“Југо”, Алан Форд и Монгол рели: Како су Ријечани превалили 17.000 километара до Монголије и назад

Тројица пустолова из Ријеке у Хрватској дошла су на необичну идеју - сјели су у “југо” и кренули пут Монголије.

Филип Јаковац, Александар Пуача и Марино Ремпешић назвали су ову неформалну групу “Алан Форд”, по популарном хумористичком стрипу.

Они су љета 2016. године, аутомобилом “југо корал” 55, превалили око 7.000 километара од Ријеке до монголског града Улгија са идејом да “упознају друге културе и промовишу балканску”, преноси ББЦ на српском.

На путу од 60 дана вечерали су са човјеком који се представљао као главни криминалац Чељабинска, Филипа је ножем напао Дагестанац у Новосибирску, Александра је “словенска крв” спасила од батина у Вороњежу, а умало их је ухапсила полиција у Русији и Молдавији.

Поред свих опасности са којима су се сусрели, вратили су се, кажу, са много нових пријатеља, успомена и искустава.

“Први на свијету до Монголије југом”

Идејни творац авантуре је Филип Јаковац, кога је инспирисала хуманитарна аутомобилска трка Монгол рели.

Та трка почиње у Енглеској или Чешкој и завршава се у Русији, у близини границе са Монголијом.

Правило Монгол релија је да се не користе ауто-путеви и да аутомобили буду “што блесавији, што старији и што примитивнији”.

“Гледао сам шта ми то имамо у нашем округу, па сам се сјетио поноса и дике наше југословенске ауто-индустрије, аута кога су сви волели и мрзели, а надам се више вољели - то је југо”, прича са осмијехом за ББЦ на српском Филип, 30-годишњи магистар права.

Југа су набавили у Великој Горици поред Загреба за 320 евра и дали му име R2-D2 (Ар-Ту-Ди-Ту), по роботу из филмског серијала Ратови звезда. Од милоште су га звали Арти.

Уз мале дораде и ојачања на мотору, био је спреман за далеки пут.

Од Монгол релија се у међувремену одустало због високе цијене учешћа, али је Монголија остала крајње одредиште.

Трошкови пута су износили око 10.000 евра. Од спонзора и дародаваца су добили око 2.500 евра у новцу и опреми, док су остатак трошкова подијелили на три дијела.

Кренули су средином јула и прва станица је био Београд, гдје су умјесто једне ноћи остали три дана.

Тамо су промјенили амортизере који су их умало коштали више него аутомобил.

“Прво смо нашли неког лика који нам је рекао да ће мијењати амортизере за 500 евра. Санта Марија! А онда смо нашли момка који нам је промјенио за 50 евра”, присјећа се за ББЦ на српском Александар Пуача, 31-годишњи магистар географије.

Из Београда су кренули ка Нишу, одакле су хтјели за Турску, па преко Грузије у Русију.

Међутим, тек што су се укључили на ауто-пут, пријатељи су им јавили да је у Турској избио војни пуч и да је земља у хаосу.

Промјенили су план и преко Мађарске наставили за Лавов и Кијев у Украјини, а онда даље за Русију.

Силеџија из Вороњежа и хомофоб из Новосибирска

Док су крстарили југоисточним и јужним дијеловима Русије и Сибира наилазили су углавном на позитивне реакције људи.

Њихов шарени “југић” је прикупио бројне симпатије Руса, па су им често викали “молодјец” - “браво” или “одлично урађено” на руском.

Међутим, није све увијек ишло глатко.

У Вороњежу, првом већем мјесту гдје су се зауставили у Русији, Александара је умало напао локални аутомеханичар због гардеробе и фризуре.

“Имао сам дредове, димије и пробушене уши и Рус ми је рекао 'пошто си брат Словен нећу те разбити'. Узео је ракију коју смо понудили и попио два децилитра на екс.

