Подно Велебита, на обали мора, вијековима одолијева Трибањ-Шибуљина VIDEO

EltaTV
Подно Велебита, на обали мора, вијековима одолијева Трибањ-Шибуљина VIDEO

Ту подно Велебита, на обали Јадранског мора скрасила се Трибањ-Шибуљина. Мало је то мјесто, али зрачи неком посебном љепотом, због које вриједи овде доћи. Наиме, овдје се данас живи углавном од туризма. Каже нам то мјештанин Божо Лукић, присјећајући се оних старих времена када се у Трибањ-Шибуљини баш тешко живјело.

„Пазите, земља је овдје шкрта. Једино овдје иза брда на Велебиту, има једно језеро које се исушило, па је квалитетна земља. Али, то је далеко. Овдје би добро живио, можемо рећи, онај који има двије мазге. И тај, донекле. Људи би онда са мазгама сјенарили, држали овце, краве” каже наш домаћин приповједавши нам како је текао, његов животни пут.

„Ја сам се овдје родио. Пензију сам зарадо у Ријеци. Тамо сам радио као возач, као стројар, као дизаличар, као све. Знате како то буде на грађевини. Школу сам завршио у Задру. Након школе дошла је војска.  И онда посао. Имао сам велику жељу да завршим категорију возача и то сам успио урадити за кратко вријеме. Напорно је било. Поготово за нас са стране, јер  сам отишао у такав крај гдје нису цијенили странце. Ја кад сам отишао у Ријеку, ја сам за Истријане био странац. Онда су стално говорили зашто ниси у свом крају, зашто ниси код куће. Али овдје није било живота за нас млађе. И претежно, ми сви смо отишли према Ријеци, у веће градове”, присјећа се Божо Лукић

Чика Божи је супруга умрла. Остала су му дјеца. На њих је каже поносан. Син му је подофицир, на грчком броду, а кћер је у Загребу, живи и ради. Млади су морали отићи одавде, збори са сјетом Божо Лукић. На упит има ли Трибањ-Шибуљина перспективу, Божо на трен застане, па рече:

„Тешко. Немамо свог заступника у Опћини. Нико нас не заступа. Воду нам обећавају сто година. Још то нису ријешили. Онај ко је уложио у апартмане и да се бави само туризмом може добро зарадити, али мора добро и уложити. Ја се веома мало бавим туризмом.  Није ми потреба, дјеца ми помажу” каже Божо Лукић  поздравивши двојицу Бањалучана са којима је некад скупа радио у Опатији, Костић Мићу и Пекез Душана.

Иначе, чика Божо је звонар у цркви. Наиме, ту на самој обали мора, у Трибањ-Шибуљини  налази се Српска православна црква Светог архангела Михаила. Црква је саграђена 1865. године у вријеме владике Стефана Кнежевића, који је био велики градитељ. Пуно парохијских цркава и парохијских домова је направио. И управо је направио и ову цркву и сазидао је, јер је ово једино православно мјесто које се налази на обали Јадранског мора, на потезу од Масленичког моста до Ријеке, збори Саша Дрча, парох Задарски.

Осим цркве Светог архангела Михаила у близини је и православна капела посвећена Светој Тројици. Она је из 1830. и поред ње се налази гробље, на којем се мјештани Трибањ-Шибуљине сахрањују, додаје наш саговорник.

„У Трибањ- Шибуљини се налази око двадесет и три дома. Негдје око четрдесетак житеља има. Прије рата су били сви. Како је задњи рат дошао, нажалост неки људи су се иселили, продали домове, које су углавном куповали Чеси и Пољаци. Јефтино се продавало, зато су их и куповали. Људи су одавде понајвише мигрирали у Војводину, конкретно у Станишић. Пола села је отишло горе. Иначе, они су били родом изнад Велебита. Имали су имања, старинске куће. Ту је била нешто мало, шкрта земља. Онда су се овдје спустили уз море и правили куће.

Један дио одселио се у Равне Котаре, а један дио је остао овдје. До рата су се углавном бавили сточарством, али сада су се базирали на туризам. Направили су апартмане, ко колико може” каже нам, говорећи о животу овдашњем, парох Саша Дрча.

Ова црква данас припада Другој Задарској парохији. Покојни митрополит Николај, 1971. одцијепио ју је од Обровачке парохије, којој је до тада припадала. Црква је, током свих ових година, више пута обнављана.

„Мојим доласком смо обновили кров, фасаду а посљедње смо радили иконостас, који је радила Сузана Парента из Ислама Грчког. Све уз помоћ народа вјерујућег. А ово мјесто је задесила тешка судбина.  Уочи Светог Илије, 1. августа 1941. године, 83 или 84 људи је уведено у цркву и десило се то што се десило. Кажу да је један дио људи превезен чамцима у Паг, у Слану и да су тамо бацани у јаме. Постојала је плоча, која је током рата разбијена, али ево нашао сам све дијелове, комплетан текст па ћемо то, ако Бог да вратити” каже наш саговорник

У парохији Задарској је доста храмова обновљено, додаје парох Саша Дрча. И не само у парохији него уопште у епархији Далматинској. На жалост има их неколико које су срушене, до темеља. То је рецимо црква у Карину Горњем.  Надамо се да ће се и она једном обновити. Уз благослов владике Никодима много тога се обнавља и фрескопише.

„Министарство културе издваја један одређен дио средстава гдје су нама, у парохији Задарској доста помогли. Имамо са њима лијепу сарадњу. И градоначелник Стариград-Пакленице нам је такође изашао у сусрет и доста нам помогао када смо радили обнову храма Светог Архангела Михаила, овдје у Трибањ-Шибуљини” каже парох Саша Дрча, напомињући да вјерници воле своју цркву, дођу. Поготово на храмовну славу али и на Огњену Марију, тада буде баш доста људи.” каже на крају Саша Дрча.

И то је прича о малом мјесту  на обали Јадранског мора, са црквицом која поносно стоји ту више од 150 година. О мјесту  које је у прошлости јако пропатило, а опет пуно познатих имена изњедрило. О мјесту које и дан данас мучи муку с водом, али се туризму ипак посветило, о мјесту  гдје је земља одувијек шкрта била, из којег су мјештани одлазили али су се на крају, увијек, на своју родну груду враћали. И баш због тога, ту подно Велебита, на обали сињег мора, вијековима одолијева Трибањ-Шибуљина.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана