Обиљежено 40 година остварења “Мајстори, мајстори”: Филм створио вјечна пријатељства

Agencije
Обиљежено 40 година остварења “Мајстори, мајстори”: Филм створио вјечна пријатељства

Прегршт емоција, сјећања, анегдота, смијеха и туге скупило се у Дворани Културног центра у Београду, гдје је 40 година послије премијере приказан култни филм Горана Марковића “Мајстори, мајстори”.

Марковић је сценарио за “Мајсторе” написао за двије седмице, а из трагикомичне приче о одласку у пензију чистачице, коју је глумила Смиља Здравковић, у основној школи, настао је култни филм који оцртава друштво и колектив у то вријеме, а и данас је још врло актуелан.

Окупила се екипа филма, нажалост, многи више нису са нама, али свако ко је остао након пројекције и присуствовао разговору и евоцирању успомена Мире Бањац, Богдана Диклића, Тање Бошковић, композитора Зорана Симјановића и других, може слободно да каже да је присуствовао историјском тренутку, или пак филму за себе, који ће остати упамћен можда на снимцима неколико камера, али сигурно заувијек у главама и срцима публике.

- Мајстори, мајстори, нема више мајстора каквих је било у “Мајсторима” - рекла је Мира Бањац са сјетом у гласу и присећајући се бардова глумишта - непоновљивог Зорана Радмиловића, Павла Вуисића, Пепија Лаковића, Семке Соколовић-Берток, Миће Томића, Стојана Дечермића, Оливере и Радета Марковића.

Бошковићева се надовезала и вратила сјећања на дане снимања, односно ноћи, њих тачно 18, јер је филм сниман без буџета и хонорара, суботом, недјељом, ноћу када дјеце није било у школи у Жаркову.

- Горан Марковић нас је све окренуо једне према другима. Заљубили смо се. Та снимања, нажалост, трају кратко, али пријатељства током њих стечена трају вечно. Нећу никад заборавити те ноћи са Зораном Радмиловићем, како је правио атмосферу. Док сам са Павлом Вуисићем умела дуго да ћутим и то ми је било најлепше на свету - присјетила се Бошковићева.

Током четири деценије филма било је и покушаја цензуре због “вријеђања лика и дјела професора”, неразумијевања од стране критике, оснивања фирме “Арт филм” без буџета, шрафљења неонских цијеви и лампица за панел плоче умјесто расвјете.

Све је то био, каже Марковић, апсолутни андерграунд филм за који је мислио да ће бити полупропаст.

- Свирало се на школским инструментима из подрума Академије - навео је Зоран Симјановић и истакао да Марковић никада није имао среће са критиком, али да ће сви они проћи, а филмови ће остати као доказ тог квалитета - заувијек.

Да је Марковић маг режије, сматрају и Снежана Никшић и Добрила Ћирковић, који је све њих могао својом “чаролијом да преведе жедне преко воде”, а да направи нешто што се може назвати “филмом глумачких креација”.

- С обзиром на то да су ми родитељи били глумци, а ја уз глумце и одрастао, много сам их заволео. Схватио сам да морам да им будем публика, јер се филм иначе снима камером - хладном безосећајном машином, те им је потребно да иза ње буде неко коме верују, ко им је подршка и ко их воли - искрен је Марковић.

Богдан Диклић, сложили су се сви, имао је улогу која је спајала све остале, био је у додиру са свима, а како глумац признаје, био је срећан што може да се “претвара” да је гледалац.

- Трудио сам се да не сметам и уживао. Све те улоге биле су колоритније, а они који су их изводили били су маестрални. Сећам се да сам некада једва преживео да се не насмејем када су у сцени Оливера и Зоран. То је филм у којем једино можете да видите Пају како плаче - сјећа се Диклић.

Стајаћим овацијама и дугим аплаузом поздрављена је екипа филма, а у фоајеу Дворане Културног центра отворена је изложба фотографија Радета Самарџића коју је приредила Маја Медић.

Медићева је и водила разговор са екипом филма, а за крај је најавила и дигиталну рестаурацију филма, који ће у новом руху бити приказан у септембру у Југословенској кинотеци.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана