носи његово име. На комеморацији поводом Батине смрти Душан Ковачевић, који га је назвао Власником глуме, а који су његове колеге прихватиле и тако га звале, је изјавио:

 „Не знам да ли је ико волео позориште као Бата. Пред почетак сваке представе улазио је у гардеробу максимално дотеран, са пажљиво одабраном краватом. Говорио је: „Добро вече децо, за вас сам се уредио, свака представа је за мене празник и ја јој на овај начин одајем почаст.”

Бата је током каријере одиграо преко 80 позоришних улога и снимио 68 филмова, више од 50 ТВ драма и 20 ТВ серија.

Иза себе је оставио непревазиђене улоге у позоришту и на филму, због чега га публика и данас обожава. Звијезда југословенског филма и позоришта, приватно је био човјек предан традицији. На сцени је давао све од себе, али заузврат није тражио ништа. Чак ни на личне неправде није реаговао. Годинама је становао у гарсоњери, мада је потекао из угледне београдске, трговачке породице којој су послије Другог свјетског рата комунисти одузели имање на Неимару. Волио је друштво. За њега је театар било на првом, кафана на другом, а кућа тек на трећем мјесту. Позориште је било његова светиња коју је неизмјерно поштовао.

Дјетињство и каријера

Данило Бата Стојковић је рођен 11. августа 1934. године у породици угледног трговца Алексе Стојковића. Одрастао је на Чубури и цијeли свој живот је провео у Београду. О Београду и Чубури свог дјетињства и младости је волио да прича:

„Кад су ме отац и мати водили у шетњу, у сусрету са неким су говорили тај човек је такав и такав. Клони га се или имај поверења у њега. О мани се говорило кратко, о врлини богато и дугачко. Одмах су вас учили како да вреднујете људе. Чак и у мангупском крају, као што је била Чубура, тачно се знало, где је место старијем а где млађем, и како се коме обраћа”.

Иако га са филма памтимо у нешто каснијим и средњим годинама, још од младости је био „заражен вирусом глуме“. Један од првих великих успјеха доживјео је у представи „Крчма на главном друму”. Чувени српски глумац Добрица Милутиновић је био у публици и послије представе му је пришао и рекао – „Ти си сине још у мајчиној утроби постао глумац”.

И поред ових похвала, није све кренуло добро по њега на почетку каријере. Своју професионалну каријеру започео је у Југословенском драмском позоришту, али није имао добре критике.

Са свега десет епизодних улога, добио је отказ и окарактерисан је као антиталенат. У кулоарима су ипак колале приче да је направио ексцес и потукао се. Ипак, ту се није обесхрабрио. Скућио се у Атељеу 212, чији је стални члан ансамбла постао 1962. године и ту се задржао до краја.

Послије низа запажених позоришних улога, „неталентовани” Бата заблистао је у црно-бијелом филму „Издајнику” из 1964. године. То је уједно означио његов уплив у воде „покретних слика” и почетак, испоставиће се, берићетне каријере. Због ТВ-а је постао Бубулеја. У сјајној серији „Дипломци” о вјечитим студентима и згубиданима, заиграо је руралног грубијана Душана Бубулеју, који се одликовао и специјалним ношењем беретке. Због те улоге, Бата је добио и један од првих својих глумачких надимака.

Ипак, и поред тога, никад претјерано марио за телевизију. Био је мишљења да телевизија квари све култивисано на сцени жустрим стварањем програма. Сматрао је да телевизија првенство треба да служи да информише народ, док је театар право мјесто за упознавање уметности.

- Немам довољно времена да правим помодарске улоге. Интересује ме резултат - говорио је.

Прави бум у каријери доживљава с краја седамдесетих и почетком осамдесетих у улогама малог, народског човјека, са свим својим заблудама. Бата је тим људима давао духа и симпатије, иако би врло лако те улоге у рукама неког другог могле довести до нечега сасвим десетог и не толико позитивиног.

Сарадње са Душаном Ковачевићем и Слободаном Шијаном остају као врхунци глумачке умјетности код нас. Лаки Топаловић из „Маратонаца” и Брка германофил у „Ко то тамо пева” су величанствене бравуре глуме са ових простора, некад, сад, али и биће за сто година.

