Нереалне критике, захтјеви и грешке у закључивању, чине самокритичност нездравом

Како бисмо препознали карактеристике тог самоговора, често кажем клијентима да ми у пет ријечи опишу како су се њихови родитељи понашали према њима када су били дјеца. Они срећнији ће навести особине попут: њежан, топао, пун љубави, праведан, поштен и слично. Док ће други навести: строг, захтјеван, хладан, љут, незадовољан, недоступан итд...

Након тога их питам да ли је то начин на који се они данас понашају према себи? У већини случајева одговор је потврдан.

Дијете када је мало управо ове особине родитеља поунутри и прихвати у свој систем и понаша се тако да задовољи захтјеве које је некад имао од родитеља, а које данас, као одрасла особа, ставља пред себе. У теорији трансакционе анализе тај дио личност зовемо Унутрашњи критикујући родитељ. Унутрашњи родитељ је важан за нас јер нас усмјерава да се понашамо на прихватљив начин. Међутим у зависности какве су нам критике наши родитељи упућивали, зависи и како ћемо данас сами себе критиковати.

Веома важно је да направимо јасну разлику између здраве и нездраве самокритичности

Здрава самокритичност подразумијева упућивање критика према свом понашању. У овом случају, особа је незадовољна неким својим понашањем или стањем те упућује критику са захтјевом на промјену тог понашања. Тако особа процјењује своје понашање, провјерава његову усклађеност са нашом идејом о томе ко смо ми и нашим системом вриједности, те уколико увиди да постоји значајна разлика, самокритичност ће произвести одређену непријатност која ће нас мотивисати да промијенимо понашање и будемо више у складу са усвојеним системом вриједности.

Међутим, постоји и нездрава самокритичност. Њена основна карактеристика је упућивање критика према свом бићу. Логика особа који себе критикују на овај начин је: “Ако сам урадио нешто погрешно, то значи да сам ја погрешан”. Дакле, овдје се прави грешка у мишљењу будући да особа грешку у понашању генерализује на цијелу своју личност. Овакво размишљање даље прати осјећај мање вриједности и неадекватности што опет може бити погодно стање за развој депресије или неке од врста анксиозног поремећаја.

Ове особе могу бити веома успјешне у свом послу и генерално стварима које раде. Али питање је колико је тај успјех мотивисан жељом за напретком и усавршавањем у некој области, а колико притиском и страхом од пријетње да ће у случају неуспјеха бити изложени интезивним самокртикама према којима су окарактерисани као промашаји, неспособни, безвриједни, те нездравим емоцијама самољутње и самопрезира.

Стога, особе пред себе стављају захтјев да буду савршени, као противтег критикама, јер је то једини начин на који би они могли да избјегну критику на своју личност и тако докажу да су вриједни.

Често у раду примјећујем да постоји нека одређена врста поноса и усхићења код људи који за себе воле рећи да су перфекционисти. Када то чујем изгледа ми као да ми покушавају рећи: “Ја вриједим! Борим се за то”.

Међутим, бити савршен је немогуће. Па тако перфекционисти изнова и изнова праве грешке, због којих се по ко зна који пут разочаравају у себе и трпе патњу и непријатност.

Гдје је рјешење?

Прије свега битно је нагласити да људи нису одговорни за ствари које су усвојили као дјеца, јер се ради о аутоматском процесу и о томе да дјеца немају довољно развијене когнитивне капацитете са којима ће моћи критички обрадити добијене информације. Али сада, као одрасли и свјесни људи, имају могућност да се практично преваспитају и тиме одговорност за своје благостање.

Овај процес се најефикасније одвија путем психотерапије а подразумијева усвајање знања о штетности нездравих критика и њихово постепено одбацивање. У исто вријеме се уче технике адекватног критиковања које подразумијевају јасно разликовање личности и понашања са циљем да особа више прихвата саму себе и гради позитиван став према себи. Такође, важно је пружити простора за промјену јер смо ми одређен начин мишљења практиковали дуго времена и створили једну врсту навике. Промјена због то­г захтијева вријеме јер је потребно одбацити нездраве навике и успоставити оне које су добре за нас. На том путу сигурно ће се десити много уплитања у старе начине размишљања и критиковања, али ћемо имати могућност да се зауставимо и изаберемо нови начин.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.