Снежана Јонџа, психолог за Глас Плус: Незадовољство изразите на начин који није агресиван, а јасан је и директан

Уверење да из љутње увек проистиче агресивно понашање (викање, псовање, вређање, ударање) среће се код великог броја људи. Због тог уверења људи често бране себи да се наљуте, поготово жене, бојећи се да неће урадити или рећи нешто што би могло да угрози другу особу и због чега ће се сутра кајати.

О љутњи и да ли је у реду љутити се оваквим уводом у ову тему почела је причу психолог Снежана Јонџа, додајући да је управо због оваких важних, а непријатних, сценарија са почетка текста, који заокупљују мисли многих људи и спречавају их да осјећају и искажу љутњу, важно да боље разумијемо шта се ту у вези са љутњом заиста дешава и шта се може десити.

Како се љутња дефинише?

- Особа осећа љутњу када процењује да се неко неоправдано понаша на начин који угрожава неку њену вредност, односно жељу коју сматра оправданом, правичном и на коју има право - објаснила је Снежана.

У том смислу, наставља она, сврха љутње је одређивање границе субјектовог “ја” (его граница), тако да је са љутњом повезано осјећање сопствене важности и вриједности.

- Особа која се осећа важно и вредно себи ће дати за право да се љути и обрнуто. Љутњом поручујемо другој особи да је прешла нашу границу и тражимо од ње да промени своје понашање. Тако да је љутња у ствари позив на промену понашања.

Сврха љутње није да некога обезвредимо и уништимо, већ је захтев да неко прекине да ради оно што нам смета или да почне да ради оно што ми мислимо да треба - нагласила је Јонџа.

Особе које себи забрањују да се љуте су суочене са низом потешкоћа психолошке и социјалне природе.

- Такве особе не знају да се заузму за себе и своје циљеве, а такође не знају да одбију туђе захтеве и увек се прилагођавају туђим жељама. Код њих је често присутно осећање мање вредности и занемаривање сопствених жеља и потреба - казала је Снежана.

За које је ствари у реду да се љутимо?

Свака емоција се јавља као реакција на то какво ми значење дајемо некој ситуацији.

- На послу надређени тражи од вас да урадите посао који је иначе у оквиру описа вашег радног места, али ви се наљутите. Помислите како нико нема право да вас деконцентрише, па ни шеф. Питање је да ли је ваш начин размишљања у складу са реалношћу? Ваше размишљање да нико нема право да вас омета док радите је у ствари подстакло љутњу. Истина је да има право, поготово ако је то ваш надређени, а захтев који вам упућује је део вашег посла. У овом случају ваша љутња није у складу са реалношћу и уколико бисте реаговали, вероватно не бисте наишли на разумевање - објашњава она.

- Друга ситуација је да током обављања ваших радних активности надређени дође са новим захтевом, вређајући вас. Ви се наљутите. Размишљање које је подстакло љутњу је да он нема право да вас вређа. Вређање је облик насиља и у реду је да не желите да то толеришете. Ваша процена да је то насиље је у складу са реалношћу и у реду је осећати љутњу и у реду је да се побуните и да захтевате да вас не вређају - истиче Јонџа.

У подлози сваке емоције, објашњава она, је значење које ми дајемо некој ситуацији.

- То значење може да буде у складу са реалношћу, али и не мора. Уколико сматрате да сви људи морају да буду културни, морају да се понашају фер, морају да воде рачуна о осећањима других људи, често ћете се љутити, а можда и бити бесни - прича Снежана.

А истина је, каже она, да не морају.

- Истина је и да ми можемо бирати људе у свом окружењу који се понашају на начин који ми сматрамо да је у реду. Апсолутистички захтеви да сви морају, требају, да буду културни увек и свуда нису реалистични и могу бити разлог да се често човек осећа љутито и бесно. Овакве захтеве је пожељно преобликовати у реалистичније. То значи да људи то не морају али да би било добро, лепо, пожељно, да се човек не би често осећао угрожено, а у исто време не био у могућности да промени све људе у складу са својим уверењима - појашњава Јонџа.

Љутња је, додаје она, адекватна уколико у стварности заиста постоји угроженост неке наше вриједности, уколико интензитет и трајање љутње одговарају степену стварне угрожености и уколико је љутња изражена на социјално прихватљив начин одговорној особи.

- Социјално прихватљив начин је кроз асертивно понашање. Можемо осетити љутњу, али је изразити на неагресиван начин. Не повући се и не прећутати. Заузети се за себе и рећи шта је то што нам смета и да бисмо волели да се то промени. Критиковати понашање особе, а не вређати особу. Ово је важно схватити, јер многи верују да је нужно понашање које произлази из љутње агресија. Због тога људи често искључују љутњу у релацијама са другима, да не би били агресивни, чиме угрожавају своје границе - закључила је причу о овој теми Снежана.

Примјери  

Дакле, можете изразити незадовољство према другоме на начин који није агресиван, а који је јасан и директан.

Примјери:

- Смета ми када касниш, сљедећи пут уколико будеш каснила дуже од пет минута, ја ћу отићи.

- Наљутим се када ме често у разговору прекидаш, јер имам осјећај да ме не слушаш, молим те пусти ме да завршим реченицу.

- Наљутим се кад нешто опсујеш упућено мени, јер то доживљавам као непоштовање и неприхватљиво ми је. Ако си бијесан, можемо да прекинемо разговор и да наставимо када будеш могао да разговараш са мном без вријеђања и псовања.

- Није у реду да идете преко реда. Станите на почетак реда, као што то раде и остали.

- Не желим да разговарам више са вама, не свиђа ми се ваш тон и наступ који доживљавам нападно. Помјерите се да одем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.