“А рођа са поткошуљом, има два метра, и оно, ормар је, разумијеш?” смјешкајући се препричава Александар.

Ракију набављену у Београду су назвали “српска смрт”. Понијели су око 30 литара у два канистера, са жељом да је служе људима на путу, не би ли на тај начин “ширили балканску културу”.

Филип се нашао у још озбиљнијој непријатној ситуацији од Александра.

У хостелу у Новосибирску, гдје су одсјели, спријатељили су се са гостима, као и са домаром из Дагестана, једне од најконзервативнијих руских држава.

Послије неколико дана, Филип је ријешио да уради социјални експеримент и једне вечери док су се дружили испред хостела, окупљенима је саопштио да је хомосексуалац.

Сви су га гледали забезекнуто, док је “добри дух” из Дагестана, како су га звали, заплакао.

“Он се расплакао ко мало дијете, а ја га загрлио и као 'у реду је, видиш да се дружимо данима, знаш да сам океј лик, и ти си океј, ма све у реду'. Ја наставио да причам са осталима, кад одједном мени сијевне нож испод врата.

“И он плаче и рида иза мене, ја видим његову дебелу руку иза мене, обгрлио ме, и кроз сузе ми говори 'ја те сада морам убити, ја те морам убити'“, описује Филип.

Пошто су се ствари отеле контроли, Филип му је избио нож из руке, а затим му рекао да није хомосексуалац.

“Он је онда клекнуо, почео да ми љуби руку и у образ ме пољубио два пута”, додаје.

И поред овог инцидента, кажу да им је у Новосибирску било најљепше, од свих руских градова које су посјетили.

Александар каже да је тамо пробао најбољи парадајз у животу, а упознали су и Радована, Србина који држи локал у ком су на рачун куће јели неколико дана.

Са Дагестанцем су се помирили и на растанку му оставили ракију на поклон уз поруку - “пољупци”.

“Капо ди тути капи” из Чељабинска

Једна од успутних станица био је и град Чељабинск, кога Филип зове “најмачо град у Русији”, због великог броја теретана на отвореном које се налазе између блокова зграда.

“Долази фрајер с посла, скида актовку, сако, направи 20 згибова, узме актовку и настави даље. Добра култура”, каже Филип.

Ипак, оно што ће му остати у сјећању је познанство са “брадатим, сиједим ликом обученим у бијело, са златним ланцем, златним сатом и наруквицом” по имену Герги, кога су назвали “капо ди тути капи” - што у свијету организованог криминала значи “главни шеф”.

Упознао их је руски војник са којим су Филип и Марино једне вечери отишли у оближњи наргила бар, у коме је сједио Герги.

Војник је отишао да га поздрави, да би потом позвао Ријечане за сто, “махнувши прстом”.

“Кренуо је на руском да ми прича како је чуо да смо дошли у град јуче. Питам га да ли му је то војник рекао, а он: 'имам ја изворе'“, каже Филип и додаје да га је у том тренутку облио хладан зној.

Како је разговор одмицао ријешио је да упита Гергија чиме се бави.

“Он ме погледа, скупи очи, лагано се намршти, али као да одустане од сумње у једном тренутку и каже 'па ја сам вам, како ви то зовете криминалац, мафијаш'. Имам ту клубове, а сви остали клубови су за рекет, ја њима пружим заштиту и онда они слободно послују”, препричава Филип.

Касније је добио пословну понуду да води Гергијеву такси службу, а дотакли су се и предсједника Русије Владимира Путина.

Каже да је при помену предсједниковог имена Герги устао, погледао у празно и рекао “Путин је једини човјек који је добар за мајку Русију”.

“Као да гледаш амерички филм са руским негативцем, знаш који клише”, додаје Филип.

Герги је послије рекао да му дугује још једно пиће, те да ће за ту прилику затворити оближњу балканску ћевабџиницу и угостити их при повратку.

“Нисмо га посјетили кад смо се враћали јер сам се уплашио”, говори Филип.

