“Глас Српске” у дервентском селу Црнча са најближом родбином новог патријарха: Прле - од малих ногу лидер великог срца ФОТО

Првослав, односно новоизабрани патријарх српски Порфирије, рођен 1961. године, прво је од троје дјеце Радивоја и Радојке Перић који су се послије Другог свјетског рата из Црнче покрај Дервенте одселили у Србију, а данас на крају села, на броју 130, живи Радивојев брат Слободан, стриц новоизабраног патријарха у чијем домаћинству је у петак била и екипа “Гласа Српске”.

Врата домаћинске куће, са широким осмијехом, отворила нам је домаћица Загорка. На лицу осмијех, срећа. Ипак, мало је оних који се могу похвалити да су патријархов род.

- Добро је, добро је. Нека смо живи и здрави. Све остало ће доћи само по себи - прича док нам даје покућнице и показује пут до дневне собе у којој на крају кревета сједи поносни стриц. 

- Јашта, срећан сам. Мада нисам вјеровао. Нисам вјеровао. Пошто је он млад човјек, али је заслужио. Томе је читав живот посветио. Недавно смо сједили заједно, а ја имам обичај псовати, тако научио, немереш се одвикнути, шта ћу, рек'о Прле извини, али ја тако бешједим. Рече ми, ништа стриц само ти причај - тим ријечима Слободан, скроман домаћински човјек који је загазио у осму деценију живота, почиње причу са нама.

Мијешајући се једном другом у ријеч, надопуњујући једно друго, Слободан и Загорка, те рођак Боре који је у међувремену стигао у дом, започеше своје приче и вратише се годинама уназад у неке сретније дане које су проводили са Првославом. Кад је и он сам био дијете.

Док Загорка послужује кафу, сок и домаћи ликер од ароније, Слободан опсова, како рекоше, у његовом стилу.

- Овдје му је отац рођен. Ето, мало пониже ове наше куће. Зову нас сви, честитају - причају углас Слободан и Загорка док наздрављају са нама у част и славу патријарха.

Боре, испијајући чашицу ракије, рече да новоизабрани патријарх Порфирије долази и данас на огњиште кад год има времена, али увијек пита за све.

- Био је прије двије године у Дервенти. Нас двојица смо, од цијеле фамилије, највише у контакту. Родитељи су га научили да воли овај крај. Читаво ферије је, као дјечак, проводио овдје са нама. И данас дан, кад има времена, дође. Сваке године, послије рата, долазио је о Великој госпојини, за вашар, осим ако није био у обавезама. То је била прилика да се види са фамилијом. Када год се чујемо, питао за све. Ко је болестан, ко очекује принову - истакао је Боре.

Цијењен гдје год је био, сви за њега имају само ријечи хвале. Скроман, једноставан, хуманитарац великог срца, привржен Богу и цркви.

- Ма говори он десет језика - добаци са краја кревета Слободан.

Боре настави да се присјећа дјетињства и младих година које провео са рођак на њивама и ријекама.

- Он је растао у Чуругу, у Србији, имао је боље услове за живот него ми. Био је дјечак који нам је увијек нешто ново показивао. Учио нас пливати и штошта још. Имао је велики утицај на нас још тада када је долазио. Имао је тај лидерски дух. Те године проведене с њим су биле веома лијепе, али и касније када су дошле друге обавезе, долазио је. Једном када је дошао, док је студирао, био је неких пет-шест дана и таман је била Велика госпојина, кренули смо за Дервенту. До града, док смо пјешачили, прочитао је књигу, а да нигдје није запео ни за камен - вели Боре.

Често је свраћао и у Загреб код рођака који је засјео на трон Српске православне цркве.

- Сви смо га звали Прле - прича Боре, додајући да су се свако мало и када је био на студијама у Грчкој, чули, али и послије укопојења патријарха Иринеја.

- Имао сам, сада, неки предосјећај. Назвао сам ујутро када се упокојио патријарх Иринеј. Рекао ми је да је ноћ прије био уз њега, посљедњи у посјети - прича Боре, а Загорка додаје да је све то Божија воља.

У међувремену, Боре се присјети још једне приче.

- Када је постао и владика и митрополит загребачко-љубљански, и док је моја мајка била жива обавезно је наручивао уштипке и домаћи сир. То му је било омиљено јело, остало још из дјетињства. То је била његова наруџба и највећи поклон и највећа част - испричао је Боре за крај прије него што су нас испратили, показујући нам на крај њиве и мјесто гдје је некад била кућа патријархових родитеља.

- Нека нам је жив наш Првослав, Прле. Наш патријарх - повикаше као једно за крај.

Једноставан човјек

У повратку свратили смо у мјесну канцеларију у Црнчи. Спремно, са изводима из матичних књига дочекао нас је шеф Момир Вукичевић који каже да сви причају о новом патријарху, али и додаје да су то сви мање-више и очекивали.

- Знамо ми ко је Порфирије Перић и његове квалитете. Одушевљени смо. Ово је част не само за Црнчу него и за цијели крај и Републику. Имао сам част да разговарам с њим када је долазио. Он је један веома једноставан човјек - истакао је Вукичевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.