Ако морамо да издвојимо ипак једну улогу која се посебно истиче, то је лик Илије Чворовића у филму „Балкански шпијун”. Одабран од стране редитеља Божидара Николића се толико уживио у улогу да је водио вишесатне телефонске разговоре са сценаристом Ковачевићем. Ова колаборација двојице умјетника врхунац је доживјела током једне пробе. Наиме Ковачевић, одушевљен оним што види, зауставио је пробу, пришао Бати Стојковићу и из душе изговорио: „Боже, Бато, ти играш то као да си ти писао!”

Како је упознао највећу љубав

Највећа љубав његовог живота је била инспицијенткиња Атаљеа 212. Олга Теодоровић, која је у том позоришту провела читав радни вијек, стајала је иза силних успјешних представа, али и иза Бате. Упознали су се у позоришту, у згради Борбе. То им је био други дом, проводећи тамо више времена него код куће. Преко три деценије била је његов ослонац. Рекли су судбоносно „Да” у децембру 1991. године, након што се глумац разболио. Заклетва на вјерност и љубав трајала је док их смрт није раставила.

„Професионалац” је представу коју је Бата до краја свог живота глумио у „Звездара театру”. На молбу младих глумаца Словенског народног гледалишча, 13. фебруара 2002. године репризирао је "Професионалца" по 416. пут. Два дана након тога, пада у болнички кревет из ког више није устао. Преминуо је 16. марта исте године. Према његовој жељи, није покопан у Алеји заслужних грађана, већ је његова урна положена у розаријуму београдског Новог гробља.

- За њим су највише жалили ови на Каленићу зато што је куповао од срца. Дође и каже - Дај сто црвених и још сто жутих ружа, а таксисти му помажу да ми их донесе. Пунила сам каду јер нисам знала где више да стављам цвеће и много сам се због тога љутила на њега. Продавци су о њему причали и за новине кад су чули да је умро: Е, нема нама више ко на сефте… Његов отац био је добар трговац, па је од њега свашта научио. Рецимо, кад сам га возила однекуд, па прођемо поред неког камиона, а он каже сељаку: Дај ми ту лубеницу с врха. Овај га погледа и одговори му: Ајде бре, Стојковићу, где да ти скидам ту с врха, ево ти ова. А он му одговори да неће ту јер има десет килограма и сто грама, него хоће ону од једанаест. Сељак га гледа и промрмља: Шта ти глумац знаш, али му ипак скине ону коју жели. Кад је стави на кантар, он покаже тачно једанаест килограма. Умео је да оцени и био је непогрешив. Са пријатељима је ишао да им помогне око куповине прасета за славу зато што је знао да одабере. Кажу продавци: Ајде узми, свеже је, а он им одбруси: Нећу, вадио си из замрзивача. Све је видео, имао је осећај за такве ствари - испричала је једном Олга Стојковић за београдске медије.

Омиљена пјесма

Његова омиљена пјесма је била „Стани, стани, Ибар водо”, а знао је и многе старе изворне пјесме.

- Када музичари не би знали неку песму, он би им је отпевао, а онда би тражио да му плате за труд. Иначе, био је широке руке, чашћавао је све живо - келнере, музичаре, саобраћајце, и сви су га обожавали - испричала је Олга.

Њих двоје нису имали дјеце, али је су зато имали штићеницу о којој су бринули:

- Иако нисмо имали своју, бринули смо се о много туђе деце. Наша штићеница је Радмила Павловић, ћерка његових најбољих пријатеља. Није живела код нас, али смо веома бринули о њој - рекла је у једном интервјуу супруга глумца.

Павле Вуисић му спасио живот

Приче о његовој нетрпељивости са колегом Павлом Вуисићем прерасле су у легенду, али свака медаља има и своју другу страну, па и таква нагађања.

- У "Маратонцима" када су снимали сцену у којој га Павле удари даском по глави, догодило се то да га је ненамерно, у не знам ком понављању, заиста и лупио из све снаге. Са друге стране, док су радили "Ко то тамо пева", Павле му је спасао живот. Кадар у коме Бата плива у мутној и леденој Тиси, безброј пута је понављан. Наиме, он би отпливао до средине реке, а Божа Николић га је снимао при повратку ка обали. Пошто је било хладно, једва су пронашли једно гумено одело, тачније горњи део, у које је Бата мога да уђе. Од силног напора због пливања кроз муљ до колена, њему је позлило јер га је одело гушило. Тада је Павле, који је врсни познавалац реке, ускочио у воду, извадио нож и пресекао то гумено одело како би Бата дошао до ваздуха - испричала је једном приликом Батина удовица.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана