Светозар Цветковић, глумац, за “Глас Српске”: Све мање вјерујем у исцјелитељску моћ глумачког заната

Овако је разговор за “Глас Српске” започео глумац Светозар Цветковић, говорећи о мотивима и темама у филму “Руски конзул” те историјском темељу на којем је базирана прича овог остварења у режији Мирослава Лекића, рађеног по истоименом роману Вука Драшковића.

- Та тематика је нешто што мене генерално исто интересује и што је у вези са једном епоху у филмском језику речено, али и за нешто што јесте и моја прошлост, али и прошлост целе земље и система у којем смо живјели и земље која се звала једним потпуно другим именом и која је нестала у крви и блату и трагедији која нас је сачекала не толико много након Титове смрти, али која нас је коштала многих људских живота - додао је Цветковић.

ГЛАС: Због чега Вас је у ствари заинтересовала улога у филму “Руски конзул”?

ЦВЕТКОВИЋ: Мислим да овај филм јесте важан. Ја нисам читао роман пре него што ми је редитељ рекао да бисмо то радили. И онда сам га наравно прочитао и када сам га прочитао, онда сам схватио да то заправо јесте филм, да је то Вук писао некако као филм и да би сад то требало преточити у један филмски језик на самом платну. И такође, с обзиром на то да је Лека радио “Нож” и да смо и то заједнички радили једним делом, онда сам био јако заинтересован да тог човека и тај лик уклопим у све ове ликове који се појављују у овој причи.

ГЛАС: Када гледамо лик доктора Мурићија, којег глумите у филму, он је неко ко је изабрао страну, а опет је завршио како је завршио. Како уопште у таквом једном свијету прићи некој страни, а не остати животно угрожен? Како опстати у свијету идеологија које су јаче од сваког појединца?

ЦВЕТКОВИЋ: Када се уђе у нешто до краја, а многи од ових ликова филма улазе до краја у то што је њихово уверење, онда ту искупљења нема. Онда се то обично трагично завршава. Тако је и са тим ликом који сам ја тумачио, који је за мене глумачким био занимљив због тога што припада једној другој култури, једном другом народу, једном другом језику, а опет по логици ствари своје школе је завршио тамо где је требало да их заврши, у Београду, у центру, на српском језику. И онда та мешавина тог једног језика и размишљања и брака који је са женом која је из Београда, коју анатемишу због тога што се удала за Албанца, то је нешто што је Вукова конструкција и што је тачна конструкција и што даје пуно могућности да нешто управо у овом свом послу урадите на то.

ГЛАС: Колико било који филм, као облик умјетности, са историјом и фикцијом у својој сржи, може да утиче на другачије сагледавање једног периода?

ЦВЕТКОВИЋ: Он може, знате како, прошли смо ми кроз гадна времена, у последњих баш пет-шест година у вези са перцепцијом уметности, а поготово филмске уметности. Гледање филмова у биоскопима или на телевизији, како на платформама разним, то се све јако променило у односу на то како је то било пред десетак или петнаест година. Тако да и сам сам некада веровао у исцелителску моћ свог заната и онога чиме се ја бавим, а сад све мање верујем да постоји исцелителска моћ, али верујем да постоји та нека, да је назовемо баш тако пејоративно, као нека нота забаве. Људи су склони томе да гледају нешто што их забавља, јер им је мучних тема превише. Ова тема овде, не могу рећи да је мучна, али је нешто што је константно актуелно у овој средини, константно актуелно за наш народ, за албански народ који живи и који је живео у оквиру Југославије, а сада живе у оквиру Косова и то је нешто што вас провоцира. Не верујем да то може да промени ток историје, али може да остави печат једног става који видимо и писац и редитељ, али и ми који играмо у томе.

ГЛАС: Шта је данас филм и уопште читава умјетност човјеку овог времена?

ЦВЕТКОВИЋ: То је ипак, ми не можемо побећи од одговора да је то ефемерно занимање. У времену короне, кад су у Београду и Загребу и овде била затворена позоришта, ми смо мислили срушиће се свет па није се срушио. Напротив, све је остало да живи онако како је живело у измењеним околностима. Били смо сведоци једне глобалне катаклизме која нас је пореметила и у нашем послу, али живјело се без позоришта, људи нису одлазили у затворене просторе, људи су седели код куће, заменио се начин живота. То је оно што се променило, то је оно што нас је поломило на неки начин и повратак у неке нормалне токове живота је опет битно другачији од онога прије.

ГЛАС: Све се промијенило, а то је промијенило и навике сваког од нас.

ЦВЕТКОВИЋ: Да, све се некако мењало и ми смо се адаптирали у томе и у тој адаптацији и ми смо заправо схватили, бар сам ја схватио, да рецимо постоје толика места у Србији која уопште немају позориште и где позориште не долази, а где људи живе. Неки велики градови типа Чачак, Пирот, ту људи не иду у позориште. Они да би ишли у позориште морају бити у Београду или у Нишу или негде. То се једном пробудило у томе да 85 одсто Србије никад није ушло у нешто што се зове позориште и ко зна да ли гледају овакве филме као што смо ми снимили и ко зна на који начин испуњавају то време у којем би желели да имају неки другачији однос према свету у којем живе.

ГЛАС: Кад сагледамо ту чињеницу, и у Републици Српској многа мјеста немају позоришта и много је мјеста у којима никад не бивају игране представе. То показује да је сасвим могућ живот без позоришта.

ЦВЕТКОВИЋ: Испада, али на крају ипак не бисмо могли без уметности.

ГЛАС: Када говоримо о умјетности, нужно је, осим филма и позоришта, осврнути се на серије. У Вашем опусу посебно су занимљиве “Црна свадба” и “Бележница професора Мишковића”, због отварања простора неким другачијим темама. Зашто је то тренутно занимљиво и како је Вама било да играте у серијама које се баве мрачним темама, враџбинама и сујевјерјем?

ЦВЕТКОВИЋ: Да, кад појавите нешто што је нека врста људске подсвести у свакодневном животу и кад га реализујете у форми, прво сценарија телевизијског па онда у форми неке телевизијске серије које има једну уметничку амбицију, онда је то занимљиво у сваком случају. Онда је то не само за ауторе, већ и за нас као извођаче тог посла јако занимљиво, да се увучемо у то и да се тиме бавимо и да нас то довољно провоцира. Бар је мене провоцирало, да направим нешто у чему се релативно нисам опробао на начин на који сам се можда опробао у позоришту, али на самом филму, у самој телевизији то је нешто што је потпуно другачије. Е, у том смислу драго ми је да сте навели те две приче, јер се оно заиста разликује од много тога што је снимано у посљедњих десетак година у Србији и у чему сам учествовао. Чињеница добробити овог нашег посла и овога што радимо било на филму и на телевизији јесте што тај траг остаје, што тај траг се неће изгубити и што ће неко гледати за 20, за 50 година овај филм и знаће да је постојао глумац који се зове Жарко Лаушевић и који је имао своју судбину и пробудиће у свима ту врсту односа и његове судбине у генерацијама које долазе управо захваљујући филму. И управо захваљујући томе што је он у филму и на телевизији оставио.

ГЛАС: Какав траг и сјећања је на Вас то оставило, с обзиром на то да је ово Лаушевићева посљедња улога (уз улогу у још необјављеном филму “Воља синовљева”)?

ЦВЕТКОВИЋ: То је и Лека говорио овде на прес-конференцији. Немам сећања на то. То је део мог живота, део наших заједничких живота, део једне трагичне историје, једне трагичне судбине једног екстремно талентованог човека, вредног, духовитог, мултидисциплинарног. Он је био изванредан писац, изванредан сликар, он је могао много тога да покрије и, нажалост, та судбина и тај догађај који је обележио његов живот и оставио траг у томе што је радио, пре свега у књижевности, пре свега у тим књигама које је написао, али и у сликарству. Ја сам видео те слике које је сликао када је био у затвору. То је нешто што га је очувало и што је могло да очува, али није могло да очува његово тело од болести и од тога да након свега тога једна разарајућа болест га просто однесе из сопственог, али и из наших живота.

Планови

ГЛАС: Прозборили смо о неколико реализованих пројеката па ме интересује какви су Ваши планови и шта на уму имате за наредни период, што се тиче филма, серија и позоришта?

ЦВЕТКОВИЋ: Ја на уму имам један филм који треба да снимим са редитељем Мишом Радивојевићем који се зове “Острво на дну” и то ми је задатак. Жеља ми је да то снимим. У тој причи се ради о једном догађају на Голом отоку који никад није третиран и који бисмо ми волели да направимо. И уложићу све што могу да урадим, што се тога тиче. Што се тиче онога што радим у позоришту, ту је премијера једног комада који се зове “Како сам научила да возим”, америчке списатељице Пауле Вогел, која је пре 25 година добила “Пулицерову награду”. То је представа у продукцији “Хартефакт” у Београду, у режији младе редитељке Таре Манић. Играм с једном младом глумицом Мартом Богосављевић. И то је оно што је и данас и актуелно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.