Срђан Тешин, писац, за “Глас Српске”: Нема привилегованих тема у књижевности

Започео је овако разговор за “Глас Српске” књижевник Срђан Тешин, осврћући се на роман “Мокринске хронике” који се ове године нашао у најужем избору за НИН-ову награду.

- На једном месту у књизи о томе дословно сведочи и мој алтер-его. Све о чему сам писао темељи се на проживљеном, међутим, неки догађаји су се одиграли у далекој прошлости и није их било могуће пренети верно, па сам чињенице у тим причама обрадио и надоградио како би биле књижевно валидне - додаје Тешин који ће 28. маја гостовати у Бањалуци, на 5. фестивалу књижевности “Императив” у програму “Ноте и слова”, који ће почети у 21.30 часова, а којег ће водити књижевник Марко Томаш.

ГЛАС: Колико су и ликови стварни (или настали на основу стварних особа) и у којој мјери се црте из живота главног јунака поклапају или преклапају са реалношћу?

ТЕШИН: Готово сви ликови верне су копије оригинала који су ходали или ходају стварним светом. Они су толико живописни да је свака интервенција била излишна. Тек понеки ликови су, из чисто књижевних разлога, настали као плод фикције, комбинацијом особина и судбина стварних особа уз које сам одрастао и који су утицали на мене у формативним годинама. Иако сам свом јунаку позајмио сопствена искуства, успомене, страсти, страхове и сумње, не сме се сметнути с ума да књижевни јунак није човек од криви и меса. Било ми је важно да “Мокринске хронике” учиним естетски и уметнички уверљивим, а да границу између стварног и могућег намерно учиним што порознијом. Верујем да у тој игри поверења и препознавања између читаоца и текста лежи истинска моћ књижевности.

ГЛАС: Период осамдесетих и деведесетих обиљежио је животе различитих генерација. Шта би могло да се издвоји као заједничко за те генерације и како је тако лако пронаћи се или поистовијетити с ликовима и ситуацијама у “Мокринским хроникама”? Шта је то што повезује, а шта раздваја?

ТЕШИН: Због универзализоване слике одрастања у минулој епохи самоуправног социјализма, многи читаоци “Мокринске хронике” су доживели као причу о себи. И то није необично. Генерације рођене у СФРЈ делиле су слична животна искуства, јер је држава свесно радила на стварању пожељних дискурса попут оних о “производњи срећног социјалистичког детињства”, да парафразирам антрополошкињу Илдико Ердеи. Деца и млади су била кључна социјална категорија ка којој су усмераване културно-образовне форме, али и производња и рекламирање. То је довело до стварања југословенске популарне културе која је имала велики утицај на живот грађана. Наши хероји из детињства нису потицали из идеолошке и политичке сфере, као што је то случај с данашњом омладином, већ из сфере музике, филма или спорта. Титови и пост-титовски пионири идентификују се по заједничким идејама, сликама, догађајима, доживљајима, емоцијама и успоменама. Због тога се “Мокринске хронике” читају с разумевањем и у Сплиту, Бањалуци, Скопљу, Сарајеву или Подгорици. Иако су смештене у микроуниверзум Мокрина, говоре о једној генерацији у турбулентном времену, па се отуда у њима препознају људи различитих искустава и географија. О феномену повлачења социјалистичке идеологије пред агресивним конзумеризмом и национализмом писао сам у другим књигама и није било потребе да се понављам.

ГЛАС: “Све је проза” је реченица која се налази на самом крају књиге. Да ли стварно јесте и како бисте то објаснили?

ТЕШИН: Нема привилегованих тема у књижевности и, такође, не постоје табуизиране и нелитерарне теме, јер се све може литераризовати. Карл Уве Кнаусгор је то демонстрирао у шестотомном аутофикцијском роману “Моја борба”. Ко би рекао да опис баналних животних рутина, послова, сумњи и снова у маниру ријалитија, на 3.600 страна, може постати бестселер продат у милионском тиражу и преведен на све светске језике? Све је вредно причања, у зависности од тога колико се умешно прича. И у мом кратком роману “поље литерарне креације”, како је то дивно запазила критичарка Марија Ненезић, започиње тек онда “када хроничар, полазећи од конкретног догађаја који не сме занемарити, слободно тај догађај интерпретира”. Ако већ намеравате да пишете о стварности, онда морате да пишете о конкретном и локалном, у томе се слажем с Кнаусгором, а има ли ичег конкретнијег и локалнијег од чепркања по интимној, приватној и митологизованој историји једног дечака и једног банатског села?

ГЛАС: Музика заузима доста простора у “Мокринским хроникама”, увијек је ту негдје, поменом, цитирањем пјесама или причом. Колико простора заузима у Вашој стварности или колико је, у ствари бијег од стварности?

ТЕШИН: У свет књижевности сам ушао тако што сам покушавао да напишем текстове за песме које сам компоновао на гитари марке “мелодија менгеш”. Брзо сам одустао од тог узалудног посла. Задовољио сам се, без одушевљења, свирањем популарних песама у сеоским кафанама. Био сам, нажалост, потпуно свестан тога да никада нећу постићи високе домете у краткотрајној каријери локалног музичара. Ипак, и данас својој деци држим собне концерте. Колико је музика свеприсутна и важна у мом животу говори и чињеница да сам током изолације снимио са сином Луком песму “Добар дан кажем свима”, која се проширила друштвеним мрежама, а емитована је и на “Јутјубу” у оквиру серијала “Читањац, играњац” књижевнице за децу Јасминке Петровић. Ова песма нам је добродошла као саундтрек за књигу прича за децу и размажене родитеље “Лука каже”.

ГЛАС: Да ли је садашњост свијета и друштва ескапистичка и да ли је то у потпуности лоше?

ТЕШИН: Ми, заправо, живимо у хиперреалности, све неспособнији да разликујемо стварност од симулације стварности. Дубоко смо заглибили у процепу између физичке и виртуелне стварности. У свету масовних медија и друштвених мрежа већина људи више није сигурна у то где једна стварност завршава, а где почиње друга. Можда је садашњост света ескапистичка, јер живимо у добу уметности лажи и постистине.

ГЛАС: Какву улогу умјетност и људи који је стварају могу да имају у промјенама, почевши од малих, свакодневних, до неких већих? Да ли су велике промјене данас могуће (било да се ради о индивидуама или одређеним друштвеним групама)?

ТЕШИН: Од 24. фебруара живимо у другачијем свету од оног који смо познавали дотад. Сведоци смо драстичних геополитичких промена, симболички равних паду Берлинског зида и верујем да многи нису ни свесни глобалних последица које те промене подразумевају. Иако су уметници, па самим тим и писци, у посткомунизму изгубили своју позицију својеврсног “гласа народа” и “савести друштва”, не смеју остајати по страни када је реч о важним друштвеним и политичким питањима. Сваки глас против неправде, безумља, насиља и рата је важан, без обзира на то колики је аудиторијум који слуша тај глас.

Промјене

ГЛАС: Кад говоримо о промјенама (које су нужне у свему), како посматрате значај књижевних смотри као што је фестивал књижевности “Императив” на којем учествујете? И шта је још потребно урадити да би се дошло до неких промјена у самој промоцији књижевности у региону?

ТЕШИН: Фестивал “Императив” од првог дана има јасно профилисан концепт и увек атрактивне програме и учеснике. И оно што је најважније: “Императив” не подилази никоме, јер је организаторима императив да промовишу само добру књижевност. Несумњиво је да су књижевни фестивали важни за популаризацију културе читања. Оно што би у највећој мери допринело бољој књижевној сарадњи у региону јесте могућност дистрибуције књига, јер је потпуно бесмислено да се иста књига једног аутора објављује у више земаља, а да за то није било потребно превођење с језика на језик. Ово је реторичко питање, али ако је робу широке потрошње произведену у региону могуће купити у продавницама од Вардара до Триглава, зашто по том принципу не би било могуће успоставити јединствено, регионално тржиште књига?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.