Како је Петар Дабробосански одбио наредбу о забрани ћирилице

Драган Мијовић
Како је Петар Дабробосански одбио наредбу о забрани ћирилице

Током ове 2021. навршава се неколико важних годишњица везаних за митрополита Петра Зимоњића, потоњег светог Петра дабробосанског. Рођен је прије 155 година у селу Гареву код Гацка. Устоличен је прије равно 100 година у трон митрополита дабробосанских, а прије 80 година је звјерски убијен од стране усташа.

Као што рекосмо, родио се 1866. године, 24. јуна када је на крштењу добио име Јован. Отац му бијаше чувени поп Богдан Зимоњић, један од  војвода Херцеговачког устанка. Са двадесет година завршава богословију у Рељеву код Сарајева у коју ће се поново вратити као професор по свршеном Богословском факултету у Черновцима.  Монашки постриг  у имену Петар примио је 8. септембра 1895. године. Након тога обавља дужности у сарајевској конзисторији све до 1903. године када  је хиротонисан за епископа у својој родној Херцеговини. Часно и предано управљао је том епархијом, стојећи одлучно  на челу борбе за црквеношколску аутономију.

Родољуб цијелим својим бићем и мудар предстојатељ Цркве Христове, стекао је велике симпатије и поштовање тамошњих Срба. Године 1920. Свети архијерејски сабор СПЦ бира га за митрополита дабробосанског. Наредне 1921., 6. фебруара прије тачно једног вијека, свечано је устоличен у сарајевској Саборној цркви.

Преносимо само дио величанствене атмосфере и почасти које су указане новом митрополиту Петру Зимоњићу. Владика Петар је стигао из Херцеговине возом до станице Илиџа, одакле је аутомобилом са командантом 2. армије, генералом Хаџићем наставио пут ка Сарајеву. У њиховој пратњи били су Митрополит Гаврило Дожић,  начелници Рошу и Грђић, начелник Николајевић и многи други угледници.  Пред  Земаљским музејем био је одбор за дочек на челу са генералом Стефановићем, изаслаником Његовог величанства краља и представником Земаљске владе Мишковићем. Одатле је свечана поворка ушла у окићени град уз пратњу коњичког ескадрона док су са градске тврђаве одјекивали топовски плотуни. Од улице Милоша Обилића, кроз Александрову улицу поворка пролази кроз свечани шпалир пјешадијске чете уз војну музику Сарајевског гарнизона.  У три часа његово Високо преосвештенство ступа у порту Старе цркве, гдје га одушевљено дочекују најугледнији сарајевски Срби. Ту је било свештенство на челу са митрополитом зворничким Иларијоном, официрски кор, чиновништво и велика маса вјерника. Митрополита је дивним говором поздравио предсједник Црквене општине г. Иконић.

Потом је свечана литија са новим митрополитом кренула ка Саборном храму,  док су улице искићене српским тробојкама биле загушене вјерним народом у ријетко виђеном одушевљењу. На улазу у Саборни храм прочитана је одлука Светог архијерејског сабора као и Краљев указ о постављењу Петра Зимоњића на трон митрополита  дабробосанских.

Одушевљени народ је клицао док су се са тврђаве поново огласили топовски плотуни. По одржаној служби божијој коју је предводио митрополит Гаврило, владика Петар се срдачно захвалио на указаној почасти и одржао врло надахнут говор. За 20 година своје духовне управе Митрополијом она је доживјела прави препород, као што су у том периоду и сарајевски Срби имали свој највећи културни и привредни успон.

Митрополит  Петар је био један од најпоштованијих људи Сарајева тог времена, познат по успостављању срдачних и блиских односа са представницима других конфесија. Митрополит је зрачио благом нарави, али и достојанственим ауторитетом.  Док би пролазио градом Срби су му смјерно прилазили руци, а и друге Сарајлије су га поздрављале са дубоким поштовањем. На каквим етичким нормама чојства и јунаштва је формирана његова личност најбоље говори сљедећи примјер. Као десетогодишњи дјечак обрео се усред устаничког пожара 1875. године. У низу борби устаници су спремали и напад на турско упориште Плану у билећком крају. Његов отац тада изјави Лазару Сочици и другим војводама да се додијели други правац напада његовој војсци, јер он не може ударати на Авдиће са којима  су Зимоњићи крвни рођаци и пазе се, без обзира што је један њихов предак некад примио ислам.

Митрополит Петар је био  дубоко одан и крсту и српству и као личност високо цијењен широм тадашње државе, а добар глас о њему допирао је и широм православног свијета. За свој рад је добио више јавих признања и високих одликовања, као што су ордени  Светог Саве и Белог орла, а у децембру 1929. године краљ га је одликовао Карађорђевом звездом. Током два изборна процеса за патријарха српског 1930. и 1938. године нашао се у најужем избору тројице кандидата за архипастира СПЦ.

На крају морамо поменути и ту трећу тужну годишњицу која пада у ове дане - навршава се пуних осам деценија од његовог мученичког страдања. Те несрећне 1941. године, одмах по успостављању НДХ, ова фантомска творевина почела је проводити свој геноцидни план истребљења Срба западно од Дрине, при чему се на удару одмах нађоше највиђенији српски прваци. Свјесни зла које се родило многи  савјетоваше митрополита да се за неко вријеме склони у Србију или Црну Гору.  Он је то одбио, изјављујући да би то био недостојан чин једног пастира који мора остати са, од Бога му повјереним, народом и с њим подијелити све, па и најгора искушења.

Усташе су корак по корак стављале ван закона и Србе и њихове институције којима је забрањиван рад. Католички жупник Божидар Брпале, усташки повјереник за БиХ, одмах  по законској забрани ћирилице затражи од владике Петра да поменуту забрану неодгодиво проведе код себи потчињеног свештенства и црквене администрације. Угледни архијереј је то наравно одбио, а зликовци су само то и чекали, да би могли хитно ријешити “питање Зимоњић”, како је сугерисано из Загреба.

Тако тог 12. маја 1941. године почиње његово мученичко страдање. Послије хапшења и краткотрајног затварања у Сарајеву бива премјештен у загребачки затвор у Петрињској улици, гдје су истовремено били заточени прота Милан Божић, те др Душан Јефтановић и др Војо Бесаровић, угледни сарајевски Срби. Послије неколико дана малтретирања преведен је у логор Керестинец, када су над њим почели проводити најсадистичкија мучења и понижавања. Његов страдални пут се даље наставио преко Копривнице до коначног погубљења о чијем мјесту постоје различита свједочанства. По изјави неких свједока, митрополит је убијен у Јасеновцу гдје је бачен у ужарену пећ за опеку, а по другим тврдњама, убијен је маљем заједно са још 55 православних свештеника и бачен у јаму Јадовно код Госпића.

Судбине

Сличну судбину те 1941. доживјели су Епископ бањалучки Платон и горњокарловачки Сава, као и близу 200 уморених свештеника , док је њих око 600 протјерано, не бројећи монаштво. Велики страдалник за вјеру Христову и народ свој, православни владика Петар Зимоњић је канонизован од стране Светог архијерејског сабора за свештеномученика године 1998., да би двије године након тога био уврштен у ред светитеља СПЦ као Свети Петар Дабробосански. Град Источно Сарајево слави га као своју крсну славу која се обиљежава 17. септембра.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана