Шта су скривили Вишња, Аца, Раша...: Рат у црно завио многе породице

Ведрана Кулага Симић 30.07.2022 08:49

БАЊАЛУКА - Хиљаде малишана су на својој кожи осјетили све страхоте које рат доноси са собом, а на стотине их, међу којима су Вишња Бајић те Радисав и Александар Димитријевић, није дочекало слободу јер је непријатељска рука била бржа и немилосрдна.

Рат је прекинуо идиличан сеоски живот породице Бајић која је живјела на територији Високог, 20. јуна 1992, а тада петнаестогодишњаку Даворину је, како је записано у монографији под називом “Дјеца жртве рата 1991-1995”, коју је објавио Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, одузето безбрижно дјетињство, а дата доживотна бол. Једна од кућа у коју су се склањали од напада била је кућа његовог оца Слободана. Имала је сигуран подрум, барем су тако мислили. Рано ујутру, тог јунског дана, пробудили су их пуцњи. Муслимани су кренули у поход. У близини њихове куће, око 200 метара, живио је Хрват Ивица Стојчић који је био ожењен Српкињом Душанком. Схвативши страх жена и дјеце, рекао је да иду његову кућу, да ће тамо бити безбједни.

- Убрзо након окупљања жена и дјеце почеле су падати гранате око куће. Немогуће је да нису видјели да се окупио већи број жена и дјеце. Штавише, број и начин на који су падале гранате, указују да су плански гађали. Човјек се само пита који монструм је могао издати такву наредбу? - пише у у монографији.

Ивичина кућа није имала подрум, па су одлучили да трче до Слободанове.

- У другој групи кренуо је Игор, Ивичин син и моје сестре Оливера и Вишња. Кад су изашли испред њих је пала минобацачка граната. Убијени су дијете од десет година, моја Вишња и младић од 22, 23 године, Ивичин син Игор. Старија сестра је имала среће - навео је Даворин.

Малена Вишња је рањена у стомак. Слободан је истрчао из подрума, Ивица оставио мртвог сина, убацио Вишњу и Слободана у ауто и кренули су да траже помоћ. Возилом хитне помоћи Вишња је одвезена у Зеницу.

- Према причању оца у зеничкој болници, док је сестру држао на рукама, рекли су му да “не лијече четничку дјецу”. Након што је подлегла, оца су покупили припадници муслиманске војске, одвели у неки каменолом, испребијали и кренули да стрељају. Један од егзекутора је рекао: „Пуцај му у ноге, нека остане богаљ до краја живота, то ће му бити горе...” То су и учинили, добио је три метка у ноге, те завршио у зеничком логору - пише у монографији.

Ни ту се није стало. Муслиманска војска је истјерала и оне који су остали у кући, са упереним пушкама и уз повике “Баци бомбу, ко им ј ... мајку!” Вишњин брат је, са непуних 15 година, завршио сам у височком логору гдје је остао нешто мање од мјесец. Кад се вратио, затекао је мајку и старију сестру које су биле неколико дана у логору за жене у Хлапчевићима. Тад је сазнао да је Вишња подлегла ранама, а да је отац завршио у логору.

Милица Димитријевић и супруг Томислав живјели су у Скеланима. У браку су стекли три сина - Славишу (1978), Радисава (1981) и Александра (1988).

- У раним јутарњим сатима 16. јануара 1993. године, оружане муслиманске снаге изненада су напале Скелане, опколивши село са свих страна. Овај напад затекао је цијелу моју породицу у кући. Обукла сам на брзину дјецу и изашла на улицу да видимо шта се дешава. Видјела сам жене и дјецу како бјеже. Муж је истјерао аутомобил из гараже. Сјели смо ја и моја деца и још четворо дјеце из комшилука. За воланом је био мој најстарији син Славиша, до њега ја, на задњем сједишту остали. Муж је остао се браниоцима Скелана - испричала је Милица у зворничком суду још крајем 1994. године.

Кренули су према мосту, а кад су стали осјетили су кишу метака по ауту.

- Средњи син Радисав, Раша узвикнуо је “Мама, погодише нам Ацу”. Изашла сам, узела Ацу и отишла у кафану Глигић Драже која је била преко пута. И остала дјеца су утрчала. У кафану је утрчао и Славиша, рањен у лист лијеве ноге. Ту смо примијетили да са нама није ушао и Раша. Аца је погођен у главу, није давао знаке живота. Хтјела сам да истрчим и видим шта је са Рашом, али ме је спријечио Славиша, јер се жестоко пуцало. Послије пола сата су утрчали близанци Глигић Благоје и Благомир и једног сам замолила да оде и види шта је са Рашом. Један је отрчао до аутомобила, а други га је штитио. Овај се убрзо вратио носећи Рашу у наручју. Рекао је да га је нашао уз аутомобил, са лијеве стране из правца одакле су муслимани нападали. Одмах сам примијетила да је у горњем дијелу грудног коша са лијеве стране имао рану - навела је.

У болници у Бајиној Башти, до које су се некако пробили, констатовано је да је Александар преминуо. Рашу су хитно пребацили у болницу у Ужице, па у Београд гдје је послије шест мјесеци подлегао задобијеним ранама. Погођен је снајперским метком, а у каснијој реконструкцији догађаја је утврђено да је погођен када је изашао из аутомобила и окренуо се да пође ка кафани.

- Снајпериста је сигурно видио да се ради о дјетету - казала је мајка Милица.

12 звјездица

“У исти дан рођени, у исти дан ваш оштар мач пресуди. И питам се, висости, који бог има моћ да вам опрости; 12 звјездица с неба пало је, ноћас на ваш длан, цијењени господине; 12 звјездица с неба пало је, шта су скривиле, цијењени господине. Шта су скривиле?” Ти стихови написани су недуго након трагедије 1992. У болници у Бањалуци, 22. маја умрла је прва беба због несташице кисеоника јер САД и други на Западу, нису дозволили допремање хуманитарне помоћи ваздушним путем. До 19. јуна умрло их је 12. Слађана Кобас, рођена 18. јуна 1992, једина је преживјела беба од 22. маја до 19. јуна те године, али јој је недостатак кисеоника обиљежио живот који се угасио 2006, а са тешким посљедицама се још бори четрнаеста беба Марко Медаковић.