Америчка спољна политика након Доналда Трампа: Бајден ударио на кинески и руски зид

За разлику од Доналда Трампа који ће остати упамћен по ставу да САД треба да се одрекну негативне улоге свјетског полицајца и повуку из НАТО-а, покушајима да колико-толико нормализује односе са Русијом и Сјеверном Корејом те више пажње посвети унутрашњим проблемима, Бајден је то у посљедњих годину дана, колико је на власти, буквално све наглавачке окренуо, поручујући “како се Америка вратила”.

Заоштрио је до усијања односе са Кином и Русијом, одустао од америчког напуштања НАТО-а, те одлучио да у савезништву са Аустралијом и Великом Британијом створи пандан НАТО-у, нови нуклеарни војни савез АУКУС, који би требало да се супротстави наводној кинеској пријетњи у стратешкој зони Индо-Пацифика. Одлучио је и да појача амерички утицај на Европску унију, која је вашингтонско чедо. Она је створена управо како би Америка што лакше спроводила своје геополитичке циљеве на европском континенту, а који се данас огледају у ширењу страха од кинеског, а прије свега руског малигног утицаја.

Бајден није стао ту, па је из ладице извукао и пројекат даљег ширења НАТО-а према Истоку, а у тој причи кључне су поједине балтичке државе и Украјина с којом га вежу “пословно-партнерски односи”. Наравно, ту су и простори западног Балкана, које је он поново гурнуо у неке нове деведесете, а на шта је недавно упозорио и некадашњи Трампов савјетник Ричард Гренел.

Поред тога, Бајден је својим непромишљеним потезима индиректно изазвао и нову мигрантску кризу повлачењем америчких снага из Авганистана, али и условљавањем Европе да купује амерички гас из шкриљаца, а онда и обустављањем ове производње довео и до енергетске кризе у свијету, а поготово у поменутој Европи, која данас има избор - да ли жели руски гас или руску зиму. Куда води једна оваква политика Бајдена и његове администрације? Да ли је на помолу неки нови хладнији и опаснији рат Истока и Запада, те како ће се у тим глобалним играма провести они који се налазе “између” ове двије стране?

Западни Балкан

По доласку на власт, прво што је Бајден урадио било је да суспендује многобројне Трампове одлуке, одустало се од повлачења из Свјетске здравствене организације, Париског климатског споразума, али и политике да Вашингтон препусти народима у БиХ да сами одлуче о својој судбини, баш као и у случају Београда и Приштине. Умјесто тога, он је одлучио да се врати политици условљавања и наметања рјешења. Они непослушни биће изложени санкцијама и разним казнама. У ту сврху недавно је усвојен документ којим се све то и званично омогућује, али су из нафталина извучени и људи попут Кристофера Хила, али и “војника-разбијача” Габријела Ескобара, којима је дата могућност и зелено свјетло да се играју судбином народа на овим просторима.

Према мишљењу бањалучког политиколога Војислава Савића, повратак америчких дипломата на Балкан ипак се донекле преувеличава у овдашњој јавности јер, како је истакао, није иста позиција са које америчке дипломате наступају данас као она из деведесетих, а то је била позиција једине суперсиле на свијету чији се највећи противник СССР распао по шавовима, без чврстог лидерства и икаквог значајнијег глобалног утицаја.

- У таквој ситуацији они су могли да наступају надмено и наредбодавно, пријетећи и уцјењујући све актере на Балкану како би постигли своје циљеве. Данас је ситуација значајно другачија. Поред Русије и Кине, ту су и бројне друге земље које своје интересе стављају у први план - образложио је свој став Савић те додао како данас свједочимо великом повратку суверенистичких политика.

Како је рекао, свијет на неки начин поново клизи равнотежи снага, а што је шанса, прије свега Републике Српске, али и Срба генерално гледајући, да градећи реална савезништва створе бољу позицију за себе унутар БиХ.

