Вриштала је "мама, мама", али нисам јој могла помоћи: Потресно свједочење о убиству мале Мирјане

Мирјана, кћерка Раде Драгичевић, имала је само девет година кад су у њену кућу, у зору 28. децембра 1992, упали припадници тзв. Армије БиХ након што су успјели да заузму положаје које је држала Војска Републике Српске и уђу затим у небрањено село Доња Биоча. 

Мирјанина мајка је рођена и одрасла у селу Доња Биоча у близини Илијаша. Након удаје одлази из села, али се 1984. враћа у породичну кућу са двоје малољетне дјеце, гдје је живјела и радила све до почетка ратних сукоба. Оно што је услиједило је описано у монографији "Дјеца жртве рата 1991-1995" Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих, гдје су, уз имена и презимена дјеце која су убијена или преживјела звјерства, издвојене најстрашније судбине. Мирјанина је једна од њих.

- Чланове породице Драгичевић, који су се задесили у кући, пробудила је пуцњава. У неколико наврата покушали су изаћи из куће, али нису успјели. Радина мајка и тетка су успјеле да изађу, али су рањене. Рада је остала сама са дјецом у кући и покушала је поново да изађе, али су се на вратима породичне куће појавила три војника, двојица црнаца са бијелим тракама око чела и један бијелац - пише у монографији.

Они су од Раде узели Мирјану и одгурали их у све у кухињу. Мирјанин брат Јанко је побјегао у собу и сакрио се испод кревета, а додатно га је сакрило и ћебе које је за њим пало. Непријатељски војници нису улазили у ту собу. Из вана су допирали пуцњи и детонације.

- Нисам јој могла помоћи, они су ме држали. Тај први кад је силовао, није била... овај, била је свјесна. Али се касније није чула, изгубила се вјероватно, кад су ова двојица... Касније се ништа није чула, нити је плакала, нити ме звала, ништа. Само је онако лежала на поду. Кад су то завршили, онда су пуцали у њу, па у мене - посвједочила је Рада Драгичевић.

Непријатељски војници су је оставили сматрајући да је мртва, али је успјела да преживи након вишемјесечног лијечења од Илијаша до Београда. Баба и деда су сахранили Мирјану на гробљу у Илијашу, а Рада се, након опоравка, вратила у родну кућу, коју напуштају након потписивања Дејтона, односно послије егзодуса Срба са простора који су споразумом припали Муслиманско-хрватској федерацији.

Тада са породицом напушта кућу и одлази у Милиће, па у Дервенту, да би се на крају настанила у Хан Пијеску. На напуштено огњиште вратила се свега неколико пута.

- Тешко ми је кад то све видим. Ту се никада не бих вратила да живим. Ту гдје су ми то урадили дјетету - испричала је Рада Драгичевић, која је тек након 13 година први пут проговорила о трагедији коју је доживјела.

Због лоше материјалне ситуације повремено је одлазила на Мирјанин гроб. Мирјанино тијело је 5. септембра 2005. године ексхумирано и сахрањено на соколачком Војничком спомен-гробљу "Мали Зејтинлик".

Центар јавне безбједности Источно Сарајево је Тужилаштву БиХ јула 2005. године поднио извјештај против 11 лица која се терете за кривично дјело ратног злочина у Доњој Биочи код Илијаша. Осморица осумњичених терете се по командној одговорности, а преостала тројица су, пише у монографији, осумњичени као непосредни извршиоци кривичног дјела ратног злочина.

- До данас нико није одговарао - подвучено је.

Подаци

Ова монографија показује, како је наведено, да је једнако застрашујући број страдале дјеце и начин на који су убијана. То потврђују ексхумирана дјечија тијела из масовних гробница Ледићи (Трново), Јајце (Царево поље), Трескавица, масовна гробница Сански Мост, те дјеца убијена на Петровачкој цести. Страдало их је 1.418 - 485 убијено, 428 рањено, 452 било у логорима, затворима и кућним притворима. Сексуално злостављано или силовано је 13, а психотрауме и страдање породица забиљежено је за 40 дјеце.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.