Saša Rakezić Zograf, strip autor i publicista, za “Glas Srpske”: I dalje nosimo ožiljke Drugog svjetskog rata

Rekao je ovo za “Glas Srpske” Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf, strip autor i publicista, objašnjavajući zašto se u svojoj posljednjoj strip antologiji “Priče iz Drugog rata”, iako se na neki način bavi istorijom, to čini iz ugla običnih ljudi, bez velikih istorijskih tema i ratnih heroja mitskog pop formata.

- Tu svakako spada dnevnik izvesnog Radoslava – nisam naišao na belešku o njegovom prezimenu - to je samo jedna sveščica koju sam zatekao i za sitne novce kupio na buvljoj pijaci. To je zapis jednostavnog, nepoznatog čoveka, koji je nakon jednog od savezničkih bombardovanja Beograda rešio da zapiše čitav svoj život. Zapis, koji se završava sa beleškama iz 1944. godine, je nastao kao rezultat bure emocija koju je osetio u sebi, a ne radi potrebe da se bilo kome bilo šta objasni, analizira, popuje. Te beleške su bitne zato što opisuju okolnosti pod kojima su ljudi tada živeli, i njihova osećanja, i za mene je to bilo veoma uzbudljiv materijal za strip - kaže Rakezić.

GLAS: Pomenuli ste da je inspiracija u ovom slučaju kao i u dobrom dijelu Vaših radova stigla sa buvljaka i slučajnih otkrića velikih priča o malim ljudima, ali neke od njih, poput sudbine Veljka Kockara ili logorašice Hilde Dajč, su priče koje svojim magičnom čudesnošću realnog nadmašuju svaku fikciju?

RAKEZIĆ: Oduvek mi se činilo da je stvarnost čudnija od svega što bi čovek mogao da konstruiše u svojoj glavi. Svakog jutra budim se preneražen svakodnevicom! To je i razlog zašto verujem da strip treba da aktivno učestvuje u razotkrivanju stvarnosti - u prošlosti. Postojalo je verovanje da je strip medij koji se bavi fikcijom, da ne kažem bajkom. Nemam ništa protiv bajki, ali sam smatrao da je bitno da zabeležim ono što se desilo, ali na duboko subjektivistički način. Tako sam u svojim radovima zabeležio misao i ispovesti običnih ljudi, koji za zvaničnu istoriografiju postoje uglavnom kao statističke činjenice, ponekad i kao brojevi.

GLAS: Kada pretražujete stare fotografije, štampu, arhive itd. da li imate unaprijed ideju šta tražite ili čekate spontani momenat otkrivanja koji Vas inspiriše?

RAKEZIĆ: Volim da otkrivam, da budem iznenađen, više nego da sistematično utvrđujem činjenice, ili da ih selektujem i trpam u ladice. Za mene je uzbudljiv i proces traganja za načinom kako su se zbivanja odigrala i za tim što se odvija u čoveku kada se susretne sa dramom postojanja. Zanimaju me i stare fotografije na kojima vidite kako je svet nekada izgledao. Zato su neki od mojih “stripova” kolaži, sastavljeni od starih fotografija i nešto teksta koji ih komentariše. Zaključke prepuštam čitaocu. Ja sam samo skroman posetilac koji kupuje jeftine stvari na buvljim pijacama, čak ne vidim sebe kao kolekcionara - sakupljanje u mom slučaju nije samo po sebi cilj. 

GLAS: Iako je od Drugog svjetskog rata prošlo mnogo godina i dalje se kod nas, a rekao bih i šire, istorija spori oko njegovog karaktera, kao da se desio juče, dok je u slučaju običnih ljudi ili čak političara situacija još radikalnije postavljena?

RAKEZIĆ: Teško je uporediti razmere tog dešavanja sa bilo kojim drugim momentom u istoriji ljudske vrste. Čak i kataklizmičnost Prvog svetskog rata je u senci onoga što se malo nakon toga, svega par decenija kasnije, odigralo. Sve se ubrzalo i multiplikovalo, više mrtvih, uništavanja, veća socio-politička pretumbavanja. To je ostavilo težak ožiljak na sve i u većem delu sveta je decenijama trajalo sagledavanje tog zaslepljujućeg zbivanja, pa možda ne treba da čudi što je u velikoj meri prisutna težnja da se sve to zaboravi, gurne pod tepih, ali nema dovoljno velikog tepiha da sve to sakrije. To govori o razmerama traume - ljudska društva bi najradije da sve to potisnu, da zanemare kao senzaciju koju vredi zakopati duboko u prošlosti, iako znaju da neki od svedoka tog vremena još uvek hodaju ovim ulicama. Valjda ne treba mnogo da se objašnjava da to nije baš pametno. Pogledajte samo nuklearno bombardovanje Japana, 1945. O tome se malo ili nedovoljno govorilo tokom svih ovih decenija, a svet je danas na rubu da ponovi jedan takav scenario. Možda najpotresniji prikaz ovog dešavanja zabeležen je u obliku stripa (tačnije mange), koji opisuje ovu kataklizmu iz časa u čas, sa svim neprijatnim detaljima. Autor je Keiji Nakazava koji je kao dete doživeo pakao Hirošime. Veoma preporučljivo štivo iako nedostupno na našem jeziku.

GLAS: Imali ste ove godine na tu temu i zanimljiv rad na poziv Muzeja u Šumaricama iz Kragujevca, koji nije izašao u ovoj knjizi, ali je svakako zanimljiv  i rekli bismo važan spoj devete umjetnosti i istorije.

