Саша Ракезић Зограф, стрип аутор и публициста, за “Глас Српске”: И даље носимо ожиљке Другог свјетског рата

Рекао је ово за “Глас Српске” Саша Ракезић алиас Александар Зограф, стрип аутор и публициста, објашњавајући зашто се у својој посљедњој стрип антологији “Приче из Другог рата”, иако се на неки начин бави историјом, то чини из угла обичних људи, без великих историјских тема и ратних хероја митског поп формата.

- Ту свакако спада дневник извесног Радослава – нисам наишао на белешку о његовом презимену - то је само једна свешчица коју сам затекао и за ситне новце купио на бувљој пијаци. То је запис једноставног, непознатог човека, који је након једног од савезничких бомбардовања Београда решио да запише читав свој живот. Запис, који се завршава са белешкама из 1944. године, је настао као резултат буре емоција коју је осетио у себи, а не ради потребе да се било коме било шта објасни, анализира, попује. Те белешке су битне зато што описују околности под којима су људи тада живели, и њихова осећања, и за мене је то било веома узбудљив материјал за стрип - каже Ракезић.

ГЛАС: Поменули сте да је инспирација у овом случају као и у добром дијелу Ваших радова стигла са бувљака и случајних открића великих прича о малим људима, али неке од њих, попут судбине Вељка Коцкара или логорашице Хилде Дајч, су приче које својим магичном чудесношћу реалног надмашују сваку фикцију?

РАКЕЗИЋ: Одувек ми се чинило да је стварност чуднија од свега што би човек могао да конструише у својој глави. Сваког јутра будим се пренеражен свакодневицом! То је и разлог зашто верујем да стрип треба да активно учествује у разоткривању стварности - у прошлости. Постојало је веровање да је стрип медиј који се бави фикцијом, да не кажем бајком. Немам ништа против бајки, али сам сматрао да је битно да забележим оно што се десило, али на дубоко субјективистички начин. Тако сам у својим радовима забележио мисао и исповести обичних људи, који за званичну историографију постоје углавном као статистичке чињенице, понекад и као бројеви.

ГЛАС: Када претражујете старе фотографије, штампу, архиве итд. да ли имате унапријед идеју шта тражите или чекате спонтани моменат откривања који Вас инспирише?

РАКЕЗИЋ: Волим да откривам, да будем изненађен, више него да систематично утврђујем чињенице, или да их селектујем и трпам у ладице. За мене је узбудљив и процес трагања за начином како су се збивања одиграла и за тим што се одвија у човеку када се сусретне са драмом постојања. Занимају ме и старе фотографије на којима видите како је свет некада изгледао. Зато су неки од мојих “стрипова” колажи, састављени од старих фотографија и нешто текста који их коментарише. Закључке препуштам читаоцу. Ја сам само скроман посетилац који купује јефтине ствари на бувљим пијацама, чак не видим себе као колекционара - сакупљање у мом случају није само по себи циљ. 

ГЛАС: Иако је од Другог свјетског рата прошло много година и даље се код нас, а рекао бих и шире, историја спори око његовог карактера, као да се десио јуче, док је у случају обичних људи или чак политичара ситуација још радикалније постављена?

РАКЕЗИЋ: Тешко је упоредити размере тог дешавања са било којим другим моментом у историји људске врсте. Чак и катаклизмичност Првог светског рата је у сенци онога што се мало након тога, свега пар деценија касније, одиграло. Све се убрзало и мултипликовало, више мртвих, уништавања, већа социо-политичка претумбавања. То је оставило тежак ожиљак на све и у већем делу света је деценијама трајало сагледавање тог заслепљујућег збивања, па можда не треба да чуди што је у великој мери присутна тежња да се све то заборави, гурне под тепих, али нема довољно великог тепиха да све то сакрије. То говори о размерама трауме - људска друштва би најрадије да све то потисну, да занемаре као сензацију коју вреди закопати дубоко у прошлости, иако знају да неки од сведока тог времена још увек ходају овим улицама. Ваљда не треба много да се објашњава да то није баш паметно. Погледајте само нуклеарно бомбардовање Јапана, 1945. О томе се мало или недовољно говорило током свих ових деценија, а свет је данас на рубу да понови један такав сценарио. Можда најпотреснији приказ овог дешавања забележен је у облику стрипа (тачније манге), који описује ову катаклизму из часа у час, са свим непријатним детаљима. Аутор је Кеији Наказава који је као дете доживео пакао Хирошиме. Веома препоручљиво штиво иако недоступно на нашем језику.

ГЛАС: Имали сте ове године на ту тему и занимљив рад на позив Музеја у Шумарицама из Крагујевца, који није изашао у овој књизи, али је свакако занимљив  и рекли бисмо важан спој девете умјетности и историје.

