Srđan Tešin, pisac, za “Glas Srpske”: Nema privilegovanih tema u književnosti

Započeo je ovako razgovor za “Glas Srpske” književnik Srđan Tešin, osvrćući se na roman “Mokrinske hronike” koji se ove godine našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.

- Na jednom mestu u knjizi o tome doslovno svedoči i moj alter-ego. Sve o čemu sam pisao temelji se na proživljenom, međutim, neki događaji su se odigrali u dalekoj prošlosti i nije ih bilo moguće preneti verno, pa sam činjenice u tim pričama obradio i nadogradio kako bi bile književno validne - dodaje Tešin koji će 28. maja gostovati u Banjaluci, na 5. festivalu književnosti “Imperativ” u programu “Note i slova”, koji će početi u 21.30 časova, a kojeg će voditi književnik Marko Tomaš.

GLAS: Koliko su i likovi stvarni (ili nastali na osnovu stvarnih osoba) i u kojoj mjeri se crte iz života glavnog junaka poklapaju ili preklapaju sa realnošću?

TEŠIN: Gotovo svi likovi verne su kopije originala koji su hodali ili hodaju stvarnim svetom. Oni su toliko živopisni da je svaka intervencija bila izlišna. Tek poneki likovi su, iz čisto književnih razloga, nastali kao plod fikcije, kombinacijom osobina i sudbina stvarnih osoba uz koje sam odrastao i koji su uticali na mene u formativnim godinama. Iako sam svom junaku pozajmio sopstvena iskustva, uspomene, strasti, strahove i sumnje, ne sme se smetnuti s uma da književni junak nije čovek od krivi i mesa. Bilo mi je važno da “Mokrinske hronike” učinim estetski i umetnički uverljivim, a da granicu između stvarnog i mogućeg namerno učinim što poroznijom. Verujem da u toj igri poverenja i prepoznavanja između čitaoca i teksta leži istinska moć književnosti.

GLAS: Period osamdesetih i devedesetih obilježio je živote različitih generacija. Šta bi moglo da se izdvoji kao zajedničko za te generacije i kako je tako lako pronaći se ili poistovijetiti s likovima i situacijama u “Mokrinskim hronikama”? Šta je to što povezuje, a šta razdvaja?

TEŠIN: Zbog univerzalizovane slike odrastanja u minuloj epohi samoupravnog socijalizma, mnogi čitaoci “Mokrinske hronike” su doživeli kao priču o sebi. I to nije neobično. Generacije rođene u SFRJ delile su slična životna iskustva, jer je država svesno radila na stvaranju poželjnih diskursa poput onih o “proizvodnji srećnog socijalističkog detinjstva”, da parafraziram antropološkinju Ildiko Erdei. Deca i mladi su bila ključna socijalna kategorija ka kojoj su usmeravane kulturno-obrazovne forme, ali i proizvodnja i reklamiranje. To je dovelo do stvaranja jugoslovenske popularne kulture koja je imala veliki uticaj na život građana. Naši heroji iz detinjstva nisu poticali iz ideološke i političke sfere, kao što je to slučaj s današnjom omladinom, već iz sfere muzike, filma ili sporta. Titovi i post-titovski pioniri identifikuju se po zajedničkim idejama, slikama, događajima, doživljajima, emocijama i uspomenama. Zbog toga se “Mokrinske hronike” čitaju s razumevanjem i u Splitu, Banjaluci, Skoplju, Sarajevu ili Podgorici. Iako su smeštene u mikrouniverzum Mokrina, govore o jednoj generaciji u turbulentnom vremenu, pa se otuda u njima prepoznaju ljudi različitih iskustava i geografija. O fenomenu povlačenja socijalističke ideologije pred agresivnim konzumerizmom i nacionalizmom pisao sam u drugim knjigama i nije bilo potrebe da se ponavljam.

GLAS: “Sve je proza” je rečenica koja se nalazi na samom kraju knjige. Da li stvarno jeste i kako biste to objasnili?

TEŠIN: Nema privilegovanih tema u književnosti i, takođe, ne postoje tabuizirane i neliterarne teme, jer se sve može literarizovati. Karl Uve Knausgor je to demonstrirao u šestotomnom autofikcijskom romanu “Moja borba”. Ko bi rekao da opis banalnih životnih rutina, poslova, sumnji i snova u maniru rijalitija, na 3.600 strana, može postati bestseler prodat u milionskom tiražu i preveden na sve svetske jezike? Sve je vredno pričanja, u zavisnosti od toga koliko se umešno priča. I u mom kratkom romanu “polje literarne kreacije”, kako je to divno zapazila kritičarka Marija Nenezić, započinje tek onda “kada hroničar, polazeći od konkretnog događaja koji ne sme zanemariti, slobodno taj događaj interpretira”. Ako već nameravate da pišete o stvarnosti, onda morate da pišete o konkretnom i lokalnom, u tome se slažem s Knausgorom, a ima li ičeg konkretnijeg i lokalnijeg od čeprkanja po intimnoj, privatnoj i mitologizovanoj istoriji jednog dečaka i jednog banatskog sela?