“Истина је на врховима Монголије”

Послије 25 дана путовања и око 7.000 пређених километара, спавања у колима у неприродном положају, поред пута и покрај ријеке Волге, стигли су на крајњу дестинацију - варошицу Улгиј на сјеверозападу Монголије.

Монголија је 18. земља свијета по површини и најријеђе насељена суверена држава, са 3,2 милиона становника.

Највећим дијелом покривена је степама, са планинама на сјеверу и пустињом Гоби на југу, а сточарство је најразвијенија грана привреде.

Монголија је фантастична дестинација са тако необичним људима и културом, тврди Филип..

“Тамо су људи некако, не бих рекао лијени, али су у идиличној позицији, и троше минимално енергије, за максималан учинак рада, а тај учинак је врло релативан”, каже он.

“Сви пјевају караоке и благо су срамежљиви, али су добронамерни”, додаје Александар.

Ријечани су “југо” паркирали у градској гаражи и остатак времена провели у природи.

Унајмили су локалног водича који није знао ни енглески, ни руски, па су се споразумевали, како кажу, “рукама и ногама”.

Преко колских путева, какви једино постоје у овом дијелу Монголије, одвезао их је џипом до подножја друге највише планине у држави - Монх Хаирхан.

Тамо су одсјели у традиционалном номадском шатору - јурти, односно геру.

“То је тако добро било, да ти то не могу описати. Ми смо били у подручју гдје, не да нема сигнала, него ваљда сигнал никад није прошао и гдје ништа не ради осим просте механике мотора аута.

“Ти кад си тамо пет дана и гледаш залазак Сунца и орлове како лете изнад тебе и не чује се ништа, схватиш да се истина налази горе”, објашњава Филип.

Пошто нису добро разумијели водича, на екскурзију су понијели само воду и слаткише, које су морали да мијењају са казачким номадима за хљеб, млијеко и сир.

Казаци чине четири одсто популације државе, али су у овом дијелу Монголије већинско становништво.

На Александра је највећи утисак оставило село чији становници на традиционалан начин лове орловима.

“Тамо сам видио девојчицу од 11 година, румени образи, мала буца, коју дјед тренира како да лови са орлом, чиме је прекршио традицију јер само мушкарци тако лове. Орао мрцина, не би вјеровао колика птица, а она са њим опуштено...

“Ја сам га држао на руци и молио бога да ме не кљуцне. Кад сам гледао Филипа како га држи, размијенили смо поглед и уплашио сам се. Величанствен је, толико живо и интензивно биће”, одушевљено говори Александар.

Степски бандити у Монголији и корумпирани полицајци у Тираспољу

Првог дана у Улгију срели су пар из Италије које су недалеко од града опљачкали “степски бандити” на моторима, са фантомкама и оружјем.

Слична судбина је умало задесила Ријечане, при изласку из града на путу ка кући, али их је, кажу, “југо” поново спасио.

Александар прича како је, док је возио, на 500 метара спазио човјека са фантомком на мотору “кросаљки”, како их гледа.

“И сад ситуација, или ћемо стати и преговарати, или ћемо излетети напоље на брзака, разбити га и молити бога да нико други неће доћи. И фрајер је ваљда сконтао који ауто возимо и како то све изгледа и пустио нас на миру”, прича Александар.

За Ријеку су ишли другом рутом, преко Москве, Бијелорусије, Украјине и Молдавије, гдје је Александар замало завршио у затвору.

У Тираспољу, највећем граду Приднестровља (Транснистрија), самопроглашене и међународно непризнате државе, зауставили су их полицајци и тражили мито.

Александра су прво убијеђивали да је пијан, затим га одвели до болнице да вади крв и на крају му затражили 200 евра.

“Ставио сам руку у џеп и дао им четири евра, три долара и 20 украјинских гривни, три валуте од којих ни једну не користе. Напокон су нас пустили”.

