Поводом смрти Душка Јакшића: Одлазак неуморног интелектуалца
БАЊАЛУКА - Република Српске је ових дана остала без једног од својих стваралаца, сенатора и водећих интелектуалаца - умро је др Душко Јакшић, дугогодишњи директор Економског института у Бањалуци.
На животном путу којим 1936. године креће из Челинца, Душко није знао за препреке. Одликаш кроз основну школу и гимназију, наставља да задивљује знањем и на Електротехничком факултету у Београду, који је завршио 1961. године.
Радну каријеру почиње као инжењер у бањалучкој фабрици “Руди Чајавец” у којој ће стићи до мјеста директора Института, те техничког директора компаније. Неспорна интелигенција која га је уз знање водила кроз посао, навела га је да се даље школује и употпуњује вјештине потребне за доброг привредника.
Тако је 1979. године магистрирао на Економском факултету у Загребу, а шест година касније докторирао на Факултету организационих наука у Београду. С тако широким дијапазоном знања и вјештина, тешко да је имао конкуренцију међу колегама у предратној Босни и Херцеговини.
Управо тај спој природних и друштвених наука у образовању Душка Јакшића кандидовао га је за савршеног руководиоца Института који је у првим годинама постојања Републике Српске, још од оснивања Аутономне регије Крајина, требало да трасира њен привредни и економски пут.
Том послу се предао са жаром и љубављу, зрачећи ведрином и оптимизмом, па и онда када би га погађале тешке породичне бриге. Његова књига “Република Српска – простор становништво, ресурси”, објављена 1995, постаће “читанка” за све оне који у њој и за њу стварају и отварају нове путеве.
Душко је био неуморан. Учествовао је на готово свим научним скуповима, посебно оним које је организовала Академија наука и умјетности Републике Српске, а бавили су се неком од његових научних области. Био је проницљив и могао да сагледа ширу слику. Својим пријатељима и познаницима је често стрпљиво знао да објашњава неке догађаје на свјетском и европском нивоу и да наглашава у ком смислу се они нас тичу.
Вјеровао је у систем и институције, којима је поклањао сву своју научну и животну енергију. Као млади конструктор отворио је нове путеве новим производима свог “Чајавеца”, а као стручњак и научник се трудио да Привредној комори Републике Српске обезбиједи што боље научне основе за пројекте који су за циљ увек имали напредак Српске.
Душко је био човјек са ставом. Добронамеран и хуман. Није крио своје мишљење и радо га је делио. Волио је разговоре на трибинама, округлим столовима, научним скуповима. Волио је да говори, али и слуша. Зато је био диван пријатељ и зато после њега остаје велика празнина.
Човјек од духа и духовности није могао да не остави трага на свим пољима на којима се кретао. Био је захвалан на оном што му је понудио живот. Отуд је имао потребу да се одужи тако што је постао ктитор храма Свете Петке у родном Бараковцу.
И њему су многи били захвални и додијелили су му признања, а њему најмилија била је Повеља 800 година манастира Хиландара.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
