Како су се Срби снашли у случају “Дуа Липа”: У рату у којем не учествујете не можете ни побиједити

Александар Стојановић
Како су се Срби снашли у случају “Дуа Липа”: У рату у којем не учествујете не можете ни побиједити

Правда и истина су највиши идеали, тешко достижни, а до њих се много лакше долази уз доброг маркетинг стручњака или пропагандну машинерију.

Тумачење историјских прилика на овим просторима зависи од многих фактора, али чињеница је да су кључну улогу у интерпретацији крвавих дешавања одиграли управо медији и да се истином у већем дијелу свијета сматра оно што се емитовало на програмима и насловним странима западних медијских кућа.

Случај британске пјевачице албанског поријекла, Дуа Липе када је путем друштвене мреже “Твитер” критиковала “Епл” зато што је Косово и Метохију уцртано у оквиру граница Србије, након чега је објавила карту “велике Албаније” са натписом “аутохтони”, поново је отворила многа питања. Да ли друштвене мреже имају јачи утицај од традиционалних алата и дјеловања на пољу дипломатије, колико објаве познатих личности утичу на перцепцију Срба, Косова и уопште прилика на Балкану, ко одлучује гдје је граница између патриотизма и говора мржње?

Након објаве Дуа Липе, на друштвеним мрежама покренуо се, чини се, шири унутрашњи дијалог по питању јужне српске покрајине, него што је то успио било који политичар. На њен твит, стизале су реакције Срба, али и подршка из Албаније и са “Косова”.

Овај случај подсјетио је и на дешавања из блиске прошлости када су швајцарски фудбалери, поријеклом са Косова, побједу против Србије прослављали уз симболе “велике Албаније”, али и на дешавања када је Србија фактички избачена из квалификација за фудбалско Европско првенство због меча против Албаније када је изнад стадиона летио дрон са заставом ове самопроглашене творевине. Још један случај у спорту подигао је велику буру, када је српски пливач Милорад Чавић, послије освојене златне медаље, на постоље изашао у мајици са натписом “Косово је Србија”.

Крилатица Матије Бећковића гдје каже да су “пред Хашким судом сви невини, док се не докаже да су Срби” у оба случаја се показала као истинита и на овим пољима, јер су, по неком устаљеном аутоматизму, Срби оптужени за оживљавање “духова прошлости”.

Јединствен став

Док Албанци из јавног живота на сваком кораку промовишу независност такозваног Косова и идеју њиховог уједињења, случајеви сличног дјеловања, само у обрнутом смјеру, међу Србима су ријетки. Политички аналитичар Цвијетин Миливојевић сматра да је то посљедица “неусаглашених ставова на највишем државном врху Србије”, због чега ни сами спортисти или познате личности не знају коју идеју да пропагирају.

- Она није само естрадно име које нешто значи у једном делу Западне Европе, него нешто друго је у питању. У питању је чињеница да она наступа са јасне позиције, апсолутне акламативне подршке коју сви Албанци на Косову имају, пре свега у спољној политици Косова, а онда и према ономе како виде будућност Косова и његов статус. На другој страни имате званичне представнике Републике Србије који немају јасно виђење и јасан став о томе како они виде Косово за неколико година и шта на крају ових преговора који се годинама воде у Бриселу. Ивица Дачић као, додуше, бивши министар спољних послова, је прије неколико дана рекао једну кључну реченицу у једном интервју да ће “он послушати савет председника Вучића и да ће Србија зауставити процес отпризнавања Косова”. То је једна врста нонсенса и шамар грађанима Србије, што је необјашњиво за једног политичара као што је он. Па то је вероватно и највећи, једини успех српске дипломатије у последњих осам година и, уместо да се дичи тиме, Дачић доводи у питање шта је заправо позиција државне политике у вези с Косовом. Да ли то значи да Дачић, као министар или председник Вучић, не поштују Устав Србије - казао је Миливојевић за “Глас Српске”.

Он додаје да се такво питање код Албанаца уопште не поставља, те подсјећа да су они промијенили много преговарача у посљедњих осам година, али да је сваки разговор почео тако да су они одмах на почетку упознавали Србију са “својом позицијом, јер тако пише у Уставу такозваног Косова”.

