Milica Kralj za “Glas Srpske”: Svjedočimo kako vlast deformiše čovjeka

Rekla je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” režiserka Milica Kralj povodom posljednjeg izvođenja predstave “Gospođa ministarka”. Naime riječ je o 107. i 108. igranju ovog komada koji će u Narodnom pozorištu Republike Srpske publika imati priliku da pogleda u četvrtak i petak sa početkom u 20 časova. Ovaj komad u njenoj režiji prvi put je izveden 2006. godine na sceni nacionalnog teatra Srpske.

- Tragati za ljubavlju makar i utopijski je vrednije nego proživeti dan bez te potrage - dodala je ona.

GLAS: S obzirom na to da će ovo biti posljednje izvođenje “Gospođe ministarke” u Narodnom pozorištu RS kakva osjećanja to budi u Vama nakon svih ovih godina?

KRALj: To su osećanja koja smatram ličnim bogatstvom, pozitivna, raskošna. To su osećanja koja su oblikovala moj život svih ovih sedamnaest godina na najlepši mogući način. Negde oko premijere 2006. godine smatrali smo da će velika sreća biti da odigramo 100 predstava i to je bio neki cilj koji nije delovao mnogo dostižno. Do cilja smo stigli zahvaljujući publici koja je uvek punila salu i zahvaljujući svima na sceni i iza scene koji su predstavu čuvali. Mnogi od njih nisu sa nama više, alu jesu uvek tu negde među našim kulisama i Nebojša Zubović i Danilo Popržen i Vlastimir Đuza Stojiljković i Petar Kralj (koji je uskočio u par predstava). Tu, u uvek pristupnoj tremi pred svako izvođenje je i jedinstveni profesor Telebak.

GLAS: Po čemu pamtite saradnju sa Svetlanom Cecom Bojković i ansamblom Narodnog pozorišta RS?

KRALj: Ako bih se morala opredeliti za jednu reč, to je reč radost! Sa radošću pamtim rad, igranja, turneje, susrete sa publikom pa i mnoštvo nagrada, druženja, svaki susret. Kada me je tadašnji umetnički direktor Tihomir Stanić pozvao da radim poznavala sam samo Svetlanu, a to je bila i moja prva ansambl predstava pa još u gradu u kojem sam bila prethodno samo jednom. Sa radošću sam upoznavala moćni ansambl i sve zaposlene u pozorištu, njihovu posvećenost i odanost pozorištu, sa radošću svedočila prvim ulogama sada osvedočenih glumaca i autora, sa radošću me prihvatio i grad u kojem se od tada uvek osećam kao kod kuće.

GLAS: Postoje li neke anegdote iz te saradnje koje možete podijeliti s nama?

KRALj: Postoji bezbroj anegdota, ali ja ne umem da ih pričam onako kako one zaslužuju. Na primer, jedna od dirljivih, je kad se Đuza posle boravka u bolnici vratio u ulogu Ujka Vase i kad je Boris Šavija koji je tada igrao Raku, a Raka po komadu uči engleski, na festivalu “Nušićevi dani” u Smederevu, protrčao preko scene u kojoj je ujka Vasa sam i glasno povikao: “Njelcome back, Mister Džouzi.” Posebna je anegdota kako se provelo bure vina koje smo na pomenutom festivalu osvojili kao nagradu za najbolju predstavu, ali tu je baš srećna okolnost što ne umem anegdote da pričam.

GLAS: U predgovoru “Gospođe ministarke” Branislav Nušić je napisao da se kroz život svakog društva bilježi jedna ravna linija obilježena obzirima i tradicijom pred kojima društvo upada u učmalost. Živka se uzdigla iznad te linije i izgubila je ravnotežu. Je li moguće preći tu liniju, a sačuvati moral?

KRALj: Svako od nas veruje da ga moć ili vlast ne bi promenila. I svako od nas svedoči kako se ljudi deformišu od malo pomisli da će imati kakvu vlast. Tako da ja nemam odgovor na to pitanje, bar nemam optimističan odgovor.

GLAS: Iako je Nušić ovim komadom napravio komediju našeg mentaliteta, ipak je o svojim likovima pisao s ljubavlju. Čini li nam se da smo mi danas mnogo gori nego društvo “Gospođe ministarke” i ona sama, jesmo li izgubili kompas i ravnotežu?

KRALj: Nušić svoje likove kreira sa simpatijama i kritikuje ih sa simpatijama, a simpatije su strane našoj današnjici. U tom smislu je i naša predstava na Nušićevoj liniji i skoro pa romantičarska u odnosu na današnje vreme. Mi smo kao ljudi kanda prilično propali, vrednosti društva u kojem živimo su okrenute naopačke i tu nema ničeg simpatičnog.

Rad

GLAS: Na čemu trenutno radite, možemo li očekivati nešto novo?

KRALj: Trenutno je moja najnovija predstava “Rolerkoster”, po komadu Jelene Kajgo, u produkciji “Ateljea 212”, na maloj festivalskoj turneji, nadam se da će i banjalučka publika imati priliku da je gleda. Inače, sa glumicom Paulinom Manov Đurđević sam primila novu klasu glume na Akademiji umetnosti u Beogradu i uživam u svakom trenutku upoznavanja nove generacije studenata. Čeka me i Predstava “Hamleta u selu Mrduša Donja” (Ivo Brešan) - diplomska predstava prethodne generacije studenata koja će od novembra biti na zvaničnom repertoaru beogradskog pozorišta “Vuk”, a koja je u junu sa uspehom odigrana na prvom i fantastično organizovanom pozorišnom akademskom festivalu PAF baš u Banjaluci.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.