Слиједећа дестинација - Аустралија

“Југо” Арти се ни једном није покварио, а само два пута су мијењали гуме.

Послије Молдавије, вожен је широм Балкана и до Ирске. Његов власник Филип је у међувремену за 200 евра купио још једног “југа” и назвао га Мила.

Арти и Мила би требало да превезу петоро авантуриста до слиједећег одредишта - Аустралије.

Првобитни план је био да крену почетком 2019. године. Због недостатка новца пут је померен за почетак 2020, али је епидемија корона вируса одложила пут до даљњег.

За ову тромесечну авантуру, која обухвата петнаест земаља, потребно им је око 39.000 евра.

Александар сумња да ће ићи, између осталог зато што му је скупо.

“Имам другачије интересе и не да ми се тако опет путовати. То је путовање од годину и по дана, културни шок за културним шоком и не бих волио да то прелетим у три мјесеца”, каже Александар, који тренутно ради у Норвешкој.

Марино је отишао да ради као медицински техничар у Белгији да би сакупио новац за Аустралију, док је Филип послије Монголије отворио туристичку агенцију.

Кажу да ће ново путовање имати хуманитарни и еколошки карактер - сакупљаће новчану помоћ за лијечилиште за бијелоглаве супове на хрватском острву Цресу, а у земљама кроз које пролазе сакупљаће бачену пластику.

“Захваљујући том путу мој живот се промјенио”

Име групе “Алан Форд” одабрали су јер је њихово путовање “југом” у Монголију личило на садржај познатог хумористичког стрипа.

“Ми смо с ових простора и представљамо ове просторе и нема већег театра апсурда од тога”, каже Филип.

О томе говори и чињеница да је, поред великог броја сувенира које су донијели из Монголије, Александру и Филипу ипак најдражи - јаков измет.

Стрип Алан Форд, аутора Лучана Секија (Макс Бункер) и Роберта Равиоле (Магнус), био је веома популаран у бившој Југославији.

Када се хумор и несвакидашњи сувенири ставе по страни, сигурни су да их је пут промјенио.

“Захваљујући том путу данас сам отворио агенцију, упознао сам цуру, мој живот се промјенио потпуно. Кад сам ишао на пут знао сам да ће се нешто тако догодити, али нисам знао да ли ће бити добро или лоше, и хвала богу завршило је најбоље.

“Срећан сам био и тада, срећан сам и данас. И мислим да је Монголија била кључан фактор у томе, заједно са мојом личношћу”, наводи Филип.

Александар каже да га је пут научио прихватању и да је путујући сазрео, а да је из свега изашао као “духовно богатији човјек”.

“Добио сам тај моменат свијета и скапирао да смо сви исти, независно од културолошких разлика, увијек имамо исте обрасце на другачији начин. У том контексту сам почео да проматрам свијет мало другачије у смислу да смо сви једнаки”, каже Александар.

Каже да је путовање оснажило пријатељство између тројице сапутника.

“Наше пријатељство је сада космичко. Мислим да нема бога који ће га прекинути. Различити смо, али смо заувијек пријатељи”.

Понос Југославије - “југо”

Први “југо” састављен је ручно 1978. године и поклоњен је предсједнику Југославије Јосипу Брозу Титу.

Серијска производња “југа” почела је 1980. године у фабрици аутомобила Застава у Крагујевцу.

Рекордних 220.000 примјерака произведено је 1989.

Постојао је велики број модела, а најпознатији су били “југо 45”, “југо 55”, “југо корал” 45 и 55, “југо кабриолет”, “југо флорида”, “југо темпо”, “југо циао” и други.

“Југо” је осамдесетих година продаван и на америчком тржишту по цијени од 3.990 долара.

Тада је забиљежен највећи извоз у историји Заставе, када је у САД пласиран 141.511 “југо” аутомобил.

Године 2008. обустављена је његова производња, послије готово направљених 800.000 модела.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.