Богдана Гајић, иконописац, за “Глас Српске”: Икона је теологија у бојама и водиља ка духовном свијету

Илијана Божић
Foto: Велибор Трипић

Икона је теологија у бојама, на њој нема времена ни простора. Она треба да узвиси човјека, да га одведе ка духовном свијету и зато представља изображавање свјетлости као истине и славе божанских енергија.

Ријечи су Богдане Гајић, једне од ријетких жена иконописаца, коју смо затекли у миру и тишини радионице у оквиру цркве Свете Тројице у Бањалучкој епархији, гдје ствара поштујући канон српске православне цркве. Она је студент црквеног сликарства на Теолошком факултету у Фочи, а овај позив је одабрала из љубави према умјетности. Како је казала у разговору за “Глас Српске” у тој одлуци помогли су јој савјети промајстора и учитеља иконописца, оца Велимира Клинцова који је препознао њен таленат. Ова млада жена осликала је иконостасе у цркви Вазнесења Господњег у Колима, у Храму Светог Саве у Фочи те у Санском Мосту, а тренутно ради иконостас у цркви у околини Приједора, у бихаћко-петровачкој епархији. Поред тога бави се мозаиком и калиграфијом те црквеним појањем, а њени радови се одликују мекшим линијама.

Према њеним ријечима, православна икона је усмјерена ка вјечности и она показује савршенство и Божије присуство.

- У лику сваког светитеља спознајемо Христа као Творца све твари. Клањајући се икони, клањамо се светитељу који је изображен на њој. Ми, иконописци радимо у осами, а мисли и осјећања испољавамо уз помоћ умјетности. Иконопис је монашки посао, јер монаси могу у потпуности да му се посвете за разлику од нас који имамо свјетовне проблеме који нам одузимају пажњу - рекла је Гајићева.

Како је казала, иконопис је опширан и учи се цијели живот, а бити иконописац како код нас тако и у свијету необично је занимање и чудно људима. Испричала нам је да је сликала током дјетињства и школовања те да јој се иконопис учинио занимљивијим и изазовнијим од сликарства.

- За осликавање икона потребна је теолошка подлога односно претходно теолошко предзнање. На одсјеку Црквеног сликарства имамо много теолошких предмета можда и више него умјетничких - објаснила је она.

Иконе осликава природним материјалима на дрвету, пигментима који су природни и бојама које нису оне класичне које користе сликари.

- Боје којим радимо имају другачије везиво. Придржавамо се старог начина израде те набављамо боје у праху па их правимо и вежемо јајчаном емулзијом, састављеном од јајног уља. Онда се то мијеша и прави се боја испочетка - казала је Гајићева.

Објаснила нам је да се на иконама и иконостасима користе црвена и плава боја, посебно на онима на којима је осликан Христос, зато што је црвена свјетовна, а плава небеска боја и на тај начин оне симболишу Христа као богочовјека, док злато има симболику вјечности и царства небеског. Приближавајући нам начин израде иконе Богдана нам је испричала да прво припреми дрво за позлату, јер се увијек прво ради оно што је испод, потом црта па тек онда слика. Према њеним ријечима најтеже је радити са златом, јер је осјетљиво те захтијева мирну руку, смиреност и стрпљење.

- Постоје правила која поштујемо, али ону умјетност која је у нама не можемо да контролишемо, то се само деси. Умјетник је дио рада и на неки начин кроз рад можемо видјети оног који је стварао. Сваки је посебан, јер умјетник оставља свој печат - навела је Гајићева.

Објаснила је да приликом израде користе византијски стил, јер се кроз њега најбоље може исказати теолошка мисао.

- Радимо кад смо смирени и фокусирани, немогуће је стварати у сваком тренутку, јер умјетност се не форсира. Баш због тога не можемо никад тачно израчунати вријеме израде - рекла је она.

Први иконостас је осликала у Цркви вазнесења Господњег у Колима у бањалучкој епархији 2015. године. Њега је радила и упоредо студирала, а како је испричала на њега је и највише поносна, јер јој је он био школа. Сликала га је двије године, за њу је то била велика част и одговорност, а када из ове перспективе погледа тај рад запита се како је тада то успјела.

- Прије тога сам заједно са оцем Велимиром радила иконостасе и то су били заједнички пројекти. Тако да је ово био за мене велики изазов. Било је захтјевно, јер су иконостас чиниле 44 иконе - навела је Гајићева.

Додала је да је за израду иконе потребно седам дана, зависно од величине и од тога колико је захтјевна, да ли је у питању један лик или је композиција.

- Потребно је много труда и посвећености. Иконописцима је неопходно доста радних сати да створе добар рад, али кад се посветимо томе уопште не осјетимо да вријеме пролази. Немогуће је да кад дођеш кући не мислиш о послу, стално си у томе. Ми и у глави стварамо гдје год да смо, не само у радионици - појаснила је Гајићева.

Истакла је да онај који има жељу да се бави овим послом треба да истраје, да учи и да буде упоран.

- Могуће је успјети у било чему, ако постоји жеља за радом. Ништа није немогуће. Можда сам понекад и имала нереалне идеје и можда људи нису вјеровали у мене због тих мојих нереалних идеја, али ето успјела сам и показала сам да је могуће радити нешто из љубави и остварити се у томе, ако смо довољно упорни. Често људи бирају посао од којег очекују зараду, а можда нису за то и онда се изгубе. Свако има неки дар кроз који се може остварити. Треба вјеровати у себе и у свој таленат - закључила је Гајићева.

Додала је да уколико посао прихватимо као изазов биће нам занимљивије радити, а њој током теренског рада тешко падају лоши временски услови.

Акција спасавања

Богдана Гајић се бави и рафтингом од 2009. године, јер је поред умјетности спорт увијек био њена љубав, а током поплава у Добоју укључила се у акцију спасавања.

- Ишла сам на обуке за скипера и спасиоца и те године када је била поплава у Добоју укључила сам се што је многима било чудно, јер су ме сматрали неспремном за акције спасавања. Међутим, узела сам опрему и чамац и прикључила се екипи - додала је Гајићева.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана