Svetozar Cvetković, glumac, za “Glas Srpske”: Sve manje vjerujem u iscjeliteljsku moć glumačkog zanata

Ovako je razgovor za “Glas Srpske” započeo glumac Svetozar Cvetković, govoreći o motivima i temama u filmu “Ruski konzul” te istorijskom temelju na kojem je bazirana priča ovog ostvarenja u režiji Miroslava Lekića, rađenog po istoimenom romanu Vuka Draškovića.

- Ta tematika je nešto što mene generalno isto interesuje i što je u vezi sa jednom epohu u filmskom jeziku rečeno, ali i za nešto što jeste i moja prošlost, ali i prošlost cele zemlje i sistema u kojem smo živjeli i zemlje koja se zvala jednim potpuno drugim imenom i koja je nestala u krvi i blatu i tragediji koja nas je sačekala ne toliko mnogo nakon Titove smrti, ali koja nas je koštala mnogih ljudskih života - dodao je Cvetković.

GLAS: Zbog čega Vas je u stvari zainteresovala uloga u filmu “Ruski konzul”?

CVETKOVIĆ: Mislim da ovaj film jeste važan. Ja nisam čitao roman pre nego što mi je reditelj rekao da bismo to radili. I onda sam ga naravno pročitao i kada sam ga pročitao, onda sam shvatio da to zapravo jeste film, da je to Vuk pisao nekako kao film i da bi sad to trebalo pretočiti u jedan filmski jezik na samom platnu. I takođe, s obzirom na to da je Leka radio “Nož” i da smo i to zajednički radili jednim delom, onda sam bio jako zainteresovan da tog čoveka i taj lik uklopim u sve ove likove koji se pojavljuju u ovoj priči.

GLAS: Kada gledamo lik doktora Murićija, kojeg glumite u filmu, on je neko ko je izabrao stranu, a opet je završio kako je završio. Kako uopšte u takvom jednom svijetu prići nekoj strani, a ne ostati životno ugrožen? Kako opstati u svijetu ideologija koje su jače od svakog pojedinca?

CVETKOVIĆ: Kada se uđe u nešto do kraja, a mnogi od ovih likova filma ulaze do kraja u to što je njihovo uverenje, onda tu iskupljenja nema. Onda se to obično tragično završava. Tako je i sa tim likom koji sam ja tumačio, koji je za mene glumačkim bio zanimljiv zbog toga što pripada jednoj drugoj kulturi, jednom drugom narodu, jednom drugom jeziku, a opet po logici stvari svoje škole je završio tamo gde je trebalo da ih završi, u Beogradu, u centru, na srpskom jeziku. I onda ta mešavina tog jednog jezika i razmišljanja i braka koji je sa ženom koja je iz Beograda, koju anatemišu zbog toga što se udala za Albanca, to je nešto što je Vukova konstrukcija i što je tačna konstrukcija i što daje puno mogućnosti da nešto upravo u ovom svom poslu uradite na to.

GLAS: Koliko bilo koji film, kao oblik umjetnosti, sa istorijom i fikcijom u svojoj srži, može da utiče na drugačije sagledavanje jednog perioda?

CVETKOVIĆ: On može, znate kako, prošli smo mi kroz gadna vremena, u poslednjih baš pet-šest godina u vezi sa percepcijom umetnosti, a pogotovo filmske umetnosti. Gledanje filmova u bioskopima ili na televiziji, kako na platformama raznim, to se sve jako promenilo u odnosu na to kako je to bilo pred desetak ili petnaest godina. Tako da i sam sam nekada verovao u iscelitelsku moć svog zanata i onoga čime se ja bavim, a sad sve manje verujem da postoji iscelitelska moć, ali verujem da postoji ta neka, da je nazovemo baš tako pejorativno, kao neka nota zabave. Ljudi su skloni tome da gledaju nešto što ih zabavlja, jer im je mučnih tema previše. Ova tema ovde, ne mogu reći da je mučna, ali je nešto što je konstantno aktuelno u ovoj sredini, konstantno aktuelno za naš narod, za albanski narod koji živi i koji je živeo u okviru Jugoslavije, a sada žive u okviru Kosova i to je nešto što vas provocira. Ne verujem da to može da promeni tok istorije, ali može da ostavi pečat jednog stava koji vidimo i pisac i reditelj, ali i mi koji igramo u tome.

GLAS: Šta je danas film i uopšte čitava umjetnost čovjeku ovog vremena?

CVETKOVIĆ: To je ipak, mi ne možemo pobeći od odgovora da je to efemerno zanimanje. U vremenu korone, kad su u Beogradu i Zagrebu i ovde bila zatvorena pozorišta, mi smo mislili srušiće se svet pa nije se srušio. Naprotiv, sve je ostalo da živi onako kako je živelo u izmenjenim okolnostima. Bili smo svedoci jedne globalne kataklizme koja nas je poremetila i u našem poslu, ali živjelo se bez pozorišta, ljudi nisu odlazili u zatvorene prostore, ljudi su sedeli kod kuće, zamenio se način života. To je ono što se promenilo, to je ono što nas je polomilo na neki način i povratak u neke normalne tokove života je opet bitno drugačiji od onoga prije.

GLAS: Sve se promijenilo, a to je promijenilo i navike svakog od nas.

CVETKOVIĆ: Da, sve se nekako menjalo i mi smo se adaptirali u tome i u toj adaptaciji i mi smo zapravo shvatili, bar sam ja shvatio, da recimo postoje tolika mesta u Srbiji koja uopšte nemaju pozorište i gde pozorište ne dolazi, a gde ljudi žive. Neki veliki gradovi tipa Čačak, Pirot, tu ljudi ne idu u pozorište. Oni da bi išli u pozorište moraju biti u Beogradu ili u Nišu ili negde. To se jednom probudilo u tome da 85 odsto Srbije nikad nije ušlo u nešto što se zove pozorište i ko zna da li gledaju ovakve filme kao što smo mi snimili i ko zna na koji način ispunjavaju to vreme u kojem bi želeli da imaju neki drugačiji odnos prema svetu u kojem žive.

GLAS: Kad sagledamo tu činjenicu, i u Republici Srpskoj mnoga mjesta nemaju pozorišta i mnogo je mjesta u kojima nikad ne bivaju igrane predstave. To pokazuje da je sasvim moguć život bez pozorišta.

CVETKOVIĆ: Ispada, ali na kraju ipak ne bismo mogli bez umetnosti.

GLAS: Kada govorimo o umjetnosti, nužno je, osim filma i pozorišta, osvrnuti se na serije. U Vašem opusu posebno su zanimljive “Crna svadba” i “Beležnica profesora Miškovića”, zbog otvaranja prostora nekim drugačijim temama. Zašto je to trenutno zanimljivo i kako je Vama bilo da igrate u serijama koje se bave mračnim temama, vradžbinama i sujevjerjem?

CVETKOVIĆ: Da, kad pojavite nešto što je neka vrsta ljudske podsvesti u svakodnevnom životu i kad ga realizujete u formi, prvo scenarija televizijskog pa onda u formi neke televizijske serije koje ima jednu umetničku ambiciju, onda je to zanimljivo u svakom slučaju. Onda je to ne samo za autore, već i za nas kao izvođače tog posla jako zanimljivo, da se uvučemo u to i da se time bavimo i da nas to dovoljno provocira. Bar je mene provociralo, da napravim nešto u čemu se relativno nisam oprobao na način na koji sam se možda oprobao u pozorištu, ali na samom filmu, u samoj televiziji to je nešto što je potpuno drugačije. E, u tom smislu drago mi je da ste naveli te dve priče, jer se ono zaista razlikuje od mnogo toga što je snimano u posljednjih desetak godina u Srbiji i u čemu sam učestvovao. Činjenica dobrobiti ovog našeg posla i ovoga što radimo bilo na filmu i na televiziji jeste što taj trag ostaje, što taj trag se neće izgubiti i što će neko gledati za 20, za 50 godina ovaj film i znaće da je postojao glumac koji se zove Žarko Laušević i koji je imao svoju sudbinu i probudiće u svima tu vrstu odnosa i njegove sudbine u generacijama koje dolaze upravo zahvaljujući filmu. I upravo zahvaljujući tome što je on u filmu i na televiziji ostavio.

GLAS: Kakav trag i sjećanja je na Vas to ostavilo, s obzirom na to da je ovo Lauševićeva posljednja uloga (uz ulogu u još neobjavljenom filmu “Volja sinovljeva”)?

CVETKOVIĆ: To je i Leka govorio ovde na pres-konferenciji. Nemam sećanja na to. To je deo mog života, deo naših zajedničkih života, deo jedne tragične istorije, jedne tragične sudbine jednog ekstremno talentovanog čoveka, vrednog, duhovitog, multidisciplinarnog. On je bio izvanredan pisac, izvanredan slikar, on je mogao mnogo toga da pokrije i, nažalost, ta sudbina i taj događaj koji je obeležio njegov život i ostavio trag u tome što je radio, pre svega u književnosti, pre svega u tim knjigama koje je napisao, ali i u slikarstvu. Ja sam video te slike koje je slikao kada je bio u zatvoru. To je nešto što ga je očuvalo i što je moglo da očuva, ali nije moglo da očuva njegovo telo od bolesti i od toga da nakon svega toga jedna razarajuća bolest ga prosto odnese iz sopstvenog, ali i iz naših života.

Planovi

GLAS: Prozborili smo o nekoliko realizovanih projekata pa me interesuje kakvi su Vaši planovi i šta na umu imate za naredni period, što se tiče filma, serija i pozorišta?

CVETKOVIĆ: Ja na umu imam jedan film koji treba da snimim sa rediteljem Mišom Radivojevićem koji se zove “Ostrvo na dnu” i to mi je zadatak. Želja mi je da to snimim. U toj priči se radi o jednom događaju na Golom otoku koji nikad nije tretiran i koji bismo mi voleli da napravimo. I uložiću sve što mogu da uradim, što se toga tiče. Što se tiče onoga što radim u pozorištu, tu je premijera jednog komada koji se zove “Kako sam naučila da vozim”, američke spisateljice Paule Vogel, koja je pre 25 godina dobila “Pulicerovu nagradu”. To je predstava u produkciji “Hartefakt” u Beogradu, u režiji mlade rediteljke Tare Manić. Igram s jednom mladom glumicom Martom Bogosavljević. I to je ono što je i danas i aktuelno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.