“Глас Српске” у дервентском селу Црнча са најближом родбином новог патријарха: Прле - од малих ногу лидер великог срца ФОТО

Ведрана Кулага Симић
Foto: Д. Поздеровић

ДЕРВЕНТА - Гдје год да је био, никад коријене није заборавио. Увијек је радо долазио у село одакле су му родитељи, распусте је проводио на овим њивама, са рођацима и осталим сељанима. Он је наш Првослав. Прле. Наш понос, понос читавог села, краја... Ма понос свих који га знају.

Првослав, односно новоизабрани патријарх српски Порфирије, рођен 1961. године, прво је од троје дјеце Радивоја и Радојке Перић који су се послије Другог свјетског рата из Црнче покрај Дервенте одселили у Србију, а данас на крају села, на броју 130, живи Радивојев брат Слободан, стриц новоизабраног патријарха у чијем домаћинству је у петак била и екипа “Гласа Српске”.

Врата домаћинске куће, са широким осмијехом, отворила нам је домаћица Загорка. На лицу осмијех, срећа. Ипак, мало је оних који се могу похвалити да су патријархов род.

- Добро је, добро је. Нека смо живи и здрави. Све остало ће доћи само по себи - прича док нам даје покућнице и показује пут до дневне собе у којој на крају кревета сједи поносни стриц. 

- Јашта, срећан сам. Мада нисам вјеровао. Нисам вјеровао. Пошто је он млад човјек, али је заслужио. Томе је читав живот посветио. Недавно смо сједили заједно, а ја имам обичај псовати, тако научио, немереш се одвикнути, шта ћу, рек'о Прле извини, али ја тако бешједим. Рече ми, ништа стриц само ти причај - тим ријечима Слободан, скроман домаћински човјек који је загазио у осму деценију живота, почиње причу са нама.

Мијешајући се једном другом у ријеч, надопуњујући једно друго, Слободан и Загорка, те рођак Боре који је у међувремену стигао у дом, започеше своје приче и вратише се годинама уназад у неке сретније дане које су проводили са Првославом. Кад је и он сам био дијете.

Док Загорка послужује кафу, сок и домаћи ликер од ароније, Слободан опсова, како рекоше, у његовом стилу.

- Овдје му је отац рођен. Ето, мало пониже ове наше куће. Зову нас сви, честитају - причају углас Слободан и Загорка док наздрављају са нама у част и славу патријарха.

Боре, испијајући чашицу ракије, рече да новоизабрани патријарх Порфирије долази и данас на огњиште кад год има времена, али увијек пита за све.

- Био је прије двије године у Дервенти. Нас двојица смо, од цијеле фамилије, највише у контакту. Родитељи су га научили да воли овај крај. Читаво ферије је, као дјечак, проводио овдје са нама. И данас дан, кад има времена, дође. Сваке године, послије рата, долазио је о Великој госпојини, за вашар, осим ако није био у обавезама. То је била прилика да се види са фамилијом. Када год се чујемо, питао за све. Ко је болестан, ко очекује принову - истакао је Боре.

Цијењен гдје год је био, сви за њега имају само ријечи хвале. Скроман, једноставан, хуманитарац великог срца, привржен Богу и цркви.

- Ма говори он десет језика - добаци са краја кревета Слободан.

Боре настави да се присјећа дјетињства и младих година које провео са рођак на њивама и ријекама.

- Он је растао у Чуругу, у Србији, имао је боље услове за живот него ми. Био је дјечак који нам је увијек нешто ново показивао. Учио нас пливати и штошта још. Имао је велики утицај на нас још тада када је долазио. Имао је тај лидерски дух. Те године проведене с њим су биле веома лијепе, али и касније када су дошле друге обавезе, долазио је. Једном када је дошао, док је студирао, био је неких пет-шест дана и таман је била Велика госпојина, кренули смо за Дервенту. До града, док смо пјешачили, прочитао је књигу, а да нигдје није запео ни за камен - вели Боре.

Често је свраћао и у Загреб код рођака који је засјео на трон Српске православне цркве.

- Сви смо га звали Прле - прича Боре, додајући да су се свако мало и када је био на студијама у Грчкој, чули, али и послије укопојења патријарха Иринеја.

- Имао сам, сада, неки предосјећај. Назвао сам ујутро када се упокојио патријарх Иринеј. Рекао ми је да је ноћ прије био уз њега, посљедњи у посјети - прича Боре, а Загорка додаје да је све то Божија воља.

У међувремену, Боре се присјети још једне приче.

- Када је постао и владика и митрополит загребачко-љубљански, и док је моја мајка била жива обавезно је наручивао уштипке и домаћи сир. То му је било омиљено јело, остало још из дјетињства. То је била његова наруџба и највећи поклон и највећа част - испричао је Боре за крај прије него што су нас испратили, показујући нам на крај њиве и мјесто гдје је некад била кућа патријархових родитеља.

- Нека нам је жив наш Првослав, Прле. Наш патријарх - повикаше као једно за крај.

Једноставан човјек

У повратку свратили смо у мјесну канцеларију у Црнчи. Спремно, са изводима из матичних књига дочекао нас је шеф Момир Вукичевић који каже да сви причају о новом патријарху, али и додаје да су то сви мање-више и очекивали.

- Знамо ми ко је Порфирије Перић и његове квалитете. Одушевљени смо. Ово је част не само за Црнчу него и за цијели крај и Републику. Имао сам част да разговарам с њим када је долазио. Он је један веома једноставан човјек - истакао је Вукичевић.

Galerija
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана