Сјећање на бањалучког сликара Душана Симића: Умјетности био посвећен цијелим бићем

Миланка Митрић/Агенције
Сјећање на бањалучког сликара Душана Симића: Умјетности био посвећен цијелим бићем

Дубока емотивна стања, спољни свијет, трагање за одговорима кроз скице, цртеже и сопствену умјетност, само су неке од одлика умјетничког рада бањалучког сликара Душана Симића, који је преминуо прије 60 година.

Рођен 1930. године, овај сликар, чији умјетнички пут је нарушило, али не и зауставило, слабо здравствено стање, у свом кратком животном и умјетничком вијеку оставио је огроман траг на умјетност ових простора.

Историчарка умјетности Видосава Грандић у монографији посвећеној овом умјетнику осврће се управо на његове почетке и на све препреке које су га снашле. Након што није могао да похађа Академију примењених уметности у Београду, школовање је почео 1951. године, на одсјеку ликовне педагогије на Вишој педагошкој школи у Бањалуци.

- Двогодишње школовање довело је у Душанов скромни и једноставни живот тројицу сабраће по кисту и то прво Бекира Мисирлића са којим похађа наставу, а касније, по завршетку Академије, Алојза Ћурића и Енвера Штаљу. За Симића је то било време мукотрпног путовања до радног места у школама у Тополи, а потом у Ивањској, али и време у коме он остварује пуну духовну и стваралачку сродност са тројицом младих сликара. У том дружењу, било у Дулетовој соби, било на излетима, где га је Лојзо неретко знао и да понесе на својим леђима, међусобно су откривали, сазнавали и ширили властите хоризонте, несебично дајући, примајући и размењујући позитивне уметничке енергије и идеје. Из тих уметничких интеракција настала је идеја о заједничком излагању и оном њиховом познатом тексту у каталогу прве изложбе 1955. године - забиљежила је Грандићева о Симићу, у монографији која је у електронском облику доступна на сајту Музеја савремене умјетности Републике Српске.

Цјелине по којима је могуће пратити Симићево сликарство своде се на пејзаже, портрете и мртву природу.

- У “освајање” основних постулата слике Симић је, када је у питању мртва природа, кренуо од сезановски обликоване форме и њеног колористичког модулирања. У ствари, већ на овом мотиву наглашава своје истраживање организације линије и боје помоћу којих се постиже чврстина и јасност. Променљивост субјективне визуелне сензације видљива је код њега, не само у избору теме него и у избору сликарске технике. Наиме, када се служи акварелом, доминантан је лак и прозрачан потез којим сугерише тренутно забележену импресију, а који у даљој разградњи виђеног претвара у разигране бојене партије, које на папиру творе нову, апстрактну композицију. Када слика пастелом или ређе уљем, мења се и композициона и колористичка организација слике па се од “сензације” прелази у експресију и структурално сређену композицију - назначава Грандићева и додаје да је у Симићевом сликарству цртеж увијек био доминантан и важан.

Био је члан и предводник умјетничке групе “Четворица”, заједно са Енвером Штаљом, Алојзом Ћурићем и Бекиром Мисирлићем. Група “Четворица” заступала је напредне умјетничке идеје, и била једна истински значајна умјетничка појава педесетих година у Бањалуци. Покренули су идеје о слободи стваралаштва и нове приступе разумијевању језика слике.

Сам Симић сликао је мале и велике призоре из живота и природе, окупане плаветнилом, малим сценама из свакодневице, сликао је цртао алеје, улице, пољске пејзаже, ухваћене тренутке пролазника на улицама, возила, некад користећи тамне нијансе, а други пут жарке жуте и црвене нијансе. Живот је дао сликарству и умјетности, утапајући се у њој цијелим својим бићем.

- Симићевом смрћу ломи се једна од најљепших и најсмјелијих линија модерног сликарства Босне, посебно Крајине. Умире сувише рано да би остварио сан - идеју живота. Па ипак поред свега тога за Симића смрт нема ничег страшног. Само свијест да оставља упола довршено дјело. Ту је сва жеља за непроживљеним животом једне младости. Симић је знао да је боље срушити се у лету према свјетлости него се сакрити за сигурне конвенционалне заклоне учмалости - забиљежено је у тексту “Гласа”, који је носио наслов “Отргнуто од заборава” Бориса Кандића, који је објављен 29. априла 1968. године.

Међу најзначајнијим Симићевим дјелима, која су углавном увијек носила једноставне називе, су “Студиј пејзажа”, “Студија архитектуре”, “Мртва природа са цвијећем”, “Коњ”, “Бањалучки парк” и многа друга.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана