Сњежана Мишић за “Глас Српске”: Дубоко вјерујем у женску солидарност

Овако је разговор за “Глас Српске” започела глумица Народног позоришта Републике Српске Сњежана Мишић, говорећи о припремању представе “Челичне магнолије”. Ова представа, рађена по тексту Роберта Харлинга, а у режији Ане Григоровић премијерно ће бити одиграна у суботу на сцени “Петар Кочић” у Народном позоришту Републике Српске, од 20.30 часова.

- Наравно редитељка Ана Григоровић је заслужна што је процес био тако продуктиван и пријатан. Било је задовољство радити у овој женској екипи! Надам се да ће се та добра енергија са проба осјетити и у представи - додаје Мишићева.

ГЛАС: Како је припремати представу која је рађена према причи истоименог филма и колико је у ствари, за само припремање улоге, било корисно осврнути се на те филмске верзије ликова?

МИШИЋ: Морам бити искрена и признати да нисам гледала ниједну верзију истоименог филма. Има их пар. Ријетко филм и представа могу бити и слични. Мислим да не може нарочито користити глумцу да се ослања на нешто што је радио неко други по истом драмском тексту. Други концепти, други услови, други медиј. Основни задатак је направити нешто своје и аутентично на начин који је твој и личан и само тако се у улози може уживати и само тако глумац може стати иза онога што ради.

ГЛАС: Како бисте објаснили сам израз челична магнолија и шта бисте рекли да у ствари све описује?

МИШИЋ: Челичне магнолије су несаломиви њежни, предивни цвјетови. То су те дивне, наизглед њежне жене које су заправо јаче од челика, јаче од мушкараца и од свега што им живот намеће. Оне су те које остају на ногама, чврсте и стамене кад се све остало руши. Оне су оличење снаге која се крије иза њежности.

ГЛАС: Сама представа, као и филм, говори о женској солидарности, пријатељству, када је најтеже и просто о животу као таквом. Колико је данас такве солидарности и људскости у друштву?

МИШИЋ: Дубоко вјерујем у женску солидарност. Она је природан нагон и потреба, и код људи и код многих животиња. Она је ту кад је најпотребнија. Не мислим да данас нема женске солидарности, њежности и подршке, али у свој овој какофонији којом смо бомбардовани са друштвених мрежа и осталих медија, оне се не виде и нису занимљиве. Много су гласније осуде, предрасуде и подсмијех. Вјерујем да свака од нас у својој близини има бар једну жену која јој је ослонац и подршка кад је најпотребније.

ГЛАС: Ви глумите Труви Џоунс, коју у филму игра Доли Партон. Њен лик је доста позитиван, ведар и кроз све у животу као да иде некако с неким наизглед лагодним приступом, увијек зрачећи ведрином и дајући подршку другима. Колико је такво нешто могуће у стварности и како човјек овог времена да одржи ту позитивност?

МИШИЋ: Труви је диван лик. Она је борац, лафица једна, ведра и енергична добрица. Њен фризерај је уточиште свим тим дивним женама у комаду. Не знам који лик је дивнији и која жена је узбудљивији карактер. Свих наших шест дама су челичне магнолије које остају ведре упркос животу. А тако је и данас, на сваком од нас је да цијенимо то што имамо и нађемо своје уточиште гдје ћемо се насмијати, гдје ће нас неко загрлити и гдје ћемо чути лијепу ријеч, а онда је све и ведрије и лакше. Труви у једном моменту каже “смијех кроз сузе мој је омиљени осјећај”. Времена су таква да треба научити смијати се кроз сузе.

ГЛАС: “Челичне магнолије” су једна животна прича, људска. У том смислу каква су Ваша очекивања што се пријема код публике тиче? И колико су Вам лично важне такве приче у позоришту?

МИШИЋ: Публика ће вољети представу. Сигурно. Биће духовита, виспрена, динамична, потресна, топла и лијепа. Теме којима се бавимо у представи су велике, важне и универзалне. Драго ми је да сам дио екипе која има привилегију да се њима бави. “Челичне магнолије” су успјешно извођене безброј пута у позориштима широм свијета, филмови су успјешни, а разлог је управо истинитост, искреност и чисти мотиви који покрећу тај комад. Данас је то потребније него икад, чини ми се.

ГЛАС: Када говоримо о позоришту уопште, које су теме које, рецимо, сматрате да је важно да буду обрађене и којих тема нам недостаје?

МИШИЋ: Па ево управо наша представа, то је важно, нпр. Важно је причати о женама и њиховим правима, борбама, солидарности, подршци и снази, поготово у вријеме банализације и обесмишљавања свега, па и женске љепоте, снаге, интелигенције, духа. У вријеме ове епидемије егоизма, мора се говорити о љепоти пријатељства, солидарности, саосјећања и подршке.

“Јазавац”

ГЛАС: Осим као глумици, какве приче су Вам битне када је ријеч о предавачком и менторском раду с младим полазницима у Студију “Јазавац”? Каква су Ваша искуства у раду са полазницима и колико је реализација представа и сам процес рада важан за развој младих људи, било да постану глумци или не?

МИШИЋ: Мој рад са дјецом у Студију “Јазавац” је драгоцјен за мене да не знам одакле бих почела да говорим. Више пута сам цитирала Достојевског, који је рекао да се душа лијечи када сте међу дјецом. То је заиста тако. Свим снагама се трудим да дјеца која долазе на часове глуме првенствено схвате и повјерују да су баш таква дивна и да не морају ништа више, да само буду досљедни себи и ономе што су, без обзира на то шта им се намеће. Овим генерацијама је теже, мада то није популарно мишљење. Велики је терет кад си видљив и доступан нон-стоп и кад се све намеће као форма. Ја се трудим да им дам глас. Да са сцене кажу све што осјећају и мисле, све о времену у којем живе, да боравак у школи глуме буде ослобађајући и охрабрујући. И ови клинци данас су сјајни, а љубав и учење је обострано па се надам да ће и дружење трајати дуго.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.