И ове године у Хрватској иста прича: Кафа 5, пица 11€ ...

За то јесу предвиђене казне – али оне се, готово никад не изричу.

Еспресо 40 куна (6 Евра), пица 80 куна (10 Евра), килограм рибе и по 800 куна (100 Евра). Ма ни чашу воде из славине нећете добити за мање од десет куна, а толико ће вас коштати и одлазак у тоалет.

„Па ко то може да плати", питају се ових дана многи туристи у Хрватској и згражавају. И хрватски грађани, као и сваке године, згражавају се над медијским написима о дивљању цијена на обали, у чему предњачи сам хрватски југ, острва и Дубровник, мада не заостају много ни Истра и други крајеви. И заиста, 25-40 куна за кафу, само зато што сте је попили на Страдуну или на хварској Риви, чини се као претеривање, као похлепа „предузетника који желе на брзину да зараде". Али, зашто не би зарадили? Па зато се баве тим послом, а ако је неко спреман да плати јасно истакнуту цену од 40 куна за макијато или само еспресо, онда тај напитак очигледно толико и може да кошта, јер цијену одређује тржиште. Не плаћате само кафу, плаћате локацију, доживљај.

Алтернативна туристичка стварност

Постоји, међутим, и алтернативна туристичка стварност, она у којој, рецимо, кафу у самом центру Дубровника, у Бошковићевој улици, тик до самог Страдуна, нећете платити више од осам куна. Осим тога, кафа је стварно добра, а атмосфера у малом кафићу права дубровачка. Таквих локала има још, а туриста који се мало распита и пази, може да једе и пије, а да притом не банкрота. Али у приобалним крајевима, осим „тајних" локала окренутих својој локалној клијентели и који не мијењају цијене па су јефтинији, одомаћила се још једна пракса – попуст за домаће. Рецимо мени, писцу ових редова, продавац једне превозне услуге врло љубазно је обрачунао цијену карте као да сам дошао у групи, мада сам био сасвим сам. Моја прва помисао је била: ваљда сам му симпатичан и очигледно дјелујем као да сам нешто превише имућан.

Али испоставило се да је раширена пракса, бар у једном мањем броју ресторана и кафића, да сасвим транспарентно и отворено домаћима дају попуст. Ако говорите хрватски и понашате се као „домаћи", у њима ћете на рачуну наћи „посебан попуст" на цијену јела које варира од 20 до 30 одсто – како гдје.

Попусти за редовне муштерије

„А како бисмо другачије могли себи да приуштимо да живимо у свом граду", пита ме један дубровачки госпар који ме одвео на кафу и невјероватно добру питу од јабука у један познати дубровачки ресторан на престижној локацији. Није била јефтина, али платио ју је мање него што би је платио гост из неке стране земље који конобара није позвао по имену и упитао по дубровачки „Ке нова?" И заиста, плате у Дубровнику су у хрватском просјеку, а ако вас маренда, габлец или јаузна – дакле, оброк за вријеме радног времена – коштају 50 до 70 куна, од плате вам неће много остати за режије и друге трошкове који су и већи него у другим дијеловима земље.

„То су локали који раде цијеле године и рачунају на домаће госте и кад није сезона. Зато морају да их задрже", објашњава ми речени госпар који ипак није желио да му наведем име. „Не раде ништа нелегално, на рачуну је попуст јасно исказан, све је чисто. Ти људи тамо троше стално", каже и додаје: „Па и трговачки ланци имају картице за попуст којима награђују вјерне купце. А власник кафића или ресторана ће, када уочи да страни гост навраћа редовно у његов локал, тог госта да почасти десертом или пићем. То је нормално", закључује.

И на проминентним локацијама можете да прођете јефтиније - ако конобара позовете по имену и ако сте „локалац"

Помоћ суграђанима у финансијској невољи

„Можете да се одвезете једну станицу аутобусом одавде и тамо вам је изврстан ресторан који преко дана има добру понуду јаузни, габлеца", прича ми Иван, сезонац из Славоније на плажи ван Града. Он долази да ради већ коју годину, платом и смјештајем је задовољан, али не зарађује богатство, па је научио гдје да се храни кад му се не да да кува. Спремно ми дијели савете, у солидарности с грађанином који је као и он у неком хрватском доходовном просјеку. Упућује ме у паб који нема попусте, али је јефтинији од других. И пица се у Граду, сазнајем, може наћи за сасвим прихватљивих 40-50 куна.

Могло би да се закључи да је ријеч о солидарности народа који нема много новца. Али о незаконитој солидарности, указују надлежне институције. Различите цијене за различите госте нису дозвољене, упозорава хрватско Министарство привреде у одговору на наш упит. Оно наводи да је то у супротности за Директивом 2006/123/ЕЗ Европског парламента и Савјета ЕУ од 12. децембра 2006. године о услугама на унутрашњем тржишту, која је уграђена и у хрватске законе. Према њој се на примаоца услуге не смију примењивати дискриминишући захтијеви условљени држављанством као и мјестом пребивалишта или боравишта, осим у „случајевима када су објективно оправдани различити услови приступа услузи". На наш упит који би то услови били, Министарство није одговорило, али зато нас је Министарство туризма јасно упозорило да је таква пракса супротна законима и да инспекције за њу могу да наплате прилично високе казне.

Високе казне – на папиру

И то Министарство упозорава да угоститељ, као и други давалац услуга у туризму не смије да има истакнуте, нити да наплаћује различите цијене, нпр. за странце или за грађане из другог града.

Уколико туристички инспектор у инспекцијском надзору утврди да давалац услуга у туризму то чини, поднијеће надлежном прекршајном суду оптужни предлог за покретање прекршајног поступка или ће донијети прекршајни налог. За такав прекршај прописана је новчана казна у износу од 3.000 до 50.000 куна, упозорава Министарство туризма.

У овој пракси, ваља напоменути, Хрвати нису усамљени – наиме, у црногорском Котору сасвим је уобичајено да домаћи плаћају ниже цијене у ресторанима, кафићима и другде, а музеји су, рецимо, понегдје бесплатни за мјештане. „Попустима за домаће" досетили су се и Бугари, прича ми колегиница из Македоније, којој се исплати знање бугарског језика када одлази у ту земљу на скијање.

Угоститељи који се баве оваквом – за једне разумном и хуманом праксом одобравања попуста за домаће госте, а за друге недопустивом дискриминацијом – ипак не морају претјерано да страхују од инспекција. Наиме, како нам је одговорило Министарство туризма, у периоду од 1. јануара 2016. до 29. јуна 2017. године Туристичка инспекција Министарства туризма примила је само четири (!) пријаве које су се односиле на истицање или наплату двоструких цијена у угоститељским објектима. Притом су само у два од та четири случаја заиста и утврдили „дискриминишуће захтијеве", а у једном од њих угоститеља казнили са 2.000 куна.

С обзиром на то да је минимална предвиђена казна 3.000 куна, а инспектори су у само једном случају одредили казну од 2.000, можемо да закључимо да се уз такву невољку репресију пракса двоструких цијена сигурно неће прекинути: угоститељима је добро јер имају промет, домаћима је добро јер могу себи колико-толико да приуште што и странци, а странци углавном и не знају да су дискриминисани. Да знају, сигурно не били срећни.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.