Snežana Jondža, psiholog za Glas Plus: Nezadovoljstvo izrazite na način koji nije agresivan, a jasan je i direktan

Uverenje da iz ljutnje uvek proističe agresivno ponašanje (vikanje, psovanje, vređanje, udaranje) sreće se kod velikog broja ljudi. Zbog tog uverenja ljudi često brane sebi da se naljute, pogotovo žene, bojeći se da neće uraditi ili reći nešto što bi moglo da ugrozi drugu osobu i zbog čega će se sutra kajati.

O ljutnji i da li je u redu ljutiti se ovakvim uvodom u ovu temu počela je priču psiholog Snežana Jondža, dodajući da je upravo zbog ovakih važnih, a neprijatnih, scenarija sa početka teksta, koji zaokupljuju misli mnogih ljudi i sprečavaju ih da osjećaju i iskažu ljutnju, važno da bolje razumijemo šta se tu u vezi sa ljutnjom zaista dešava i šta se može desiti.

Kako se ljutnja definiše?

- Osoba oseća ljutnju kada procenjuje da se neko neopravdano ponaša na način koji ugrožava neku njenu vrednost, odnosno želju koju smatra opravdanom, pravičnom i na koju ima pravo - objasnila je Snežana.

U tom smislu, nastavlja ona, svrha ljutnje je određivanje granice subjektovog “ja” (ego granica), tako da je sa ljutnjom povezano osjećanje sopstvene važnosti i vrijednosti.

- Osoba koja se oseća važno i vredno sebi će dati za pravo da se ljuti i obrnuto. Ljutnjom poručujemo drugoj osobi da je prešla našu granicu i tražimo od nje da promeni svoje ponašanje. Tako da je ljutnja u stvari poziv na promenu ponašanja.

Svrha ljutnje nije da nekoga obezvredimo i uništimo, već je zahtev da neko prekine da radi ono što nam smeta ili da počne da radi ono što mi mislimo da treba - naglasila je Jondža.

Osobe koje sebi zabranjuju da se ljute su suočene sa nizom poteškoća psihološke i socijalne prirode.

- Takve osobe ne znaju da se zauzmu za sebe i svoje ciljeve, a takođe ne znaju da odbiju tuđe zahteve i uvek se prilagođavaju tuđim željama. Kod njih je često prisutno osećanje manje vrednosti i zanemarivanje sopstvenih želja i potreba - kazala je Snežana.

Za koje je stvari u redu da se ljutimo?

Svaka emocija se javlja kao reakcija na to kakvo mi značenje dajemo nekoj situaciji.

- Na poslu nadređeni traži od vas da uradite posao koji je inače u okviru opisa vašeg radnog mesta, ali vi se naljutite. Pomislite kako niko nema pravo da vas dekoncentriše, pa ni šef. Pitanje je da li je vaš način razmišljanja u skladu sa realnošću? Vaše razmišljanje da niko nema pravo da vas ometa dok radite je u stvari podstaklo ljutnju. Istina je da ima pravo, pogotovo ako je to vaš nadređeni, a zahtev koji vam upućuje je deo vašeg posla. U ovom slučaju vaša ljutnja nije u skladu sa realnošću i ukoliko biste reagovali, verovatno ne biste naišli na razumevanje - objašnjava ona.

- Druga situacija je da tokom obavljanja vaših radnih aktivnosti nadređeni dođe sa novim zahtevom, vređajući vas. Vi se naljutite. Razmišljanje koje je podstaklo ljutnju je da on nema pravo da vas vređa. Vređanje je oblik nasilja i u redu je da ne želite da to tolerišete. Vaša procena da je to nasilje je u skladu sa realnošću i u redu je osećati ljutnju i u redu je da se pobunite i da zahtevate da vas ne vređaju - ističe Jondža.

U podlozi svake emocije, objašnjava ona, je značenje koje mi dajemo nekoj situaciji.

- To značenje može da bude u skladu sa realnošću, ali i ne mora. Ukoliko smatrate da svi ljudi moraju da budu kulturni, moraju da se ponašaju fer, moraju da vode računa o osećanjima drugih ljudi, često ćete se ljutiti, a možda i biti besni - priča Snežana.

A istina je, kaže ona, da ne moraju.

- Istina je i da mi možemo birati ljude u svom okruženju koji se ponašaju na način koji mi smatramo da je u redu. Apsolutistički zahtevi da svi moraju, trebaju, da budu kulturni uvek i svuda nisu realistični i mogu biti razlog da se često čovek oseća ljutito i besno. Ovakve zahteve je poželjno preoblikovati u realističnije. To znači da ljudi to ne moraju ali da bi bilo dobro, lepo, poželjno, da se čovek ne bi često osećao ugroženo, a u isto vreme ne bio u mogućnosti da promeni sve ljude u skladu sa svojim uverenjima - pojašnjava Jondža.

Ljutnja je, dodaje ona, adekvatna ukoliko u stvarnosti zaista postoji ugroženost neke naše vrijednosti, ukoliko intenzitet i trajanje ljutnje odgovaraju stepenu stvarne ugroženosti i ukoliko je ljutnja izražena na socijalno prihvatljiv način odgovornoj osobi.

- Socijalno prihvatljiv način je kroz asertivno ponašanje. Možemo osetiti ljutnju, ali je izraziti na neagresivan način. Ne povući se i ne prećutati. Zauzeti se za sebe i reći šta je to što nam smeta i da bismo voleli da se to promeni. Kritikovati ponašanje osobe, a ne vređati osobu. Ovo je važno shvatiti, jer mnogi veruju da je nužno ponašanje koje proizlazi iz ljutnje agresija. Zbog toga ljudi često isključuju ljutnju u relacijama sa drugima, da ne bi bili agresivni, čime ugrožavaju svoje granice - zaključila je priču o ovoj temi Snežana.

Primjeri  

Dakle, možete izraziti nezadovoljstvo prema drugome na način koji nije agresivan, a koji je jasan i direktan.

Primjeri:

- Smeta mi kada kasniš, sljedeći put ukoliko budeš kasnila duže od pet minuta, ja ću otići.

- Naljutim se kada me često u razgovoru prekidaš, jer imam osjećaj da me ne slušaš, molim te pusti me da završim rečenicu.

- Naljutim se kad nešto opsuješ upućeno meni, jer to doživljavam kao nepoštovanje i neprihvatljivo mi je. Ako si bijesan, možemo da prekinemo razgovor i da nastavimo kada budeš mogao da razgovaraš sa mnom bez vrijeđanja i psovanja.

- Nije u redu da idete preko reda. Stanite na početak reda, kao što to rade i ostali.

- Ne želim da razgovaram više sa vama, ne sviđa mi se vaš ton i nastup koji doživljavam napadno. Pomjerite se da odem.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.