RAKEZIĆ: Da, ja sam bio pozvan od strane kustosa Marka Terzića da nacrtam strip na temu pokolja u Kragujevcu koji se zbio oktobra 1941. i u početku sam bio skeptičan u vezi sa predstavljanjem tako složenog i tragičnog dešavanja, ali sam naišao na razumevanje od strane ljudi iz te institucije koji su pristali da to uradim na način koji sam odaberem, bez ikakvih unapred zadatih sugestija. Smatrao sam da je to dobar pristup i tako je nastao strip zasnovan na nekim od svedočanstava koja sam izučavao mesecima.

GLAS: Priču porodice u knjizi realizovali kroz tekst ukrašen porodičnim fotografijama, a ne kroz formu klasičnog stripa. Šta možete da nam kažete o tome?

RAKEZIĆ: Moji baba i deda su bili ilegalci za vreme okupacije i uspevali su da­ se paralelno bave sakupljanjem i doturanjem hrane za zatočenike banjičkog logora iako je to razume se bilo zabranjeno od strane okupacionih vlasti. Činilo mi se da je važno da predstavim kontekst dešavanja i to zahteva više reči nego što može da stane u oblačiće stripa. Većinu podataka sam saznao nedavno, istražujući arhive i danas zaboravljene knjige iz socijalističkog perioda. Deda je umro kada je meni bilo 14 godina, pa nisam stigao da sa njim o tome razgovaram. Kroz priču jedne porodice pokušao sam da rekonstruišem mnoge priče iz tog vremena. Bio je to zbir različitih okolnosti i osećanja, od želje za otporom pred nepravdom, do čiste tragedije, iako dedu pamtim pre svega po srdačnom smehu, koji i danas odjekuje u mom sećanju, zabeležen nekim unutrašnjim magnetofonom.

GLAS: Godinama pripadate generaciji koja je “odrasla uz ratne filmove u boji i narodne pjesme pune boli”, znači jednoj danas idealizovanoj “zlatnoj eri” ovih prostora, ali ipak ste u umjetnost ušli iz ugla andergraunda kako vizuelnog tako i muzičkog.

RAKEZIĆ: Od samog početka zanimala me je neoficijelna verzija svega, nešto što se sumarno naziva alternativom. I to u različitim medijima. Pripadam novotalasnoj generaciji, koja je sa uzbuđenjem pratila dešavanja na muzičkoj sceni, ali koja je bila otvorena za različite načine izražavanja.

GLAS: Koliko pomenuta nostalgija za “boljom prošlošću” regiona ili čak globalno gledano predstavlja okov oko vrata nove umjetnosti ili prepreku da se publika upusti u otkrivanje novog?

RAKEZIĆ: Iako se aktivno bavim izučavanjem prošlosti, bitno je biti fokusiran na sada i ovde. Kap nostalgije je potrebna da bismo bili svesni činjenice da prošlost postoji, ali prošlost ne može sama po sebi biti cilj. Dosadno je, recimo, kada na radio stanicama čujete iznova i iznova hitove iz osamdesetih, a ne možete da čujete stvaraoce aktivne u našem vremenu.

GLAS: Vaš umjetnički put u svijetu stripa bio je malo čudan, išli ste preko velikog svijeta, saradnje sa “Fantagrafiksom” u SAD, pa nazad kući iako ste uglavnom sve vrijeme bili tu, iza ćoška u Pančevu.

RAKEZIĆ: Možda to može da se objasni željom da ne hodam utabanim stazama, nego da tragam za novim putevima. Verujem da je strip univerzalni jezik i da lako može da komunicira i sa udaljenim čitaocima. U isto vreme, bitno je da ostanete aktivni u sredini u kojoj obitavate. Tako da nikada nisam postao ni nekakav crtački gastarbajter, niti sebe vidim kao ušančenog u neposredne geografske koordinate.

GLAS: Situacija u kojoj djelujete, prilično je zanimljiva, imate vjernu bazu publike širom svijeta, jako Vas cijeni kritika i struka, niste šire poznati izvan strip krugova. Da li ta profilisana anonimnost daje široku stvaralačku slobodu?

RAKEZIĆ: Moja publika nije brojna, gotovo u svim zemljama situacija je slična – moje knjige se prodaju sporo, ali sve nađu svoje čitaoce. Ja sam sasvim zadovoljan time, živim skromno, nemam velike prohteve. Trenutno, imam više zanimljivih tema koje treba da budu uobličene, nego vremena za realizaciju, tako da dobar broj scenarija držim u glavi.

“Luna”

GLAS: Imali ste prije nekoliko godina zanimljivu saradnju na nastanku knjige “Ogledala Lune” o kultnoj novosadskoj grupi “Luna”, koju je izdao “Popbuks”, izdavač i Vašeg strip albuma.

RAKEZIĆ: Da, Predrag Popović, Goran Tarlać i moja malenkost smo dugo radili na monografiji posvećenoj grupi “Luna”. To je grupa koja je početkom osamdesetih objavila samo jedan album i odmah nakon toga se raspala, a njihovi najbolji snimci zapravo su nastali za potrebe stanice  Radio Novi Sad, koja je uglavnom mogla da se čuje u Vojvodini, dakle na maloj teritoriji. Ipak “Luna” je izuzetna pojava na našoj sceni, pravi fenomen i oni su zaslužili da neko o njima napiše knjigu debelu kao cigla!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.