Корпарство - уносан занат од којег се некада добро живјело

Некима је то данас постао хоби и могућност да зараде који динар више, али активног рада у овом занату више готово да и нема.

Млади не желе да се баве корпарством, а некада су на подручју Посавине организовани курсеви на којима су плазници учили да плету корпе. Било је много младих међу тим занатлијама, а данас је сав посао спао на старе мајсторе који чувају овај занат од изумирања.

Данас се плантаже врба простиру на 20 хектара, а прије 30 година било их је на 200 хектара.

Они који се баве корпарством, углавном из хобија, у позним су годинама, а врбу користе као сировину за израду украсних и употребних предмета, док млади за овај посао нису заинтересовани.

Према ријечима старих корпара, који се више не баве овим занатом, производња украсних и употребних предмета од шибе некада је био породични бизнис од којег се могло добро живјети.

Никола Несторовић из Брвника, који је прије пола вијека почео да ради и плете корпе, каже да су “само потребне вјеште руке и нешто алата”.

“Моји родитељи су се бавили овим занатом и ја сам то научио од њих. Никада нисам био запослен и све што имам - кућу и имање, као и школовање ђеце, све ми је то омогућила зарада од плетења корпи. Радио сам и у рату, долазили су људи из Србије. Ми њима корпе и предмете од шибе, а они нама детерџент и остале намирнице”, прича Несторовић.

Услови су некада били идеални, чак су корпари добијали кредите без камате да прошире занат.

“Прије је у сваком граду била по једна корпара - у Градачцу, Орашју, Шамцу... Колико смо исплели - то се узело. Велике плантаже шибе су прскали авионима. Био је велики пољопривредни комбинат и од нас су откупљивали све и редовно плаћали”, наводи мајстор Несторовић.

Данас он ради само по наруџби, те прави намјештај и флаше, а као проблем истиче године. Такође, жали се да нема насљеднике који би наставили традицију.

“Син ми је професор и воли више пољопривреду, ради на земљи, нема воље за плетењем корпи, а снаја има обавезе око ђеце. Тако ја радим колико могу и како могу”, наводи Несторовић.

Недалеко од куће Несторовића у Брвнику налази се плантажа врбе од једног хектара коју обрађује педесетседмогодишњи Горан Челиковић, а помажу му супруга и кћерка. Они плету предмете од шибе.

“Од резања до коначног производа дуг је процес, који подразумјева сортирање, кување, сушење и складиштење и тек онда слиједи лакирање и припрема за плетење”, објашњава за Срну Челиковић, који се овим занатом бави 35 година.

Према његовим ријечима, млади уопште више неће да се баве тим занатом.

“За њих је дневница од 20 или 30 КМ мала. Ја производим ситне корпице за цвјећаре. Не могу да радим крупније производе јер сам инвалид, а имамо једног корпара из Домаљевца који извози за НЈемачку”, наводи Челиковић.

Челиковић истиче да су се мајстори некада отимали за робу да раде, а данас он већ четири године ради за истог купца који није ни за једну КМ подигао цијену.

Такође, данас нема, као прије, наруџби за прављење регала и намјештаја од прућа.

“То је прије била серијска производња. Тада сам био кооперант са шамачком жКорпаромж, која је имала око 2.000 коопераната. Дневно се извозило за Америку. То су биле композиције које су излазиле из Шамца”, прича са сјетом Челиковић.

Он напомиње да даје купцима готов призвод не узимајући од њих материјал, јер је цијена материјала код њих скупа.

“И ово мало корпара је већ старије и нешто средње генерације. Изумире традиција која је овђе правила чуда”, каже Челиковић.

Производи од прућа су, посебно у иностранству интересантни, и продају се, али ускоро неће имати ко да их израђује, занат изумире, а корпари наводе да би се ситуација можда и промјенила ако би произвођачи индустријске врбе имали неку врсту подстицаја.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.