- Америчке дипломате за сада имају прилично благ наступ и једини који могу бити задовољни су Хрвати будући да је акценат првенствено на Изборном закону. Срби као и обично немају претјераног разлога за оптимизам када је у питању америчка страна, али гледано из другог угла, развој догађаја у Савјету безбједности УН потврдио је ставове из Српске изнесене о високом представнику и ОХР-у и то додатно легитимизује српске позиције. Сарајевска политичка јавност је у благом шоку, јер су очекивали већи интервенционизам и реваншизам Вашингтона према политици Милорада Додика и власти Српске, али такав сценарио је изостао управо због тога што свијет није исти као прије, и што чак и западне силе схватају да је немогуће градити унитарну БиХ ако то друга два народа не желе - навео је Савић.

Руски медвјед

Нова америчка администрација просторе западног Балкана означила је као дјелимично стратешке само због наводног руског и кинеског утицаја. Међутим, и сама Европа је стављена у фокус ове Бајденове геостратешке доктрине, а која нема никакве везе с политиком, већ с ширењем економског утицаја, односно ко ће Европу снабдијевати енергентима. Због тога су из Вашингтона толико дуго “минирали” изградњу, а сада и сертификацију гасовода “Сјеверни ток 2”, преко којег би Њемачка требало да се снабдијева гасом, увјеравајући европске земље како је њихов скупи течни гас из шкриљаца бољи од руског.

Учествовање у овом позоришном антируском игроказу обило се о главу Европи, што је посљедњих неколико седмица довело до тога да се цијена гаса на свјетским берзама готово упеторостручи, јер је у једном тренутку Бајден одлучио да забрани рад великом броју америчких компанија које су се бавиле производњом течног гаса из шкриљаца. Гас је постао “ново злато”. Све ово се ланчано посљедично одразило и на цијене осталих енергената, палећи црвени аларм ширим свијета.

На сличну америчку игру је пристала и Украјина. Поново се ставила у службу Вашингтона, који је користи као индикатор за испитивање нивоа стрпљења и војне спремности руске стране. 

Како би додатно закомпликовао односе у том дијелу Европе те Русију и њеног савезника Бјелорусију представио некаквим бабарогама, Вашингтон сада користи и мигранте. Та реторика је прихваћена и у дијелу земаља ЕУ које су и случај “Наваљни” покушале да искористе за дестабилизацију унутрашњих политичких прилика у Русији.

Кремљ, међутим, није дозволио да буде увучен у тај сценарио, показавши да неће упасти у ту замку. Једноставно, Русија је постала незаобилазна војна и економска глобална велесила и вратила се на међународну сцену након срамотних ера владавине Јељцина и Горбачова.

Према ријечима директора Евроазијског безбједносног форума из Београда Митра Ковача, Бајденова администрација се опасно игра руским живцима. Како каже, поред политичке и економске димензије односа Русије и САД, све присутнија је и војна, јер Пентагон покушава да направи што више сценарија за угрожавање безбједности Русије - преко Украјине, Грузије и Молдавије, до Блиског истока.  

- Верујем да Америка неће ући у директни сукоб са Москвом, јер су “израчунали” и проценили да они тај рат сами не могу добити. Због тога покушавају придобити на своју страну што више европских држава, при том константно креирајући регионалне кризе којима покушавају ослабити позицију Руске Федерације. У том контексту, вјерујем да ће они ускоро отворити питање Молдавије и Придњестровља. Све то се ради како би се дисперзовала руска војна моћ, а што се покушава урадити и градњом америчких војних база у Румунији и Бугарској, али и у појединим бившим совјетским републикама - каже Ковач. 

Истиче да су овогодишње акције и игрокази Вашингтона завршавали доста безуспјешно, ударајући на чврсти кинески и руски одбрамбени зид, те је Бајден стога одлучио до промијени досадашњу доктрину и пређе на хибридно ратовање, које подразумијева управо изазивање вјештачких политичких и економско-енергетских криза широм свијета.

