Није далеко дан када ће Сарајево за четника прогласити и Халида Бешлића

Град спорта и музике. Братства и јединства. Дернека, Мује и Хасе. Град Здравка Чолића, Горана Бреговића, “Забрањеног пушења”, у ком су стварали и култни “Надреалисти”. Поштовао се и цијенио нобеловац Иво Андрић, а читало и одрастало уз Мешу Селимовића и Бранка Ћопића. Није се знало ко је ко и нису се пребројавала крвна зрнца. Било је то по свему једно јединствено, живописно и специфично мјесто на брдовитом Балкану.

Сарајево данас није ни блиједа слика од тог некадашњег позитивно “надреалног”. Морални, културни и идентитетски суноврат. Нема више опуштених и заједничких дернека, бистре и хладне воде са Романије. Нема више ни Дједа Мраза, који је одстрањен из појединих сарајевских вртића. Нема ни онога духа и отворености. Нове политичке и медијске елите наметнуле су неке нове системе вриједности, а сви они који се нису уклопили у тако наметнути калуп понашања и концепт размишљања и једноумља преко ноћи су од хероја претворени у националне издајнике. Тако се на удару нашао и Бранко Ћопић, којег је сарајевска чаршија и та нека нова “културолошка елита” проказала и обиљежила “као четника и непријатеља сваког иоле образованог Бошњака”. А онда је и творац романа “На Дрини ћуприја”, нобеловац Андрић, проглашен “првим теоретичарем геноцида над муслиманима”. Да ствар буде гора, и Меша Селимовић, аутор култног дјела “Дервиш и смрт”, стављен је у тај исти непријатељски кош као “неписмењаковић иза чијих дјела стоји мрачни господар и српски хегемониста Добрица Ћосић”.

Ова својеврсна хајка и опасна контаминација јавног мњења настављена је истом жестином, па је и један је од оснивача правца нови примитивизам, некадашњи пјевач бенда “Забрањено пушење” и главни протагониста “Топ листе надреалиста” Ненад Јанковић, познатији као Неле Карајлић, претворен у издајицу и некога ко је непожељан у граду на Миљацки. Сличне поруке упућену су и редитељу Емиру Кустурици, који је кроз своје филмове “Сјећаш се ли се Доли Бел”, “Отац на службеном путу” и “Дом за вјешање” прославио овај град.

Хандке

А онда је на овај списак недавно плански придодат и колумниста и књижевник Мухарем Баздуљ, родом, баш као и Андрић, из Травника, који посљедњих неколико година живи и ради у Београду. Утисак је како су појединци само чекали прилику да га медијски линчују. И дочекали су. Гријех овог вундеркинда бх. новинарства, како су га били прозвали у Сарајеву, био је што се нашао у друштву нобеловца Петера Хандкеа, којег су у граду на Миљацки прогласили “персоном нон грата” због његовог наводног негирања злочина у Сребреници и виђења раних догађаја на просторима бивше Југославије.

Сарајевска масовна хистерија по медијима и друштвеним мрежама није изненадила Баздуља. Како је рекао, у Сарајеву се поново накупило негативне енергије коју је негдје требало каналисати.

Коментаришући “Баздуљев случај”, колумниста Вук Бачановић, који је 2016. године остао без посла на Федералној телевизији због једног од својих статуса и коментара на друштвеним мрежама у којима је написао како Сарајево није више мултиетнички град, каже како је живећи и дружећи са људима из разних градова схватио да нестанак Југославије није само смањио државне границе, већ су и умови људи пропорционално томе постали сужени, ментално провинцијални, патолошки једнострани и најчешће злуради.

- Тешко да ико ишта сагледава очима онога другога, или схвата туђу патњу, туђе историјске странпутице, стазе и богазе. У тој поплави површности и глупости и комплексна личност као Петер Хандке постаје само један од хиљаду разлога или за неукусна хвалисања или за бљување мржње. Мислим да је све то било врло ружно према њему као декларисаном антифашисти и љевичару старога кова. Ако ми правилно не посматрамо неке чињенице из наше прошлости, како очекивати од једне такође интелектуално руиниране средине као што је мејнстрим Сарајево да ствари посложи онако како их заиста и треба посложити, а то би, барем, морала бити чињеница да Хандке није ни монструм ни крволок. Но, када су смањена друштва марила и за какве финесе - каже Бачановић, који је након инцидента из 2016. и пријетњи смрћу одселио из Сарајева у Мостар.

Како је истакао, ради се дефинитивно о прожимањима цивилизацијских суноврата у чијем се вртлогу нашао и Баздуљ, истински Југословен, особа која је одавно надрасла сваки облик мржње, примитивизма, скучености и глупости и чији су текстови заиста примјер озбиљног промишљања како о нашој прошлости, тако и о тешким јадима с којима смо се сусрели.

- Неке од најљепших страница које су посвећене патњи бошњачког народа у протеклом периоду исписао је и тиме овјековјечио управо Баздуљ, како у облику својих есеја и колумни, тако и у својој књижевности. Прогањати, вријеђати, шиканирати и излагати јавном линчу такву особу, само због кафанског друштва, један је од симптома врхунског лицемјерја везаног за све микрокнежевине постјугословенских цивилизација, с тим да се Баздуљ овај пут нашао на удару сета примитивних и ограничених схватања сарајевске микрокнежевине, што не значи да му се већ сутра то неће догодити негдје друго, гдје ће такође повриједити танана осјећања програмски хистеризоване масе. Јер, Мухарем Баздуљ је човјек који заиста никога не мрзи, а мржња и ментална ускост су, нажалост, постали најисплативија политичка инвестиција на просторима бивше Југославије - истакао је Бачановић.

