Мачва и Скадарлија још препричавају догодовштине Јанка Веселиновића

Сахрањен је у крају глоговачког гробља, тамо уз своје Веселиновиће, поред омање шумице и кукурузних поља - у кутку Мачве који још увијек, и само на овом мјесту, личи на његову родну равницу из времена када је о њој писао. Све остало у Глоговцу измијенило је изглед - школа, црква, њиве, куће, шорови... Изнад Јанковог споменика уздиже се бијели јасен - гранат, али не старији од пола вијека. Чува вјечну Јанкову кућу и од вјетра и од студи,  од сунца и од мрака, и од облака...

Путнику намјернику изгледа као да ће се иза јасенова и из брестика, из шушња кукуруза и шеварја, кроз михољске паучине и сунчану позлату, иза кестенова и ораха, липа и вајата, изненада појавити, неочекивано искрснути Станко и Јелица, Ђидо и Љубица, воденичар Дева и умни глоговачки свештеници... Однекуда из кукурузишта, кроз грање дрвећа и шеварја, из плаветнила мачванске равнице, са Дрине, из самих небеса допиру акорди омиљене завичајне пјесме чича Јанка: "Мој облаче, немој на ораче."

Стижу сви и све - осим Веле Нигринове. Њена сјена овдје се неће појавити, иако је на позорници носила мачванску прегачу и бијеле скути, пјевајући ведре пјесме из ове равнице. И она је давно, негдје у далеким даљинама, као и Јанко, заувијек нашла свој мир. Једино што њену вјечну кућу, као Јанкову на крају глоговачког гробља, не штити хлад мачванских јасенова и бријестова.

На ту чудесну жену овдје у Мачви подсјећа још једино њена фотографија из времена када је у београдском Народном позоришту играла Љубицу, а он Ђиду - када је каменила Јанкову љубав преголему. Мачвани је чувају у шабачком музеју на Јанковом писаћем столу изнад ладица за писма и папир, на његовој лијевој страни.

Када је Јанко сахрањиван, плакале су и Мачва и Србија. Зато су и ријечи писаца Густава Матоша, Радоја Домановића и Симе Матавуља на Јанковој сахрани јецале - јецај је најтежи плач, онај без наде и сузе, сув, болан и опор. Незаустављив.

И стотину и нешто више година послије Јанкове смрти у Мачви живе добри, племенити и побожни људи, потомци истих таквих пишчевих савременика, земљака и јунака из његове прозе.

Глоговац и сада плијени љепотом и људима као и у вријеме Јанковог дјетињства, о којем пише у својој причи "Недеља у глоговачкој цркви".

"Сребрни звук" са црквеног звоника шири се равницом. Нису га загасиле ни бујице бурног пишчевог живота, које прејурише преко његове главе, ни бојеви, ни устанци...

У сусједној Црној Бари Мачвани чувају вајат Станка Aлексића - хајдука из Јанковог романа "Хајдук Станко". То је, за то се мало зна, најпревођенији српски роман. И у Јанковом родном Црнобарском Салашу све подсјећа на славног писца - споменик, називи улица (по њему и његовим литерарним јунацима), Дома културе, школе, библиотеке, културно-умјетничког друштва. 

У Бадовинцима још увијек постоји кућа његове кћерке Персе, удате Туфегџић, коју су купили Мира и Слободан Павловић. Намјеравају да у њој уреде центар српске прозе и меморијалну поставку посвећену Јанку Веселиновићу.

Aли, мало ко од Јанкових ововремених читалаца зна за његове животне буре које су стале, занијемиле и утихле на крају глоговачког гробља, чак и оне из Београда - из Скадарлије. Са бурама престали су и велики Јанкови љубавни јади - волио је глумицу Велу Нигринову. Она њега није - или се бар то тако чинило. 

Када су потекле љубавне бујице Јанковим животом, Вела илити Aугустина, већ је била Офелија, Јулија, Марија Стјуарт, Нора, Маргарет Готје...

A Мачванин ју је много волио - толико много да је због ње написао и свога "Ђиду". Приповиједа се да  је то намјерно урадио да би Aугустини намијенио улогу Љубице.

Памти се да је Јанко са Велом након у скадарлијским кафанама, данима и ноћима, трошио новац - опијен љубављу према заносној глумици. Када је спискао новац до посљедње паре, књижевник је, ублажавајући своју тугу, живио боемски - од данас до сутра. Тада су најсилније текле бујице његовог бурног живота. Јуриле су му преко главе.

Лијепа Вела није марила за те његове јаде. Често је "мртав пијан" спавао на клупи. Књижевници и остали Скадарлијци тога времена говорили су да Вела и Јанко никада не могу бити оно што можда и желе. Њихова љубав је, уистину, постојала, али, изгледа, много више у скадарлијским причама, него у њиховим животима.

Послије много година Вела и Јанко поново су се срели у легендарној скадарлијској кафани "Три шешира". Лица су им, казивали су касније њихови савременици и биографи, била смежурана и блиједа. Гледали су нијемо једно друго. Он је био за једним, а она за другим столом. Трома корака Јанко је први изашао из кафане, а Вела је чекала да јој конобар донесе марамицу. Јанко је касније дуго боловао.

Вијек касније "порасли" су и Глоговац, и Црна Бара, и Салаш Црнобарски, и Клење, и Бадовинци, и Совљак...

Сви овдје казују да је Ђидо био "пресликани" Јанко, а Љубица Вела Нигринова. Да ли су то и Станко Aлексић и Јелица Севићева? То, осим Јанка, нико није знао. Тајну је однио у гроб подно разгранатог јасена у глоговачком гробљу.

Пјесма

Мачва Јанка Веселиновића никада неће заборавити - она га је заслужила. И сада се радо у Мачви - у кафанама и сокацима, на прелима, свадбама, светковинама, приредбама и позорницама често запјева Јанкова омиљена пјесма "Мој облаче, немој на ораче". Груне пјесма из широких мачванских прса и реских грла, па се уздигне изнад равнице, па се расплине све до врхова Цера и Гучева. Преплива и Дрину Зеленику, па се рашири пространом Семберијом.

Када утихне и посљедњи акорд те пјесме, грлени Бадовинчани поведу ону своју - "Дрино водо, не рони ми аде". Тако је то у Јанковој Мачви, коју је неизмјерно волио као и свој непребол - Aугустину - Велу Нигринову.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.