Азијски див

Иако је Русија стари и незаобилазни непријатељ у спољној америчкој политици, професор и политички аналитичар Срђа Трифковић сматра да је фокус спољне политике Бајденове администрације ипак стављен на Кину, најмногољуднију земљу на свијету и азијског дива који све више показује да ни они не могу више бити предмет разних игара.

Иначе, читаво то подручје је потенцијално стратешко минско поље са бројним неријешеним сукобима. Протеже се од Корејског полуострва на сјевероистоку, преко Тајванског тјеснаца и спорног “азијског Медитерана” Јужног кинеског мора, те преко тјеснаца Малаке препуног пирата до индијског потконтинента. Оно што је битно нагласити јесте да земље овог дијела свијета чине отприлике двије трећине свјетске популације и зависе од најпрометнијих бродских путева на свијету.

- Оно што Америци смета јесте нагли економски раст Кине којег прати осавремењавање војно-одбрамбеног система ове земље. То је, након доласка Бајдена на власт, прво довело до квадрилатералног безбједносног дијалога, познатог као Квад. Бајден и премијери Аустралије, Индије и Јапана поручили су да ове нације дијеле непоколебљиву преданост заједничкој визији слободног и отвореног Индо-Пацифика. “Слободан и отворен” био је јасна референца на Кину - каже Трифковић.

Недуго након тога, у септембру ове године, како објашњава, најављено је формирање још једног савеза, овог пута војног између САД, Велике Британије и Аустралије. Овај регионални трипартитни безбједносни пакт прозван је АУКУС, а њиме се Аустралији дозвољава коришћење тајне нуклеарне технологије коју обезбјеђује Америка.

- И у овом случају јасно је ко је за овај тројац потенцијални непријатељ. У већем дијелу Азије овај споразум доживљен је као покушај три бијеле нације, како их доживљавају на тим просторима, једне од њих као бивше колонијалне силе, а друге као садашњег потенцијалног глобалног хегемона, да удруже снаге у покушају да воде судбине огромне регије западно од острва Мидвеј у којој они чине малу мањину. Аустралија ће на овај начин постати једна од само шест земаља у свијету које ће имати подморнице на нуклеарни погон. Прикривени, готово имуни на напад с површине и способни да лансирају пројектиле који могу досећи све дијелове Кине - оцијенио је овај политички аналитичар.

Оно што је сигурно, како каже, јесте да ни Кина неће мирно сједити. Наставиће и вјероватно интензивирати своје војно јачање без обзира на тренутне економске проблеме.

- Можда ће покушати да се супротстави АУКУС-у сопственим савезом, вјероватно укључујући Сјеверну Кореју, Бурму и Пакистан. Ипак, оно што је више него очигледно јесте да би евентуални амерички рат са Кином био монструозан, узајамно деструктиван апсурд, а са АУКУС-ом та могућност је за неколико процентних поена вјероватнија него прије годину дана - додао је Трифковић.

Оно што је за Пекинг тренутно најважније јесте да одржи на високом нивоу досадашње партнерство са Москвом, али и економске односе, јер му Русија испоручује огромне количине гаса и енергената неопходних да би кинески економски парни воз могао наставити да се креће напријед.

Овакав развој ситуације и партнерство Пекинга и Москве не одговарају Америци, навикнутој да само она води главну ријеч. Стиче се утисак да је Бајден загризао превелик залогај, који му је тренутно запео у грлу.

Политичко јединство

Према мишљењу Ковача, западни Балкан није велики приоритет у спољној политици Вашингтона, а посљедњи потези су само резултат реакције због наводно повећаног присуства Русије и Кине у региону.

- САД желе то да ставе под контролу, али за разлику од неког прошлог времена, убеђен сам да неће прибегавати политичком насиљу. Оно што је тренутно неповољно по Српску, јесте што не постоји политичко јединство међу српским политичким партијама. Не сме бити деоба о питањима од стратешког националног интереса - каже Ковач.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.