Надреализам

За Нелета Карајлића читава ова прича око Баздуља изгледа прилично надреално, као из неког вица, чији су протагонисти један даровити писац из Травника, а није Андрић, и један велики нобеловац, а који такође није Андрић, сједе на Златибору, веселе се и пјевају пјесме Халида Бешлића! Међутим, како каже, надреалније је то што су обојица, један Бошњак и један Аустријанац, у “официјелном Сарајеву” оптужени за српски национализам.

- Мало фали да за национализам буде оптужен и Халид Бешлић, јер га слушају Срби. А Срби се зову Мухарем и Хандке. Све то звучи толико надреално колико и чињеница да је из тог Сарајева прије четврт вијека отишло 200.000 људи. А још надреалније је то што се нико од тих људи није вратио у Сарајево. У тој “Топ листи надреализма” тешко је изабрати мјесто број један. Да закључим, много волим и Мухарема и Хандкеа и нема никакве сумње више бих волио да сједим са њима, него у Сарајеву. Звали бисмо и Халида. Преживио бих ту ноћ и поред тога што су сва тројица српски националисти - истакао је Карајлић.

Према ријечима бањалучког политиколога Војислава Савића, сарајевска јавност се, укратко речено, понаша као размажено дериште. Немогуће је, како каже, објаснити толико количину хистерије која се појави сваки пут када неко искорачи из утабане стазе и мита о “агресији” и другим интерпретацијама рата које се морају понављати као пјесмице у школи.

- Људи попут Карајлића и Кустурице највише боле Сарајево, зато што су они били носиоци покрета који је у доброј мјери том граду први пут дао идентитет који је био препознатљив. Њихов егзодус и непристајање на бајке које су америчка новинарка Кристијан Аманпур и њене колеге вјешто почеле кувати на самом почетку рата значиле су и рушење слике о том граду какав је некад био, а самим тим и раскид континуитета мултиетничности - сматра Савић.

Садашња сарајевска јавност и политичка елита, према мишљењу овог политиколога, лакше би надомјестила егзодус 200.000 Срба из тог града него егзодус његовог културног идентитета, који је симболички отишао са Нелетом, Кустурицом и другима.

- Баздуљ је само један у низу људи које је Сарајево “отказало”, да искористим амерички термин “цанцел цултуре”, који хара као вирус, зато што се не уклапа у унапријед припремљене наративе о агресији. Са друге стране, најслободнији и највећи град и центар од Беча до Атине је Београд, и ту му нема никаквог премца. Једино Београд даје слободу свима и никога не укида, никоме не брани шта да мисли и говори и никога због тога неће оставити без хљеба. У Сарајеву, са друге стране, не само да ће те оставити без хљеба, него се можда оклизнеш и у “казан” - рекао је Савић, додајући како ће једног дана поједини Бошњаци морати изаћи из тог облака у којем већ дуго лебде, а отрежњење и ударац у земљу ће бити болнији него што мисле.

Гетоизација

Књижевник Миљенко Јерговић, иначе рођени Сарајалија који већ годинама живи и ради у Хрватској, овај “сарајевски феномен” једном приликом назвао је трагичним парадоксом. Према његовим ријечима, покушаји наводне одбране националне историје Бошњака, традиције, културе, идентитета, у културном и интелектуалном смислу, на националном плану воде у “погубно затварање и аутогетоизацију Сарајева”.

С њим се слаже и социолог Иван Шијаковић, наводећи како се та једна, условно названа, правовјерна линија која покушава да истјера босанску чистоту, већ одавно усмјерила на велике писце, интелектуалце и многе друге који нису по вољи Сарајева. 

То је, према мишљењу Шијаковића, једна врста тјескобе која притиска Бошњаке који су се претходних 30 година нашли у једном непознатој ситуацији, на ледини. 

- Они покушавају поново изградити свој идентитет и патриотски осјећај. Али, на погрешан начин. Ако се ви олако одричете Андрића или Селимовића, шта вам онда остаје. Они с тим нападима испадају само смијешни и показују једну врсту своје немоћи која траје све ове године. Удари на аустријског нобеловца и једног младог пројугословенски оријентисаног писца су неразумљиви, нездраворазумски и никуда не воде. То је погрешан пут, јер он води ка потпуном затварању и гетоизацији. Бошњаци, баш као и Хрвати у Хрватској, свој патриотизам покушавају градити на мржњи према Србима и “другачијем”. У Сарајеву као да су преписали тај рецепт од Загреба. Али, не може се идентитет градити на мржњи и ниподаштавању другог и другачијег. Он је на тај начин једностран и крњ, али је и неодржив и није пријатан за друге. Бошњаци на овај начин само све више упадају у проблеме и усамљеност. Затварају се и сужавају поље свог интелектуалног и културног дјеловања, због чега би овај град могао постати једна врста затвореног гета  -  закључио је Шијаковић.

Рупа без дна

Према ријечима Нелета Карајлића, сигурно је да ово неко ново Сарајево нема идентитет.

- Шта му фали? Фале му људи који су отишли. Фале му нови “Надреалисти”, ново “Пушење”, Елвис и нови примитивизам. Фали му нова енергија. До те енергије не долази се тако што се баца дрвље и камење на оне који другачије мисле и говоре. Тим камењем, ту рупу која је настала одласком толиког паметног и образованог свијета, неће моћи затрпати - каже овај некадашњи фронтмен групе “Забрањено пушење”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.