РАКЕЗИЋ: Да, ја сам био позван од стране кустоса Марка Терзића да нацртам стрип на тему покоља у Крагујевцу који се збио октобра 1941. и у почетку сам био скептичан у вези са представљањем тако сложеног и трагичног дешавања, али сам наишао на разумевање од стране људи из те институције који су пристали да то урадим на начин који сам одаберем, без икаквих унапред задатих сугестија. Сматрао сам да је то добар приступ и тако је настао стрип заснован на неким од сведочанстава која сам изучавао месецима.

ГЛАС: Причу породице у књизи реализовали кроз текст украшен породичним фотографијама, а не кроз форму класичног стрипа. Шта можете да нам кажете о томе?

РАКЕЗИЋ: Моји баба и деда су били илегалци за време окупације и успевали су да­ се паралелно баве сакупљањем и дотурањем хране за заточенике бањичког логора иако је то разуме се било забрањено од стране окупационих власти. Чинило ми се да је важно да представим контекст дешавања и то захтева више речи него што може да стане у облачиће стрипа. Већину података сам сазнао недавно, истражујући архиве и данас заборављене књиге из социјалистичког периода. Деда је умро када је мени било 14 година, па нисам стигао да са њим о томе разговарам. Кроз причу једне породице покушао сам да реконструишем многе приче из тог времена. Био је то збир различитих околности и осећања, од жеље за отпором пред неправдом, до чисте трагедије, иако деду памтим пре свега по срдачном смеху, који и данас одјекује у мом сећању, забележен неким унутрашњим магнетофоном.

ГЛАС: Годинама припадате генерацији која је “одрасла уз ратне филмове у боји и народне пјесме пуне боли”, значи једној данас идеализованој “златној ери” ових простора, али ипак сте у умјетност ушли из угла андерграунда како визуелног тако и музичког.

РАКЕЗИЋ: Од самог почетка занимала ме је неофицијелна верзија свега, нешто што се сумарно назива алтернативом. И то у различитим медијима. Припадам новоталасној генерацији, која је са узбуђењем пратила дешавања на музичкој сцени, али која је била отворена за различите начине изражавања.

ГЛАС: Колико поменута носталгија за “бољом прошлошћу” региона или чак глобално гледано представља оков око врата нове умјетности или препреку да се публика упусти у откривање новог?

РАКЕЗИЋ: Иако се активно бавим изучавањем прошлости, битно је бити фокусиран на сада и овде. Кап носталгије је потребна да бисмо били свесни чињенице да прошлост постоји, али прошлост не може сама по себи бити циљ. Досадно је, рецимо, када на радио станицама чујете изнова и изнова хитове из осамдесетих, а не можете да чујете ствараоце активне у нашем времену.

ГЛАС: Ваш умјетнички пут у свијету стрипа био је мало чудан, ишли сте преко великог свијета, сарадње са “Фантаграфиксом” у САД, па назад кући иако сте углавном све вријеме били ту, иза ћошка у Панчеву.

РАКЕЗИЋ: Можда то може да се објасни жељом да не ходам утабаним стазама, него да трагам за новим путевима. Верујем да је стрип универзални језик и да лако може да комуницира и са удаљеним читаоцима. У исто време, битно је да останете активни у средини у којој обитавате. Тако да никада нисам постао ни некакав цртачки гастарбајтер, нити себе видим као ушанченог у непосредне географске координате.

ГЛАС: Ситуација у којој дјелујете, прилично је занимљива, имате вјерну базу публике широм свијета, јако Вас цијени критика и струка, нисте шире познати изван стрип кругова. Да ли та профилисана анонимност даје широку стваралачку слободу?

РАКЕЗИЋ: Моја публика није бројна, готово у свим земљама ситуација је слична – моје књиге се продају споро, али све нађу своје читаоце. Ја сам сасвим задовољан тиме, живим скромно, немам велике прохтеве. Тренутно, имам више занимљивих тема које треба да буду уобличене, него времена за реализацију, тако да добар број сценарија држим у глави.

“Луна”

ГЛАС: Имали сте прије неколико година занимљиву сарадњу на настанку књиге “Огледала Луне” о култној новосадској групи “Луна”, коју је издао “Попбукс”, издавач и Вашег стрип албума.

РАКЕЗИЋ: Да, Предраг Поповић, Горан Тарлаћ и моја маленкост смо дуго радили на монографији посвећеној групи “Луна”. То је група која је почетком осамдесетих објавила само један албум и одмах након тога се распала, а њихови најбољи снимци заправо су настали за потребе станице  Радио Нови Сад, која је углавном могла да се чује у Војводини, дакле на малој територији. Ипак “Луна” је изузетна појава на нашој сцени, прави феномен и они су заслужили да неко о њима напише књигу дебелу као цигла!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.