- Дакле, они независност као такву уопште не доводе у питање. Лако је једној Дуи Липи, Рити Ори, фудбалерима који играју за швајцарску репрезентацију, да буду добри промотери косовске независности, јер тамо постоји акламативан став, не само свих Албанаца на Косову, већ и свих њихових политичких представника. Док ми на највишем нивоу видимо да не знамо шта је наш план за КиМ и како да један Новак Ђоковић, чија би реч једнако значила, зна како може да се понаша? Шта он да каже, шта је Косово? И не само он, већ сви наши људи који раде у свету и бележе добре резултате  у областима којим се баве - рекао је Миливојевић.

Он истиче да је то стара бољка коју Срби поновно проживљавају, јер су од стране мејнстрим медија означени као “геноцидан народ” и да је потребно коначно се опаметити и медијске кампање, умјесто против сопствене опозиције, покренути против стварних непријатеља који свакодневно сатанизују Србе.

- Овдје је у оно време владала једна крилатица да ће правда и истина на крају победити. Без обзира шта ти чинио да неко сазна ту истину или правду. Ти медијски ратови нису изгубљени, јер из угла тадашње СР Југославије они никад нису ни вођени. Ми смо се играли, док су други још с краја осамдесетих година прошлог вијека ангажовали озбиљне лобије, пропагандне и маркетиншке агенције. Ја сам у својој књизи као пример узимао агенцију Рудер Фин, која је кренула као једна потпуно небитна агенција у САД и прве велике клијенте које је имала су били са простора бивше Југославије. Један је била држава Хрватска у настајању, односно ХДЗ, друга је била СДА и трећи су били косовски Албанци, односно Демократски савез Косова покојног Ибрахима Ругове. Свакако, најбољи примјер утицаја доброг маркетинга је Фрањо Туђман. На почетку своје политичке каријере он је због своје књиге “Беспућа повијесне збиље”, у којој је минимизирао јеврејске жртве у Независној држави хрватској, био значајно критикован од стране јеврејске и свјетске заједнице. Ипак, за само две године, уз помоћ доброг маркетинга, он је добио позив да посети Израел, и то пре српских председника - наглашава Миливојевић.

Контраефекат

Ипак, политички аналитичар Дејан С. Милетић, сматра да је овакав поступак Дуа Липе изазвао контраефекат, јер је на тај начин мобилисана и друга страна и омогућено јој да укаже на манипулацију гдје се под плаштом људских права, угрожености и борбе за слободу, у ствари протура узурпаторски концепт, који има претензије према другим територијама.

- Чињеница је да угледне личности и људи који су праћени на друштвеним мрежама имају одређени утицај на јавност у смислу да промовишу одређене идеје, али говорити о неком озбиљном утицају који ће формирати неко јавно мњење зато што је Дуа Липа или било ко објавио неки свој став није реално. Формирање једног ширег, друштвеног става у јавности се заснива на више институционалних аспеката и појединачних и колективних. То је један мукотрпан и озбиљан рад. Дакле, не можемо то посматрати једнозначно. Наравно да друштвене мреже имају одређени утицај, али не треба томе придавати толики значај - казао је Милетић.

Како истиче Милетић, богате западноевропске државе годинама су преко медија проводили своје интересе, креирајући слику и интерпретирајући дешавања у Југославији на начин који њима одговара.

- Послије свих тих дешавања српски народ има ожиљке и медијска слика није позитивна, али очекивати да ће неко на тај начин моћи да уради нешто није реално. Србија се променила и то негативно наслеђе треба имати у виду. Морамо да се мобилишемо, организујемо сви у региону и да сви заједно ту слику мењамо постепено. То значи поправљати економску ситуацију, подизати ниво културног делања, водити рачуна о историјском наслеђу и окупљати народ где год био у региону. Имамо много посла, али ситуација не треба да нас брине и треба да нас окупи око заједничког циља - истакао је Милетић.

Друштвене мреже посебно користе млађи од 30 година, због чега треба радити на промоцији српске историје, културног наслеђа и других богатстава, како би се у будућности стварале генерације које ће бити упознати са правом истином и богатством свог народа.