GLAS: Muzika zauzima dosta prostora u “Mokrinskim hronikama”, uvijek je tu negdje, pomenom, citiranjem pjesama ili pričom. Koliko prostora zauzima u Vašoj stvarnosti ili koliko je, u stvari bijeg od stvarnosti?

TEŠIN: U svet književnosti sam ušao tako što sam pokušavao da napišem tekstove za pesme koje sam komponovao na gitari marke “melodija mengeš”. Brzo sam odustao od tog uzaludnog posla. Zadovoljio sam se, bez oduševljenja, sviranjem popularnih pesama u seoskim kafanama. Bio sam, nažalost, potpuno svestan toga da nikada neću postići visoke domete u kratkotrajnoj karijeri lokalnog muzičara. Ipak, i danas svojoj deci držim sobne koncerte. Koliko je muzika sveprisutna i važna u mom životu govori i činjenica da sam tokom izolacije snimio sa sinom Lukom pesmu “Dobar dan kažem svima”, koja se proširila društvenim mrežama, a emitovana je i na “Jutjubu” u okviru serijala “Čitanjac, igranjac” književnice za decu Jasminke Petrović. Ova pesma nam je dobrodošla kao saundtrek za knjigu priča za decu i razmažene roditelje “Luka kaže”.

GLAS: Da li je sadašnjost svijeta i društva eskapistička i da li je to u potpunosti loše?

TEŠIN: Mi, zapravo, živimo u hiperrealnosti, sve nesposobniji da razlikujemo stvarnost od simulacije stvarnosti. Duboko smo zaglibili u procepu između fizičke i virtuelne stvarnosti. U svetu masovnih medija i društvenih mreža većina ljudi više nije sigurna u to gde jedna stvarnost završava, a gde počinje druga. Možda je sadašnjost sveta eskapistička, jer živimo u dobu umetnosti laži i postistine.

GLAS: Kakvu ulogu umjetnost i ljudi koji je stvaraju mogu da imaju u promjenama, počevši od malih, svakodnevnih, do nekih većih? Da li su velike promjene danas moguće (bilo da se radi o individuama ili određenim društvenim grupama)?

TEŠIN: Od 24. februara živimo u drugačijem svetu od onog koji smo poznavali dotad. Svedoci smo drastičnih geopolitičkih promena, simbolički ravnih padu Berlinskog zida i verujem da mnogi nisu ni svesni globalnih posledica koje te promene podrazumevaju. Iako su umetnici, pa samim tim i pisci, u postkomunizmu izgubili svoju poziciju svojevrsnog “glasa naroda” i “savesti društva”, ne smeju ostajati po strani kada je reč o važnim društvenim i političkim pitanjima. Svaki glas protiv nepravde, bezumlja, nasilja i rata je važan, bez obzira na to koliki je auditorijum koji sluša taj glas.

Promjene

GLAS: Kad govorimo o promjenama (koje su nužne u svemu), kako posmatrate značaj književnih smotri kao što je festival književnosti “Imperativ” na kojem učestvujete? I šta je još potrebno uraditi da bi se došlo do nekih promjena u samoj promociji književnosti u regionu?

TEŠIN: Festival “Imperativ” od prvog dana ima jasno profilisan koncept i uvek atraktivne programe i učesnike. I ono što je najvažnije: “Imperativ” ne podilazi nikome, jer je organizatorima imperativ da promovišu samo dobru književnost. Nesumnjivo je da su književni festivali važni za popularizaciju kulture čitanja. Ono što bi u najvećoj meri doprinelo boljoj književnoj saradnji u regionu jeste mogućnost distribucije knjiga, jer je potpuno besmisleno da se ista knjiga jednog autora objavljuje u više zemalja, a da za to nije bilo potrebno prevođenje s jezika na jezik. Ovo je retoričko pitanje, ali ako je robu široke potrošnje proizvedenu u regionu moguće kupiti u prodavnicama od Vardara do Triglava, zašto po tom principu ne bi bilo moguće uspostaviti jedinstveno, regionalno tržište knjiga?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.