Отварање архива истина на видјелу или само маркетиншки трик: Ватикан тешко понавља грешке

На ово питање одговор би требало да да више од 200 међународних истраживача и историчара којима је Ватикан 2. марта ове године одшкринуо врата својих тајних архива у којима се чувају списи у вези са службовањем једног од најконтроверзнијих папа у новијој историји римске цркве, такозваног “ратног папе” који је на челу Свете столице био уочи, за вријеме и након Другог свјетског рата.

Са великим интересовањем јавност, а поготово она стручна, ишчекује да коначно буде разоткривена његова улога у најмрачнијем и најкрвавијем периоду 20. вијека те расвијетљено зашто је ћутао када су милиони Јевреја убијани по гасним коморама и када су вршени страшни злочини у некадашњој НДХ, али и демистификован његов однос према контроверзном хрватском католичком бискупу Алојзију Степинцу и поглавару НДХ Анти Павелићу.

Критичари папе Пија Дванаестог, који је “владао” од 1939. до 1958. године, слажу се да он можда није могао да затвори логоре и спријечи масовна усташка и нацистичка убиства, али се у исто вријеме питају зашто није показао бар људску и хришћанску солидарност према милионима невиних који су били свирепо погубљени. Или зашто своје кардинале и надбискупе није бар инструисао да јасно осуде погроме над Србима, Јеврејима, Ромима и другим народима.

Његови браниоци с друге стране, укључујући и католичке конзервативце који са нестрпљењем чекају да папа Пије Дванаести буде канонизован као светац, тврде да је он у оквирима сопствене моћи, живећи у окружењу италијанског фашизма и њемачког нацизма, покушавао да помогне ослањајући се на, како су то назвали, “канале тихе дипломатије”.

Маркетиншки трик

Након најаве, а онда и отварања ватиканског архива, повела се полемика зашто се папа Фрањо баш сад одлучио да за јавност отвори ове архиве. Оно што важи као правило у овој црквеној институцији јесте да се тек након 70 година од завршетка папинског мандата може јавности учинити доступна архивска грађа настала и сакупљена током папиног мандата. По овој рачуници она из времена папе Пија Дванаестог требало је да постане јавна тек за осам година. Међутим, папа Фрањо је искористио право, које су користили и његови претходници, и то промијенио. Убрзао је читав процес.

Према ријечима директора Архива РС Бојана Стојнића веома је тешко докучити зашто се Ватикан одлучио на овај потез.

- Не можемо знати које су праве намјере, али можемо да кажемо да се не ради о преседану. Дијелови ватиканске грађе су и раније били отварани прије рокова. Један од могућих разлога може лежати у чињеница да је грађа из времена Пија Дванаестог једна од посљедњих великих агрегација историјске документације која се односи на Други свјетски рат, а која до сада није била доступна истраживачима. У том смислу, ова “бијела мрља” оставља простор за спекулације. Сам папа Фрањо је у образложењу помјерања рока навео да се Римокатоличка црква “не боји историје” и да поздравља аргументовану критику - каже Стојнић те истиче да остаје да се види да ли ће и који гласови из прошлости оживјети кроз ова истраживања.

Стојнић каже и да би учествовање научно-истраживачког кадра Архива Српске у овом процесу било од велике користи, али и да због ограничених финансијских средстава за сада не постоје конкретни планови у вези са учешћем у овим истраживањима.

Нешто другачији став има хрватски историчар и теолог Горан Шарић, који сматра да је одлука о ранијем отварању ових архива ништа друго него добар маркетиншки трик Ватикана. Како је објаснио, углед Католичке цркве у свијету је посљедњих неколико година, али и деценија, прилично нарушен педофилским, политичким и финансијским скандалима.

- У данашњем друштву перцепција и утисак су важнији од чињеница. Ово је потез који више користи поправљању перцепције Ватикана, него што суштински нешто мијења. То је позадина и папиног преименовања Тајног архива, који се сада зове Апостолски архив - нагласио је овај хрватски историчар.

Истакао је и да не постоји никакав правни институт који би Ватикан могао натјерати да објелодани сву документацију коју посједује, нити постоји начин да стручна јавност утврди јесу ли они дали на увид сва документа и списе или не.

- Према томе, они то чине добровољно и у оној мјери колико процијене да свијет треба да види - каже Шарић.

Управо на ову чињеницу упозорили су и многи други историчари, наводећи да постоји велика вјероватноћа да је један добар дио аката и преписки одавно уклоњен из тајних архива. Они ово образлажу традиционалном обазривошћу Римокатоличке цркве према свему што би могло да науди њеном угледу, али и вишегодишњим напорима одређених католичких црквених кругова који се годинама уназад залажу за беатификацију овог контроверзног папе.

Управник Архива Српске православне цркве Радован Пилиповић истиче да је Ватикан као институција дугог трајања увијек водио рачуна, нарочито током кризних и турбулентних времена, какве ће трагове оставити у свјетској друштвеној и политичкој историји.

- Кардинал Евгеније Тисеран, који је у то време био други човек у Ватикану, посетио је 1968. године Југославију. Он је тада на питање југословенских дипломата зашто ниједан факсимил рукописа из дипломатске преписке НДХ и Ватикана није објављен само слегнуо раменима те рекао да тога сигурно има у архивима Ватикана, али и да је Секретаријат вероватно објавио само оно што је сматрао за потребно. Управо у том контексту треба гледати и ово данашње фамозно отварање - сматра Пилиповић.

Ратни папа

Када је у питању ратна прошлост Пија Дванаестог, који је прије доласка на ову дужност, од 1917. до 1929. године, био папински нунциј у Њемачкој, а радило се о времену уочи Хитлеровог преузимања власти и успона нацизма, Пилиповић сматра да већ има доста релевантних историјских доказа који овог папу довољно компромитују.

- Историчар Мајкл Фајер је у једној од својих књига изнео тврдње да је римокатолички понтифекс максимус био упознат са геноцидом који су чинили католици у НДХ, а да су на исти начин, папа Пије Дванаести и хрватски кардинал Алојзије Степинац били добро упознати са геноцидом који спроводе усташе - каже Пилиповић.

Слично размишља и Стојнић, који истиче да је готово сигуран да је у канцеларију Пија Дванаестог стизао разноврстан материјал са територије НДХ и то у форми разних извјештаја и дописа, а који детаљно говоре о ратној улози римокатоличког клера, бискупа па и самог кардинала Алојза Степинца.

- Видјећемо до које ће мјере овај материјал бити стварно доступан, истражен и на који начин интерпретиран кроз резултате истраживања - поручио је Стојнић.

И Шарић наводи да не очекује да истраживачима буду доступна сва документа, а поготово не она која би могла компромитовати цркву. Може се једино догодити, објашњава, да је ватиканским архивистима нешто случајно промакло или да евентуално нису уочили негативне импликације неког списа.

- Ако до тога и дође, мислим да је немогуће да један документ нешто фундаментално промијени у нашем разумијевању тадашњих догађаја, јер су оне најважније одлуке углавном доношене неформалним каналима и усменом, а не писменом кореспонденцијом и најчешће су плод низа одлука и процеса, а не само једног акта, па још писаног - каже Шарић.

Објашњава да се Ватикан већ једном опекао, када је без претходне припреме дозволио британском академику Џону Корнвелу улазак у своје тајне архиве.

- Њему је као католику који је похађао богословију и студирао на Оксфорду и Кембриџу био омогућен приступ до тада тајној и непознатој документацији у вези са беатификацијом папе Пија Дванаестог. Корнвел се на ова истраживања одлучио да би отклонио све оптужбе са Еугенија Пацелија, како се раније звао Пије Дванаести. Оно што је услиједило Корнвел је описао као “морални шок”. У уводу своје књиге “Хитлеров папа” објављеној 1999. он наводи да материјали које је сакупио, а који су омогућили опширније сагледавање Пацелијевог живота, нису растеретили, него проширили оптужбу против њега - појаснио је Шарић, додајући да ће Ватикан тешко поновити исту грешку.

Операција “спајалица”

Шарић вјерује да је папа Пије Дванаести без сумње био упознат, како са нацистичким и усташким злочинима тако и са мисијом спашавања усташких и нацистичких вођа преко тзв. пацовских канала у операцији кодног имена “Спајалица”.

Због тога, каже, поставља се питање колико изопштени могу бити морални и етички стандарди, не само људи попут католичког свештеника Крунослава Драгановића, који је спашавао најгоре злочинце, него и његових надређених, прије свега папе, који је за то знао, јер се све догађало у Ватикану.

- Када то човјек детаљније истражи, не може а да се не сјети једне старе опаске “далеко од Рима, ближе Богу” - истакао је овај историчар.

Објашњава и да је у дијелу јавности створена једна погрешна слика о томе зашто Ватикан никада није признао НДХ.

- Ту можемо повући паралеле са данашњом ситуацијом у којој Ватикан де јуре не признаје тзв. Косово. Непризнавањем тзв. Косова Ватикан има један аргумент више у односима са Београдом и СПЦ, а признавањем се не би ништа промијенило, јер тзв. Косово већ функционише под покровитељством САД и НАТО-а. Ради се једноставно о њиховом прагматизму. Да Ватикан стварно није признавао НДХ, онда би искључио све оне свештенике који су обукли усташке униформе и починили стравичне злочине над Јеврејима, Србима и Ромима - сматра овај хрватски историчар и теолог.

Каже да иако Ватикан никада званично није формално признао НДХ, нити је имао апостолског нунција у Загребу, папа је у љето 1941. послао у визитаторску мисију Ђузепеа Марконеа. У том тренутку геноцид над Србима у НДХ био је најжешћи.

- Ватикан је са тим геноцидом био добро упознат, јер су стизала стравична свједочанстава италијанских војника са терена, а поготово о злочинима у усташким логорима на Пагу и у Јадовну - рекао је он.

Црква и усташе

Категоричан је да ни о ратној прошлости високог католичког великодостојника Алојзија Степинца нема никаквих недоумица, а ни мистерија. Бар не би требало да буде.

- Социолошки гледано, усташки покрет има бројне елементе секте и као такав никад не би добио наклоност ширих маса у Хрватској да није било свесрдне логистичке подршке хрватске Католичке цркве. Сва католичка штампа, све католичке институције, као и већи дио католичких свештеника ставили су се у службу усташког режима. Без Католичке цркве они би у Хрватској имали миноран утицај, ништа већи него што су у Србији имали рецимо Недић и Љотић - сматра Шарић.

Према томе, истиче, Католичка црква можда није створила “монструм усташтва”, али му је помогла да се реализује у свом најширем обиму.

- Ако је Степинац могао ући у отворени сукоб са комунистичким властима у другој Југославији, зашто у такав сукоб није ушао са усташким режимом, који је био многи гори? Степинац је често протестовао код усташа, тражећи да се према онима које се у логоре пребацују поступа хуманије током транспорта. Али, саме логоре он никада није довео у питање. Тек је 1943. за Јасеновац изјавио да је “највећа љага”. То се десило након што је тамо убијено седам католичких свештеника који су сарађивали са партизанима. Када је у усташком геноциду страдало више од 100 православних свештеника, онда није причао о највећој љаги и срамоти - каже Шарић.

Наводи да у хрватској јавности није придата нека велика пажња отварању ове архиве, јер су више заокупљени темама попут вируса корона, мигрантском кризом, сукобом у хрватској масонерији и унутарстраначким изборима у ХДЗ.

- Отварање архива је остало на маргинама. Колико ми је познато ниједан хрватски историчар се није пријавио за рад на овој документацији. Можда и због тога што је службена хрватска историографија већ заузела став о свим тим догађајима и улози кардинала Алојзија Степинца. Њих нове чињенице не интересују. Ако се у архиву нађе нешто што би Степинцу могло ићи у прилог, попут појединачних примјера спасавања неког Јевреја, они ће то свакако искористити. Када би којим случајем било пронађено нешто што је за хрватску цркву дискредитујуће, они ће то вјероватно игнорисати, као што су игнорисали и до сада - закључио је овај историчар.

Милиони страница

Само сређивање документације која је сада дата на увид трајала је око 13 година. Ријеч је о око 120 архива, са око 20.000 архивских јединица, односно о 16 милиона страница и више од 15.000 омотница и 2.500 фасцикли. Укупно више од 1,3 милиона докумената из периода од 1939. до 1958. који се тичу понтификата папе Пија Дванаестог.

Строго повјерљиво

Према подацима америчких обавјештајних служби, са којих је недавно скинута ознака “строго повјерљиво”, видљиво је да се Павелић негдје у априлу 1946. године доселио у Рим. Према тим извјештајима Павелић се једно вријеме скривао у једној од зграда, која се налазила под пуном управом Ватикана.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.