- Наравно да је важно да се поштује та једна медијска стратегија Срба у региону. Битно је повезивати се, користити те мреже за јачање српског корпуса. Ако желимо да направимо упливе у будуће генерације, немогуће је заобићи друштвене мреже. И ова ситуација са Дуа Липом показује како се размишља, да се користе сва “оружја”. То су популарне личности, људи који су признати у свом пољу деловања и све њих треба окупљати, усмеравати их и помагати им да њихов утицај и пример оставе утисак на будуће генерације. Искрено се надам да ће нова Влада Србије размишљати у том правцу и узети у обзир потребу да се на друштвеним мрежама најактивније делује, јер то је будуће јавно мњење и једна мудра стратегија би могла да допринесе побољшању имиџа српског народа - закључио је Милетић.

Предност мрежа

Борислав Вукојевић са Факултета политичких наука у Бањалуци сматра је проблем друштвених мрежа што људи пренаглашавају њихов утицај, те да се њихова предност не крије у утицају, него у могућности интеракције.

- Што се тиче дипломатије, друштва на нашим просторима немају довољно развијену тзв. е-дипломатију, јер је за то потребна велика подршка институција или утицајних особа. Можемо узети за примјер Доналда Трампа, који је један глобални случај и свака његова објава представља дипломатију, па таман и да напише како се осјећа или како је његов љубимац. Са друге стране, када су у питању мање земље друштвени медији нису толико значајни, зато што мање земље могу да рачунају на позитивне ефекте када раде већ добар посао или плаћају лобистичке компаније у оном традиционалном смислу, дакле медије. Али очекивати да ће неке мање земље само на основу ангажмана на друштвеним мрежама остварити неке позитивне ефекте код других земаља је нереално - истакао је Вукојевић.

Све чешћи су примјери да се објаве у којима се истичу поруке “Косово је Србија” или објаве у којима се негира злочин у Сребреници аутоматски уклањају са платформи, док се на примјер идеја “велике Албаније” не сматра непримјереним садржајем.

- Оно што је Дуа Липа урадила представља један конотативни тип слања поруке, гдје се та особа или група, која се крије и комуницира преко те особе, увијек може да се брани аргументом да је неко нешто конотирао или му дао контекст. Онај који то хоће да конотира у смислу овог региона, ради то у смислу да је то ширење “великоалбанске” приче или пропагирање надмоћи те државе. Док, с друге стране, особи која није из овог региона, то не значи ништа лоше. Друштвене мреже у посљедње вријеме се све више боре против говора мржње и таквих садржаја, бришући поједине налоге или упозоравајући кориснике да постоји могућност да је одређени садржај говор мржње или лажна вијест. И ту специјализоване групе траже, да тако кажем, кривине како то да избјегну, управо позивајући се на овај конотативни тип. Конотација је ствар субјективног тумачења и нико нема право да вас “казни” зато што неко може да протумачи одређену поруку на одређени начин – рекао је Вукојевић и додаје да “инфлуенсери” или групе које стоје иза њих рачунају управо на ту конотацију и да ће њихове објаве подићи такву прашину.

Моћ друштвених мрежа свакодневно расте и чињеница је да оне могу постати опасно оружје ако дођу у погрешне руке. Ипак, њихова улога у креирању, прије свега, медијских садржаја не смије се занемарити и важно је искористити њихове предности како би се она правда и истина, за које се вјеровало да ће се саме појавити, показале свијету.

Небески народ

Да су Срби медијски рат изгубили још на почетку сукоба у бившој Југославији вјероватно ће се сложити сви учесници балканских превирања, укључивши и саме Србе. Имајући у виду да је Запад већ крајем осамдесетих одабрао страну у југословенском сукобу, Срби се нису довољно добро снашли у таквом односу снага, па док су Албанци, Бошњаци и Хрвати ширили своје идеје по њемачким и британским медијима, Срби су се олако прилазили тим процесима идући у другу крајност у којој су испливавале синтагме попут “И Бог је Србин” или “Небески народ”. Док су Срби тражили бољу позицију на небесима, Харис Силајџић је сваке друге вечери на Си-Ен-Ену говорио да је у рату у БиХ погинуло 300.000 људи, а силовано на десетине хиљада Бошњакиња. Та слика није се превише промијенила ни 25 година након престанка ратних сукоба. Једина разлика је у томе што данас има много више канала којима може да се шире и нешто другачије информације од оних којима је западна публика затрпана протеклих деценија.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана