Милица Краљ за “Глас Српске”: Свједочимо како власт деформише човјека

Рекла је ово у разговору за “Глас Српске” режисерка Милица Краљ поводом посљедњег извођења представе “Госпођа министарка”. Наиме ријеч је о 107. и 108. игрању овог комада који ће у Народном позоришту Републике Српске публика имати прилику да погледа у четвртак и петак са почетком у 20 часова. Овај комад у њеној режији први пут је изведен 2006. године на сцени националног театра Српске.

- Трагати за љубављу макар и утопијски је вредније него проживети дан без те потраге - додала је она.

ГЛАС: С обзиром на то да ће ово бити посљедње извођење “Госпође министарке” у Народном позоришту РС каква осјећања то буди у Вама након свих ових година?

КРАЉ: То су осећања која сматрам личним богатством, позитивна, раскошна. То су осећања која су обликовала мој живот свих ових седамнаест година на најлепши могући начин. Негде око премијере 2006. године сматрали смо да ће велика срећа бити да одиграмо 100 представа и то је био неки циљ који није деловао много достижно. До циља смо стигли захваљујући публици која је увек пунила салу и захваљујући свима на сцени и иза сцене који су представу чували. Многи од њих нису са нама више, алу јесу увек ту негде међу нашим кулисама и Небојша Зубовић и Данило Попржен и Властимир Ђуза Стојиљковић и Петар Краљ (који је ускочио у пар представа). Ту, у увек приступној треми пред свако извођење је и јединствени професор Телебак.

ГЛАС: По чему памтите сарадњу са Светланом Цецом Бојковић и ансамблом Народног позоришта РС?

КРАЉ: Ако бих се морала определити за једну реч, то је реч радост! Са радошћу памтим рад, играња, турнеје, сусрете са публиком па и мноштво награда, дружења, сваки сусрет. Када ме је тадашњи уметнички директор Тихомир Станић позвао да радим познавала сам само Светлану, а то је била и моја прва ансамбл представа па још у граду у којем сам била претходно само једном. Са радошћу сам упознавала моћни ансамбл и све запослене у позоришту, њихову посвећеност и оданост позоришту, са радошћу сведочила првим улогама сада осведочених глумаца и аутора, са радошћу ме прихватио и град у којем се од тада увек осећам као код куће.

ГЛАС: Постоје ли неке анегдоте из те сарадње које можете подијелити с нама?

КРАЉ: Постоји безброј анегдота, али ја не умем да их причам онако како оне заслужују. На пример, једна од дирљивих, је кад се Ђуза после боравка у болници вратио у улогу Ујка Васе и кад је Борис Шавија који је тада играо Раку, а Рака по комаду учи енглески, на фестивалу “Нушићеви дани” у Смедереву, протрчао преко сцене у којој је ујка Васа сам и гласно повикао: “Њелцоме бацк, Мистер Џоузи.” Посебна је анегдота како се провело буре вина које смо на поменутом фестивалу освојили као награду за најбољу представу, али ту је баш срећна околност што не умем анегдоте да причам.

ГЛАС: У предговору “Госпође министарке” Бранислав Нушић је написао да се кроз живот сваког друштва биљежи једна равна линија обиљежена обзирима и традицијом пред којима друштво упада у учмалост. Живка се уздигла изнад те линије и изгубила је равнотежу. Је ли могуће прећи ту линију, а сачувати морал?

КРАЉ: Свако од нас верује да га моћ или власт не би променила. И свако од нас сведочи како се људи деформишу од мало помисли да ће имати какву власт. Тако да ја немам одговор на то питање, бар немам оптимистичан одговор.

ГЛАС: Иако је Нушић овим комадом направио комедију нашег менталитета, ипак је о својим ликовима писао с љубављу. Чини ли нам се да смо ми данас много гори него друштво “Госпође министарке” и она сама, јесмо ли изгубили компас и равнотежу?

КРАЉ: Нушић своје ликове креира са симпатијама и критикује их са симпатијама, а симпатије су стране нашој данашњици. У том смислу је и наша представа на Нушићевој линији и скоро па романтичарска у односу на данашње време. Ми смо као људи канда прилично пропали, вредности друштва у којем живимо су окренуте наопачке и ту нема ничег симпатичног.

Рад

ГЛАС: На чему тренутно радите, можемо ли очекивати нешто ново?

КРАЉ: Тренутно је моја најновија представа “Ролеркостер”, по комаду Јелене Кајго, у продукцији “Атељеа 212”, на малој фестивалској турнеји, надам се да ће и бањалучка публика имати прилику да је гледа. Иначе, са глумицом Паулином Манов Ђурђевић сам примила нову класу глуме на Академији уметности у Београду и уживам у сваком тренутку упознавања нове генерације студената. Чека ме и Представа “Хамлета у селу Мрдуша Доња” (Иво Брешан) - дипломска представа претходне генерације студената која ће од новембра бити на званичном репертоару београдског позоришта “Вук”, а која је у јуну са успехом одиграна на првом и фантастично организованом позоришном академском фестивалу ПАФ баш у Бањалуци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.