Кога психолог Марко Ромић сматра одговорним за коцкање дјеце

Г.С.
Foto: Илустрација

МОСТАР - Одлазак у кладионице, коцкање и игре на срећу сваким даном постају све већи порок међу људима свих доби.

Знатижеља је један од главних мотива док колектив или група могу још више распламсати страст за играма на срећу све док порок не постане болест коју је потребно лијечити.

О узроцима и посљедицама те лијечењу патолошког коцкања за Боснаинфо говори Марко Ромић, психолог који се између осталог бави лијечењем о коцкању.

Ромић објашњава како има више узрока, односно, фактора који дјелују заједно, преноси Боснаинфо.

– Најприје, наше друштво је оптерећено свакојаким проблемима и све то значајно дестабилизира породицу као извориште и уточиште сваког појединца те наше породице не успијевају на одговарајући начин извршавати своју породично-одгојну дужност. Дјеца остају превише препуштена себи, вршњацима, улици, утицају којекаквих неформалних група, медија и слично – истиче Ромић.

Он додаје да предшколски и школски системи су поодавно без те одгојне компоненте.

Некада је, истиче Ромић, та одгојна компонента била јако важна и заступљена, а данас је уопште и нема, тако да често имамо случај да дјеца управљају наставницима, а не наставници дјецом.

– На тој основи, ми на сваком кораку имамо рекламе које дјецу и остале позивају на коцку, и из тих реклама дјеца закључују да коцкање није проблем већ да је то нешто што је пожељно те како је то најлакши и најбржи начин да се дође до новца. С друге стране немамо апсолутно могућност да дјеца виде негативне примјере у медијима – виде их ако их имају у својој породици.. – прича Ромић који је уједно оснивач и водитељ Клуба лијечених овисника од коцкања “Клок – Мостар”.

Дјеца нижих разреда несметано коцкају

Он подсјећа на чињеницу да често имамо прилику видјети познате јавне личности које на сваком кораку рекламирају коцкање и клађење.

То дјеца, како појашњава Ромић, доживљавају као неку активност која је сасвим нормална.

– Прођите градовима БиХ, видјећете да су највеће рекламе управо такве врсте. Дакле, на то утичу рекламе које су на све стране, неизбјежне су, затим сама доступност истих, али и породица те одгојно-образовни систем. Видите, дјеца већ од нижих разреда несметано коцкају, а да нико о томе не води рачуна – истиче наш саговорник.

Он додаје да декларативно наше власти говоре да имамо Закон о забрани клађења испод 18 година, али ми у пракси имамо праве овиснике већ од 15-16 година.

Према томе, наводи Ромић, превише тога је тако постављено да уопште не чуди што имамо овакве проблеме и што ћемо имати још горе.

Он указује и на стратегије превенције и интервенције за смањење ризика коцкања и клађења међу дјецом.

– Увијек треба поћи од породице. Тамо гдје су складни међусобни односи, гдје се дјеци усађују праве вриједности, тамо имамо пуно мање оних који скрену у та девијантна и овисничка понашања. Но, то неће бити довољно јер је познато да на дјецу, у тинејџерској фази, већи утицај имају њихови вршњаци и неформалне групе него њихови родитељи. Али, ако имају добру породичну основу онда ће много лакше проћи сва та искушења. Дакле, најприје превенција у породици и предшколским и школским установама – истиче Ромић.

Власт апсолутно одговорна

Евидентно је да су се наше власти побринуле да до максимума олакшају отварање кладионица и коцкарница, што кладионичко-коцкарски лобији вјешто користе.

На другој страни те исте власти не раде апсолутно ништа на превенцији и смањењу штетних посљедица коцкања…

– Према мом мишљењу крајње је вријеме да власти донесу озбиљније мјере на овом плану. Кладионице свакако требају бити јако далеко од школе и мјеста гдје се окупљају дјеца и омладина. Треба и онемогућити патолошким коцкарима да коцкају. Представници коцкарница се воде оним “нико их не тјера”. Држава је направила такву ситуацију да људи немају шта јести, од плаћа не могу нормално живјети, па олако упадну у замку и илузију да ће добити неки новац и тако ријешити проблем – говори Ромић.

Сматра да је наша власт апсолутно одговорна, не зато што допуштају да се кладионице отварају на сваком кораку већ што не креирају амбијент у којем би људи живјели од свога рада.

– Самим тим и дјеца би имала више повјерења и вјеровала би да када заврше неку школу да ће добити посао и од њега живјети. Наше власти су више него лицемјерне и непријатељски се понашају према властитом народу када је у питању ова проблематика – става је овај стручњак.

Ромић је такође дао мишљење који су дугорочни ефекти коцкања и клађења у дјетињству на развој особе.

– Дугорочни ефекти су апсолутна пропаст на свим подручјима живота. Појединац пропада на економском, социјалном, друштвеном и моралном плану. Самим тим пропада и његова породица на свим поменутим плановима – закључује Ромић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана